Da li je zatvorski život kazna ili šansa

Fond za nauku Republike Srbije, u okviru javnog poziva Programa Ideje, odobrio je finansiranje trogodišnjeg naučnog projekta Procena i mogućnosti poboljšanja kvaliteta zatvorskog života osuđenih lica u Republici Srbiji: kriminološko-penološki, psihološki, sociološki, pravni i bezbednosni aspekti, kojim rukovodi dr Milena Milićević sa Instituta za kriminološka istraživanja. Iza ovog komplikovanog i dugog naziva krije se ozbiljno naučno istraživanje o kvalitetu života osuđenika, a naročito osuđenica u srpskim zatvorima, o tome kako život u zatvoru utiče na njihovo psihofizičko stanje, ali i na perspektivu nakon izlaska na slobodu i načine na koji oni mogu lakše da se resocijalizuju i uključe u svakodnevni život. Cilj projekta #PrisonLIFE je da se utvrdi kvalitet zatvorskog života osuđenih muškaraca i žena u Srbiji, a istraživanje će biti fokusirano na razlike koje se odnose na sociodemografske, kriminološke i penološke karakteristike i ispitivanje povezanosti s različitim subjektivnim indikatorima, uz procenu mogućnosti za njihovo poboljšanje. „Svesni smo toga da zatvorska kazna ostavlja dalekosežne posledice na život osuđenih lica, na njihove porodice, na širu zajednicu i znamo da između prevencije kriminala i recidivizma, s jedne strane i upravljanja zatvorskim sistemom, tretmana i socijalne reintegracije osuđenika, s druge strane, stoji zatvorski život koji to u velikoj meri određuje. Značaj kvaliteta zatvorskog života kod nas uopšte nije prepoznat i mi želimo da ga procenimo i predstavimo našoj naučnoj i stručnoj javnosti, jer je svaki zatvorski sistem jedinstven i razlikuje se od zemlje do zemlje“, ističe Milena Milićević. Pitanje je vrlo delikatno i kompleksno, jer se u zatvorskoj praksi pokazuje da postoji određeni procenat osuđenih koji su tu spletom nesrećnih okolnosti, recimo, nepažnjom su u saobraćaju izazvali nečiju smrt. Posebna priča su žene, žrtve porodičnog nasilja, koje su ga okončale ubistvom nasilnika, i to najčešće kad on, inače fizički jači, nije bio u stanju da im se suprotstavi. Takva ubistva se po pravilu kvalifikuju kao teška, pa se te žene, u suštini žrtve nasilja, praktično osuđuju kao ozbiljni kriminalci. Kako se one, odrasle u nekriminogenoj sredini, prilagođavaju životu u zatvoru, kakvi su načini da im se pomogne i mogu li da se resocijalizuju, samo su neka od pitanja na koja će ovaj trogodišnji projekat pokušati da odgovori. Tim čine tri naučnika i šest naučnica, što je sasvim i logično ako se ima u vidu da su u fokusu istraživanja žene na izdržavanju zatvorske kazne. „Obavićemo istraživanje u dva kazneno-popravna zavoda, u KPZ u Sremskoj Mitrovici i KPZ za žene u Požarevcu. Radeći na ovom projektu doći ćemo u priliku i da uporedimo ta dva zatvorska sistema, koji su po mnogo čemu različiti. Ovo je prvo istraživanje u svetu koje dublje analizira kvalitet zatvorskog života, u odnosu na ličnost osuđenika. Prethodna istraživanja tog tipa više su se usmeravala na zatvorske sisteme i razlike između državnih i privatnih zatvora. Poseban smo akcenat stavili na osuđenice, što je od izuzetne važnosti, jer su one višestruko osetljive i marginalizovane i u samom društvu, ali i zapostavljene u kriminološko-penološkim istraživanjima u našem regionu“, objašnjava Milena Milićević. Na pitanje zašto je važan kvalitet zatvorskog života, sagovornica NIN-a odgovara da on u velikoj meri određuje hoće li se tokom boravka u zatvoru osuđena osoba transformisati. A to je, dodaje, zapravo preduslov da ona ubuduće odustane od kriminalnog ponašanja, što na duže staze može da doprinese smanjenju stope kriminala i recidiva. „LJudi često pitaju zar nije svrha kazne – kažnjavanje. Zatvorski život i pravi tu razliku, da li mu je svrha da kazni ili da dođe do socijalne reintegracije osuđenika“, ističe naša sagovornica, prema čijim rečima kvalitet života osuđenih lica u srpskim zatvorima utiče ne samo na njihov život tokom boravka u zatvoru, već i na njihov život i perspektivu nakon izlaska iz njega. Zato je, dodaje, od ključne važnosti da se sagledaju pojavni oblici kvaliteta zatvorskog života, faktori koji ga određuju i načini na koje on može da se menja. „Nakon istraživanja imaćemo dovoljno podataka da možemo da damo preporuke kako poboljšati, unaprediti i možda promeniti zatvorski kontekst za osuđenice. Sam kvalitet zatvorskog života obuhvata i moralnu i socijalnu klimu, i opravdanost birokratije i odnos između zaposlenih i osuđenih lica, odnos između neformalnih grupa u zatvoru, njihovu hijerarhiju. Ovako kompleksnu analizu moguće je izvesti jer smo, između ostalog, dobili dozvolu Univerziteta u Kembridžu, njihovog Centra za zatvorska istraživanja, da njihov instrument-test – prilagodimo našem zatvorskom sistemu, da ga adaptiramo i kulturološki, i jezički, i na sve druge načine. Nastojaćemo da taj izmenjeni i prilagođeni test uvrstimo u standardnu bateriju testova koji se koriste u zatvorima, kako bi ovi uslovi mogli da se prate na duže staze“, precizira Milićević. Za ispitivanje kvalitete zatvorskog života u Srbiji, MQPL test (Merenje kvaliteta zatvorskog života), uz podršku prvog autora MQPL skale, profesorke Alison Libling, direktorke Centra za zatvorska istraživanja na Institutu za kriminologiju Univerziteta Kembridž, biće prilagođen za primenu u kaznenom sistemu Srbije, a kasnije će se obaviti procena psihometrijskih svojstava i validacija MQPL skale na srpskom jeziku. Nakon toga, najverovatnije već u aprilu i maju kreću terenska istraživanja. „Kada se čuje da procenjujemo kvalitet života, obično se misli da procenjujemo uslove. Mi u stvari procenjujemo moralnu i socijalnu klimu, odnos između ljudi, odnos između čuvara i osuđenih lica, između osuđenih lica međusobno, osećanje njihove bezbednosti, njihove sigurnosti po prijemu, njihove vizije budućnosti. To u mnogome zavisi od uslova na koje su oni vrlo osetljivi“, ističe Milićević. Projekat #PrisonLIFE trebalo bi, po rečima naše sagovornice, da doprinese kreiranju zakonskih rešenja i odgovorne javne politike i prakse zasnovane na naučnim dokazima, uz očekivano usvajanje preporuka, koje će olakšati primenu već usvojenih standarda sa međunarodnog i evropskog nivoa. „Teško je reći šta možemo očekivati da će ovaj projekat pokazati. Praktično nemamo sa čime da ga uporedimo, jer je jedinstven. Osim istraživanja u kojima su poređeni uslovi u privatnim i državnim zatvorima u Velikoj Britaniji i analiza kvaliteta života zatvorenika u odnosu na karakteristike čuvara, ovakvo opsežno istraživanje nije nigde rađeno, naročito ne analiza ličnosti osuđenih lica, posebno osuđenica. Zato i ne znamo šta da očekujemo, koji je psihološki profil ličnosti koji se lakše prilagođava na zatvorske uslove, da li onaj ko je tamo godinama ikad prihvati svoju situaciju, ili je lakše onom ko tu boravi par meseci. Jedno od svedočenja koje smo čuli glasi: `Bez obzira na to gde sam u zatvoru, bez obzira na to što možda ne izgleda kao da sam u njemu, i dalje se osećam zatočeno`. Upravo to je najčešći osećaj koji zatvorenici imaju, bez obzira na spoljašnje uslove. Ograničeno kretanje svima teško pada, čak i kad sedite u luksuznoj vili i nosite nanogvicu. Zatvor je zatvor“, zaključuje Milena Milićević. Iako je 2019. u KPZ u Požarevcu, odnosno u Zabeli, izgrađen paviljon za smeštaj 160 osuđenica i tako rešeno pitanje smeštajnih kapaciteta u jedinom državnom zavodu za izdržavanje zatvorskih sankcija za žene, malo je poznato da one u Zabeli prostor dele s maloletnicima oba pola, što znači da imaju i zajednička - kupatila. No, kamo sreće da je to jedini problem. Ivana Radoičić