Nema čuda u Orbanlendu

Ko je razočaran ishodom srpskih izbora, neka samo pogleda preko plota u pravcu našeg severnog suseda. Osim možda nje same, niko drugi nije istinski ni verovao da bi mađarska opozicija, čak i ovako za izbore okupljena u ideološki šarenoliku šestočlanu koaliciju, mogla da izvede podvig i pobedi vladajući Fides ultrakonzervativnog premijera Viktora Orbana. Izborni sistem koji je svojevremeno ustavnim promenama podešen tako da snažno favorizuje najjaču partiju (od 199 poslanika u mađarskom parlamentu, 106 se po većinskom sistemu bira u isto toliko izbornih jedinica, pažljivo skrojenih da uvećaju Fidesove izglede za pobedu, a preostala 93 glasanjem za partijske liste) i odavno glajhšaltovani državni i tajkunski mediji (novinari i urednici koji pamte komunističku eru kunu se da je po pitanju medijskih sloboda stanje u Mađarskoj danas daleko gore nego osamdesetih godina) Orbanu su manje-više garantovali da će i po četvrti put uzastopno - a ukupno peti (premijer je bio i od 1998. do 2002) - biti u prilici da formira vladu. Malo ko je, ipak, očekivao da će Fides zabeležiti ovako uverljivu pobedu, osvojivši - uz izlaznost od skoro 70 odsto - više glasova (53,11 odsto) i mandata (135) nego 2018, kada su na osnovu 49,27 procenata glasova stranci pripala 133 poslanička mesta. Prepuštajući ujedinjenoj opoziciji tek 35,03 odsto glasova i 56 mandata - u parlament je, osim nje, sa sedam poslaničkih mesta prvi put ušao i radikalno desni Pokret Naša otadžbina Lasla Torockaja (kome je zbog ekstremističkog delovanja u dva navrata zabranjivan ulazak u Srbiju), kao i jedan predstavnik nemačke nacionalne manjine - Orban je dodatno učvrstio temelje svoje vladavine, zadržavši čak i dvotrećinsku većinu koja mu je već omogućila da Mađarsku u potpunosti preoblikuje u skladu s vlastitim potrebama i potrebama rođačko-ortačke oligarhije koja zemlju čvrsto drži u stisku. U šta li će je tek transformisati u godinama koje slede može samo da se nagađa. „Ostvarili smo pobedu toliko veliku da se može videti s Meseca, a svakako se vidi i iz Brisela“, likovao je Orban u obraćanju pristalicama nakon objavljivanja preliminarnih rezultata, konstatujući kako naspram njega i Fidesa nikada pre nije stajalo toliko protivnika: „domaća levica“, „međunarodna levica“, „briselske birokrate“, „inostrani mejnstrim mediji“, DŽordž Soros... - sve premijerovi dežurni krivci - ali ovog puta i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, kome očito neće lako zaboraviti što je nedavno od njega javno zatražio da se odluči podržava li napadnutu Ukrajinu ili ruskog agresora. Izgleda da je rat na istoku Evrope Orbanu zapravo na kraju dodao još koji procenat podrške. Nakon ruske invazije na Ukrajinu on je izbornu kampanju u potpunosti prilagodio novonastalim okolnostima, insistirajući da je jedini koji Mađarima može da garantuje „mir i bezbednost“ (zvuči poznato?) i optužujući opoziciju i njenog kandidata za premijersko mesto Petera Marki-Zaja da zalaganjem za konkretniju podršku Ukrajini zemlju izlaže riziku da bude uvučena u rat u komšiluku. Ni duga istorija Orbanovog njuškanja s Vladimirom Putinom, ni pokušaj opozicije da birače pridobije postavljajući pred njih binarni izbor - lansiran je slogan „Orban ili Evropa“ - nimalo mu nisu naudili. NJegovu biračku bazu, na jednoj strani sastavljenu od ruralne populacije i slabije obrazovanih slojeva stanovništva, a na drugoj od poslovne, administrativne i akademske elite koja na sve moguće načine profitira od bespogovorne lojalnosti Fidesu i njegovom vođi, nije bilo potrebno uveravati da i ovog puta glas treba poveriti istoj partiji: medijska mašinerija režima se već postarala da one koje treba uveri u to da su Ukrajinci sami krivi za rat koji ih je snašao. Ako je nekome za utehu, pretrpeo je Orban u nedelju i jedan mali poraz. Istovremeno s izborima održani referendum na kome su se birači - kad se pravnička retorika razgrne - u suštini izjašnjavali o faktičkom sužavanju prava LGBT osoba nije uspeo, jer predložene mere nije podržalo dovoljno birača. Za uvođenje restrikcija jeste glasalo preko 90 odsto onih koji su se o tome izjasnili; ali je, odazivajući se apelima opozicije i organizacija civilnog društva, čak 1,6 miliona glasača - skoro trećina izašlih na birališta - svoj glasački listić poništilo, pa mere nisu dobile natpolovičnu podršku neophodnu da bi ishod referenduma postao obavezujući za vlasti. Nije da će to zaustaviti permanentni krstaški rat koji Orban i njegovi vode protiv seksualnih manjina i drugih „sumnjivih“ kategorija građana; ali je makar, posle opozicionog osvajanja Budimpešte i još nekoliko gradova na lokalnim izborima 2019, novi (ma koliko mali) znak ohrabrenja da otpor sistematskom gušenju sloboda u Mađarskoj nije sasvim uzaludan. Ipak, glavne bitke koje će Orban u narednom periodu voditi odvijaće se na međunarodnoj sceni, a pre svega unutar Evropske unije, koja je, uz mađarsku opoziciju, glavni gubitnik ovih izbora. Ako je pre glasanja u evropskim prestonicama i postojala krhka nada da bi u Budimpešti moglo doći do korekcije davno zacrtanog kursa, ruska invazija na Ukrajinu i upadljivo mađarsko odudaranje od ostalih članica Unije - pa tako i Poljske, Orbanovog najvećeg i najvažnijeg saveznika - ta nada je sada razbijena u paramparčad, a nastavak dugotrajne konfrontacije (zbog urušavanja vladavine prava, gušenja slobode medija, zloupotreba evropskih fondova, tumačenja osnovnih akata EU, a sad i oko Ukrajine) zagarantovan. I to u okolnostima koje su se u međuvremenu na kontinentalnom i globalnom nivou dramatično pogoršale. Ali za razliku od situacije kod kuće, gde ostaje nedodirljiv, Orban se na spoljnopolitičkom planu suočava sa situacijom koja se ne razvija povoljno po njega. I to je, trenutno barem, najvidljivije baš tamo gde je doskoro mogao da računa na najviše razumevanja. Osovina Budimpešta - Varšava godinama je skladno funkcionisala zahvaljujući političkoj i ideološkoj bliskosti dveju vladajućih stranaka; malo šire posmatrano, Orban se komotno osećao i u okviru regionalnog formata Višegradske četvorke (V4), pogotovo dok su i Češku i Slovačku vodile slično nastrojene garniture političara. Ali posle promena na vlasti u tim zemljama, i s obzirom na tradicionalni zazor koji u Poljskoj postoji prema Rusiji, razlike u gledanju na situaciju u Ukrajini sada su unele razdor u ovu grupu, do te mere da su prošle sedmice ministri odbrane Češke i Poljske zbog Orbanovog i dalje blagonaklonog odnosa prema Putinu odbili da prisustvuju planiranom sastanku V4 u mađarskoj prestonici. „Jako mi je žao što je mađarskim političarima jeftina ruska nafta važnija od ukrajinske krvi“, jetko je svoju odluku obrazložila češka ministarka Jana Černohova. Poljski zvaničnici zasad nisu tako eksplicitni, ali se sa sve više strana može čuti da su u Varšavi silno ljuti na Orbana - mada su mišljenja da li će to imati trajnije posledice po odnose s aktuelnom poljskom vladom podeljena: neki kažu da hoće, drugi da će ono što ih spaja odneti prevagu nad onim što ih deli. Obe zemlje i dalje se suočavaju s mogućnošću kaznenog uskraćivanja novca iz evropskih fondova zbog ranijih ogrešenja o temeljne principe EU, ali je poljska vlada nesebičnim angažmanom na pomoći Ukrajini naprasno pridobila velike simpatije u zapadnim prestonicama, usled čega će skoro izvesno moći da računa na popustljivost Brisela, Berlina i Pariza. S Mađarskom, međutim, to nije slučaj. Čim su izbori okončani, u EU je iznova krenulo da se govori o skorom aktiviranju 2020. uvedenog a još netestiranog mehanizma vladavine prava, kojim se isplata sredstava iz zajedničke kase uslovljava poštovanjem bazičnih demokratskih principa u zemlji kojoj su namenjena. Može li Orban sebi da priušti da na vetrometini ostane sam u situaciji kad su mu evropske milijarde nasušno potrebne kako bi zaustavio očekivano dalje pogoršanje već sada nepovoljne ekonomske situacije u zemlji? Na krilima još jednog izbornog trijumfa, Orban verovatno veruje da može sve.