Država svojom imovinom garantovala za kredite državnih banaka

Kada su 2013. Srpska napredna stranka i njen tadašnji predsednik Aleksandar Vučić došli na genijalnu ideju da od Beograđana otmu više od 170 hektara centralne gradske zone (zahvat bez presedana u bilo kojoj metropoli od okončane sanacije posledica Drugog svetskog rata u Evropi), imali su više mogućnosti. Jedna je bila da uzme u obzir projekat grupe arhitekata na čelu sa Dragomirom Dikom Manojlovićem i Antonijem Antićem, koji je za Bijenale u Veneciji 2006. pripremio arhitekta Tomislav Đorđević i tamo pobrao sve pohvale. Taj zaboravljeni projekat je bio toliko dobro arhitektonski urađen da se našao u više svetski uglednih arhitektonskih publikacija. Razlika između ta dva projekta je u tome što je Varoš na vodi, koju je u međuvremenu Socijalistička partija Srbije pokušala da „proda“ građanima kao Europolis, bio projekat koji Savski plato pretvara u kulturno-umetnički centar sa više vodenih kanala i malim marinama. Varoš na vodi je projekat koji je povećavao kvalitet života u Beogradu i činio život u gradu humanijim. SNS je 2013, vođen isključivo profitom, prvo doneo Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije, kojim je utvrdio da je tuđi profit javni interes Republike Srbije i svih njenih građana. Ovim leks specijalisom je poništeno sve što je važilo van začaranog kruga Beograda na vodi. To je mesto gde ste mogli srušiti tuđe objekte, pod okriljem mraka, policije i gradskih službi. To je dan kada su i policajci i političari nosili fantomke. Neki policajci su u međuvremenu skinuli fantomke i priznali svoj udeo u nezakonitom rušenju, dok su političari do danas nastavili da nose fantomke. Upravo o tim fantomkama je reč i u ovom tekstu. Odlukom Vlade Srbije 26. juna 2014. osnovano je preduzeće Beograd na vodi d. o. o, a u obrazloženju zakona stoji da će „Republika Srbija, kao osnivač, ostvariti punu kontrolu nad radom društva i pratiti realizaciju projekta“. Ne treba zaboraviti da je pravni osnov leks specijalisa u odredbi člana 58. stav 2. i člana 97. tačka 7. Ustava Republike Srbije, kojim je predviđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno u javnom interesu, utvrđenom na osnovu zakona. I zakonodavac je rekao da će biti otvoren novi gradski ekskluzivni centar čija će namena biti političkog, poslovnog, komercijalnog, kulturnog, zabavnog i sportsko-rekreativnog karaktera. I pre noćnog rušenja u Hercegovačkoj ulici, država, odnosno grad Beograd počeo je da raseljava magacine i preduzeća čija su sedišta bila na teritoriji budućeg grada u kome važe posebni SNS zakoni. Lično mi je poznato da su neki od vlasnika ili korisnika kojekakvih magacina i šupa dobijali višemilionske naknade u evrima, recimo sedam miliona evra za magacin od 7.000 kvadratnih metara, da bi odmah potom taj magacin bio srušen. I za to su ponovo angažovana preduzeća bliska vlastima, kojima se rušenje plaćalo po ceni od oko 100 evra po kvadratnom metru, a zatim je to zemljište ,,ustupljeno“ privatnim investitorima iz Abu Dabija. Bilo je i slučajeva da su nekim preduzećima otpisivani poreski dugovi prema Republici Srbiji u zamenu za naknadu nad vlasništvom objekata, koji će potom biti srušeni. Bilo je slučajeva poput Geozavoda, koji je ustupljen na 30 godina privatnom investitoru, bez naknade. Nema obrazloženja odluke kojom se više od 6.000 kvadrata javne svojine daje bez naknade jednom privatnom preduzeću, u kojem Republika Srbija nema upravljačka prava, jer je ono u većinskom vlasništvu firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Igl hils, preko preduzeća Belgrejd voterfront kapital investment LLC, koje je takođe registrovano u Abu Dabiju. Propise koji su sve to omogućili u Skupštini je donela SNS većina, a obrazlagali su ih i Aleksandar Vučić i Siniša Mali. Da se razumemo, samo u tom delu Republike Srbije, verovatno i Evrope, javni interes države je da ona o trošku poreskih obveznika kupi objekat po veoma visokim cenama, da plati njegovo rušenje, a zatim ga ustupi privatnom investitoru da bi on tu izgradio stanove i šoping centar, a zaobišao kulturnu namenu. U svim drugim slučajevima, investitor mora sam da kupi objekat, sam da ga sruši, da plati taksu za infrastrukturno opremanje, da proda objekat, ostvari profit i plati porez na dobit. Na pitanje zašto je javni interes da Beograd na vodi puni džepove privatnog investitora iz Emirata i zašto je profit investitora iz Emirata tri puta veći od profita nekog investitora sa Čukarice, vlast nikada nije odgovorila, tvrdeći da će naknadno biti obračunato koliki prihod pripada gradu, a koliki stranom investitoru. Kroz Beograd su prolazili razni arapski investitori, koje je vlast predstavljala kao ljude koji investiraju svoj novac, jer veruju u „zlatno doba“ srpskog prosperiteta i njihovog vođu. Za 10 godina naslušali smo se svakakvih gluposti zašto je javni interes guravih Srba koji plaćaju porez i koje nema pas za šta da ujede, upravo, da napune novčanik nekom al – prijatelju. Važećim Zakonom o eksproprijaciji propisano je da Vlada može da utvrdi postojanje javnog interesa samo ako je to neophodno za izgradnju objekata u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, komunalne i infrastrukture objekata za potrebe državnih organa i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, objekata za odbranu zemlje, kao i za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica. Prema ugovoru kojim se na teritoriji Beograda na vodi suspenduju domaći zakoni, arapska firma Igl hils ulaže 150 miliona evra i obezbeđuje, kako se navodi, zajam od 150 miliona evra, na koji se, kao i na svaki drugi kredit, naravno plaća kamata. S druge strane, Srbija ulaže zemljište od 100 hektara, ima obavezu da raščisti celo područje i izgradi neophodnu infrastrukturu. Poslovni plan je proglašen poslovnom tajnom preduzeća Beograd na vodi, u kom arapski investitor ima 68 odsto, a država Srbija 32 odsto vlasništva. Prelistavanjem dokumenata iz katastra Republičkog geodetskog zavoda, može se zaključiti, recimo, da je jedna od dve zavisne firme Beograda na vodi, BV Kula d. o. o. u Ulici Nikolaja Kravcova, čija je površina 12.042 kvadratnih metara, izgrađena tako što su prethodno uzeti krediti i uspostavljene hipoteke na neizgrađenom objektu. Uvek sam sumnjao da se ,,naši Arapi“ prezivaju na ić, ali sam se plašio da to javno i kažem. To bi predstavljalo tako kolosalan kriminal i za Srbiju, koja je na kriminal raznih fela navikavana više decenija, a samo u jednom kratkom roku se protiv kriminala i borila. Imao sam priliku da vidim javni dokument, koji nesumnjivo upućuje na upis vansudske hipoteke na objektu u izgradnji založnog dužnika BV Kula d. o. o. radi obezbeđenja novčanog potraživanja Poštanske štedionice i još jedne doskora državne banke u iznosu od 65 miliona evra. Te hipoteke upisivane su 2020. i 2021, a jedna je upisana 24. januara ove godine. Uz to, u jednom od dokumenata navodi se i da je tih 12.042 kvadrata gradskog građevinskog zemljišta u javnoj svojini, odnosno da je vlasnik te parcele Republika Srbija, a da firma BV Kula ima samo pravo zakupa tog zemljišta. Država je, dakle, parama poreskih obveznika kupila neke objekte Beograda na vodi, našim parama platila je i rušenje tih objekata, našim parama infrastrukturno je opremila gradilišta vodom, strujom, grejanjem, kanalizacijom i saobraćajnom infrastrukturom, a zatim je privatno preduzeće BV Kula d. o. o, čiji je formalno većinski vlasnik iz Abu Dabija, od banaka u vlasništvu srpske države uzelo 65 miliona evra i u toku izgradnje počelo prodaju stanova u budućoj kuli. Nema tu, dakle, nikakvih stranih investicija, jer se ulažu domaće pare. A javni interes se svodi na to da se „našim“ Arapima daju i zemljište, i kredit, i infrastruktura da bi oni uzeli samo profit. I šta je sprečavalo državu da sama uzme kredit od državnih banaka, da na toj lokaciji izgradi stanove i proda ih po tržišnim cenama i da onda za te pare, recimo, izgradi metro u Beogradu? Nisam siguran da je danas bilo gde u Africi, kamoli u Evropi, moguće ovako prevariti građane. Danas je jasno da na prostoru Beograda na vodi nema ustanova kulture, socijalne i zdravstvene zaštite, državnih vrtića, ali je zato predviđeno da se na tom mestu sagradi milion kvadrata stambenog i 750.000 kvadrata poslovnog prostora. Infrastrukturno opremanje koštaće više od 33 milijarde dinara, a u Zakonu o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta Beograd na vodi navodi se da on ima kulturološke i tradicionalne elemente, s jedne i ekološko-savremena rešenja, s druge strane. Umesto toga, dobili smo samo nezgrapne solitere koji zaklanjaju vidik, zatvaraju strujanje vazduha, podižu temperaturu u Beogradu, sprečavaju provetravanje zagađenosti i video-objekte, koje je Titova Jugoslavija gradila na obodima Novog Beograda. Javni interes postao je privatni interes odabrane grupe alavih patriota. Beograd na vodi je samo jedan od razloga što ovde nema poštenih izbora, niti smene vlasti. Na Beogradu na vodi će pasti ili Srbija ili stranka čiji je ovo privatni interes. Profit iz Beograda na vodi se meri verovatno milijardama i tim novcem se kupuju drugi projekti, mediji i pojedinci. Počeo je kao kreativno rešenje, a završiće kao poslednji ekser u kovčegu institucija Srbije. Prepoznaćete kraj kada na institucijama vidite fantomku sa početka ove priče.