Gulaš za Putina

Mora biti da - ma koliko delovao kao neko ko ne mari za to šta se na Zapadu o njemu misli - Viktor Orban makar na subliminalnom nivou ovih dana, pred parlamentarne izbore 3. aprila, pomalo zavidi svojim poljskim prijateljima. Ni vladi imanentno ksenofobične stranke Pravo i pravda (PiS) - glavnom evropskom savezniku mađarskog premijera - sigurno ne pada lako to što se našla u situaciji da na sebe mora da preuzme teret zbrinjavanja preko dva miliona izbeglica iz Ukrajine, koliko ih je već, bežeći pred ruskim bombama i raketama, iz susedne zemlje pristiglo u Poljsku. Ta nisu li u Varšavi onomad lelekali do neba kad je, u skladu s evropskim kvotama, trebalo da prime ne više od maksimalno par hiljada migranata - doduše drugačijeg tena i nepodobne veroispovesti - na kraju ne udomivši ni desetinu tog broja? Neupitna solidarnost poljske države i čitavog poljskog društva s Ukrajinom i svakojaka pomoć koju od početka ruske agresije pružaju ukrajinskom narodu učinili su, međutim, da se međunarodni imidž Poljske preko noći popravi i da stoga u drugi ili neki još dalji plan budu potisnuti nagomilani problemi u odnosima s Briselom i drugim zapadnim prestonicama. Do te mere da se, prema još nezvaničnim navodima, Evropska komisija sada sprema da Poljskoj, usled više sile koja je nastupila, stavi na raspolaganje sredstva iz zajedničkog fonda za oporavak od posledica pandemije, čija je isplata bila uslovljena popuštanjem gvozdenog stiska u kome vlada PiS drži tamošnje pravosuđe. Prirodno je onda da je priliku za svoju zemlju - ali iznad svega za sebe i klijentelistički sistem koji je u njoj uspostavio - u novonastaloj situaciji uočio i Orban. U pismu predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen zatražio je da se Mađarskoj isplate sva, zbog potkopavanja vladavine prava sada takođe blokirana, sredstva iz pomenutog fonda (njoj je bilo namenjeno sedam milijardi evra, u poređenju s 36 za Poljsku), jer se, eto, i ona isprsila primajući skoro pola miliona izbeglica iz Ukrajine - a nije ih čak ni u kaveze zatvarala kao one druge. Implicitna poruka bila je ista kao i kad je reč o Poljskoj: iz evropskih fondova će istočnim članicama koje podnose najveći teret nove izbegličke krize pre ili kasnije ionako morati da se isplaćuju dodatne sume, pa nema svrhe dalje blokirati ni ova po drugim osnovama već odobrena. (I zaista, izvori koji najavljuju da će se Poljskoj u EU pogledati kroz prste i novac biti odmrznut isto najavljuju i za Mađarsku.) Jeste da je Evropski sud pravde koliko u februaru odbacio zajedničku tužbu dve zemlje koje su pred njim pokušale da ospore legalnost evropskog mehanizma kojim se isplata novca iz zajedničke kase uslovljava poštovanjem načela vladavine prava; no to je bilo pre ruskog napada na Ukrajinu, pa sad valjda više nije ni važno… Ili barem u Varšavi i Budimpešti veruju da nije. No, za razliku od poljskog slučaja, to što su u Mađarskoj ukrajinske izbeglice za promenu naišle na dobrodošlicu - za šta su inače, sudeći po izveštajima s terena, zaslužnije tamošnje organizacije civilnog društva nego Orbanova vlada - njena međunarodna reputacija nije prošla kroz naglu transformaciju. Nije se, zapravo, nimalo popravila, pošto nije ni mogla: ideološko-politički bagaž koji joj je tokom dugih 12 godina kontinuirane vladavine natovario Orban to ne omogućava. Jer, kolika god bliskost postojala između dveju vlada, i koliko god jedna drugoj u svakoj prilici čuvale leđa, političke klime u Poljskoj i Mađarskoj i dalje se u velikoj meri razlikuju. Uprkos autoritarnim, mračnjačkim tendencijama PiS i njenih saveznika na desnici, Poljska je zemlja čije pluralističko ustrojstvo nijednog trenutka nije dovedeno u pitanje i u kojoj, bez obzira na kontrolu koju vlada ima nad sudstvom i ključnim medijima, demokratska debata nikad nije prestajala. Nasuprot tome, Orbanova Mađarska je udžbenički primer zarobljene države, sistema koji se, uprkos tome što je zadržao pojavne oblike demokratskog poretka, demokratskim ne može nazvati, jer je bukvalno sve u njemu - svaka od grana vlasti, privreda, kulturne institucije, mediji... - preoblikovano i ustrojeno tako da služi interesima vladajuće klike, na način lako prepoznatljiv i građanima Srbije, pošto žive u balkanizovanoj verziji takvog sistema. Sticajem aktuelnih okolnosti trenutno su, ipak, naglašenije razlike u spoljnopolitičkim pozicijama Poljske i Mađarske. Sasvim razumljivo s obzirom na svoje traumatično istorijsko iskustvo, moderna Poljska je trajno zadržala distancu prema Rusiji, prirodno nastavljajući da sebe smatra delom zapadnog sveta - pa i nakon što se PiS učvrstio na vlasti, i uprkos animozitetu koji lider stranke Jaroslav Kačinjski i njegovi gaje prema „evropskim vrednostima“ i svemu što stiže iz Brisela ili Berlina; da bi se sada, nakon ruske agresije na Ukrajinu, Poljska i bukvalno i u figurativnom smislu našla na prvoj liniji fronta evropske podrške napadnutoj zemlji, uključujući tu i onu u naoružanju. Orbanov pristup, pak, teško da se može više razlikovati. Mađarska nije imala kud nego da se pridruži evropskim sankcijama, sledi generalnu liniju NATO, pridruži se osudi Rusije u Generalnoj skupštini UN, te širom otvori granicu za Ukrajince; ali dalje od toga njen premijer ne želi da ide - i to se neće promeniti ni nakon što ga je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski prošle sedmice u obraćanju Evropskom savetu direktno prozvao, tražeći od njega da se konačno „odluči na čijoj je strani“. Nakon inicijalne pometnje koju je ruska invazija izazvala i u Budimpešti (kao i toliki drugi, ni on nije verovao da će Vladimir Putin napasti Ukrajinu) i pridržavanja zajedničkog evropskog kursa, Orban je brzo stavio do znanja da Mađarska ne samo da neće slati naoružanje u Ukrajinu, nego neće dozvoliti ni da joj se ono dostavlja preko mađarske teritorije i - insistirajući na tome da se zemlja koju vodi ne sme naći „između ukrajinskog nakovnja i ruskog čekića“ - zauzeo poziciju ekvidistance, kao da ga članstvo u EU i NATO ni na šta ne obavezuje. Ali su zato mađarski mediji pod kontrolom vlasti (a to znači - gotovo svi) nastavili da promovišu falsifikovani ruski narativ o zbivanjima u Ukrajini, plasirajući svakojake teorije zavere, izmišljajući opravdanja za invaziju i svaljujući krivicu za to što je do nje došlo na - naravno - Ameriku, NATO, pa i same Ukrajince. Ukratko, ništa se nije promenilo. EU je za Orbana samo bankomat; politička uverenja vuku ga na druge strane. Što ka Putinu, što ka Donaldu Trampu - koga je zvao da ga pred izbore poseti u Budimpešti, ali se ovaj nije potrudio da dođe. Orban je još 2014. prvi put Putinovu Rusiju naveo kao model koji bi trebalo slediti, podseća za Forin polisi Peter Kreko, direktor budimpeštanskog nezavisnog Instituta za politički kapital. Mnoge od njegovih mera inspirisane su Putinom, ukazuje on: od centralizacije prisilno privatizovanih medija, do stavljanja iz inostranstva finansiranih nevladinih organizacija van zakona, od zagovaranja koncepta „tvrđave Mađarske“ po uzoru na „tvrđavu Rusiju“ (ideju uspostavljanja ekonomski samodovoljne i politički autarhične ruske države zaštićene od „dekadentnih“ zapadnih uticaja) do kriminalizacije „promovisanja homoseksualnosti“, i tako redom. „Naravno, Orban nije otišao toliko daleko koliko i Putin: dok je Putinova Rusija u sve većoj meri totalitarna, Orbanova Mađarska i dalje je hibridni režim koji ide u autoritarnom smeru“, ali ideološka matrica je manje-više ista, konstatuje Kreko objašnjavajući zašto su Orbanovi proputinovski sentimenti ostali netaknuti i nakon varvarskog ruskog napada na Ukrajinu. Ali od kakvog bi uticaja takvo Orbanovo držanje moglo da bude na ishod predstojećih izbora? Malog ili nikakvog, slažu se praktično svi posmatrači. Orbanovo biračko telo je stabilno, a socijalna struktura tih birača takva da je njima lako manipulisati. Izborni sistem odavno je naštelovan da radi u korist dominantne stranke. Čak i ovako objedinjena u velikoj predizbornoj koaliciji, opozicija u anketama i dalje blago zaostaje za Fidesom. Moglo bi se čak dogoditi da Orban ponešto i profitira na statusu nacionalnog lidera u neizvesna vremena. Jedino što će, hteo - ne hteo, svom kremaljskom uzoru ubuduće morati da se divi s većeg odstojanja.