Vučićevi teški izbori posle izbora

Uzmemo li da su izbori manje-više okončani u granicama predviđanog, uključujući i beogradske, na kojima se očekivala tesna trka, nikada nije bilo važnije koliko će u vladi biti ruskih, a koliko prozapadnih ljudi. Zato je primetno nezadovoljni Vučić, uprkos patetičnim poređenjima sa Pašićem i loše odglumljenim trijumfalizmom zbog pobede u prvom krugu, odmah odaslao poruku da će u parlamentu svakako imati većinu sa Savezom vojvođanskih Mađara. Ta i poruka da su njegova koalicija i grupa stranaka okupljenih oko Ujedinjenih za pobedu Srbije i Dragana Đilasa pretrpeli najveće gubitke u međusobnoj razmeni udaraca, pokazuje da je lider naprednjaka razumeo da će borba za pozicije biti daleko oštrija između njega i njegovih prijatelja, nego između Vučića i njegovih protivnika. Naravno, reč je o Ivici Dačiću i SPS-u kome je predsednik zalepio još jednu šamarčinu kazavši da „oni, kojima je sve lako u izbornoj kampanji, nastave da se bave lagodnom politikom, ali da im neće biti mesta u Vladi Srbije, a da isto važi i za gradsku skupštinu i vlast“, aludirajući na naglašeno prorusku kampanju socijalista. Otuda je za režim najveća priča ovih izbora da li će Vučić i Dačić nastaviti zajedno i nakon aprilskih izbora. Baš kao što je za opoziciju ključno pitanje šta će uraditi sa kapitalom i 18 procenata glasova koje im je doneo Zdravko Ponoš. I ne bi bilo ničeg prirodnijeg od nastavka saradnje naprednjaka i socijalista, jer bi taj savez Vučiću u normalnim okolnostima omogućavao lagodnu većinu, bez obzira na to što prvi put od dolaska na vlast neće imati apsolutnu većinu (2012. je SNS imao 76 mandata) i što je u odnosu na izbore 2016. kraći za tristotinak hiljada glasova. Osim što ovo nisu normalna vremena, a politika nije prost zbir osvojenih mandata. Najpre, jedan drugačiji svet pred našim očima rađa se u previranjima i krvi, a Vučić zna da vreme konačnih izbora dolazi i da više nema zadnjice koja može da napuni obe stolice. I kao što rekosmo, ne bi bilo ničeg lakšeg nego da mu Dačić, možda i kao premijer, omogući da izgleda kako je sastavio vladu dve doktrine dok god postoje i najmanji uslovi za to. Ali ta vremena su nepovratno za nama i te dve doktrine više nisu ni pametna, a još manje moguća pozicija. Ali, opet, bez Dačića u kabinetu, Putin će nesumnjivo tu poruku pročitati kao jasno okretanje Zapadu i najavu uvođenja sankcija Moskvi. Za šta, iskreno govoreći, Vučić već neko vreme priprema i stranku i sopstvene glasače. Bez obzira na to što će oni sa radikalskim nabojem to protumačiti kao potez dostojan poražene kolonije bez prava na sopstveni stav. Trebalo bi da je jednostavno, sa Dačićem u Vladi ne moraš ništa – ni da potpišeš Briselski sporazum, ni da priznaš Kosovo, ni da otkačiš Ruse, ni da pevaš Putinu... Sve će on to sam pod uslovom da ostane u igri. Biće da je za ono malo vremena koje je proveo u opoziciji još više zavoleo vlast. Problem za Vučića je u tome što će Zapad takvu vladu videti kao pokušaj da ga se još jednom povuče za nos i to u situaciji kada su predsedniku Srbije slali više nego jasne poruke šta od njega očekuju u ukrajinskoj krizi. Opet, Vučiću nije lako da otkači Dačića, jer bez glasova njegovih birača ne bi pobedio u prvom krugu. A znamo na šta stvari mogu da izađu ako dođe do takvog izjašnjavanja. I to znaju i jedan i drugi, s tim što Vučić ima organsko gađenje prema dugovima u politici. A u ovom slučaju, mogao bi da ga plati sa zelenaškom kamatom. Jer, teško da će se Dačić u ovakvoj podeli karata zadovoljiti mestom brojača glasova u parlamentu. Osim toga, Vučićev bes dodatno je potaknut činjenicom da je Dačić „prebacio“ očekivanja i na beogradskim izborima i to možda upravo na njegov račun. Desi li se da mu Vučić, pritisnut, ipak da šut kartu, Dačić će, može biti, proćaskati sa opozicijom o većini u prestonici. To što je Dačić u noći izbora bio snishodljiv nikako ne znači da nije prevrtljiv. Uostalom, zar 2008. već nije sklopio dogovor sa Vučićem i podržao ga za izbor gradonačelnika, da bi potom povukao potpis i ušao u koaliciju sa Demokratskom strankom i Borisom Tadićem. A gubitak Beograda zaista bi bio početak kraja naprednjačkog režima. Za Vučića, dakle, tek počinju teški izbori, a sa ovakvim rasporedom mandata završava se jedan period njegove vladavine. Onaj lagodniji. A Vučić i Dačić? Pa, obojica znaju ko je predsednik. I nijedan još ne zna ko će biti premijer.