In memoriam Dejan Mijač

Sve što je uradio daje nam za pravo da kažemo – Dejan Mijač je bio jedan od najvećih srpskih pozorišnih reditelja. Nije to zaslužio samo činjenicom da je osvojio osam Sterijinih nagrada, najvećih priznanja u oblasti pozorišne umetnosti, i mnogo drugih, značajnih odličja. NJegov doprinos jugoslovenskom i srpskom teatru je dragocen i zbog trajanja od neprekinutih pet decenija rada. Uradio je više od 150 predstava, vreme je merio ne po Novim godinama, rođendanima ili praznicima, već po pozorišnim sezonama. Živeo je u uverenju da bez pozorišta ne može da živi, a onda je 2011. režirao Čehovljev Višnjik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i rekao – gotovo je. Još je objasnio: „Praznici mi nisu bili nikakvi božići ni uskrsi, ni drugi datumi iz kalendara, nego premijere. S obzirom na to da ne pušim, ne pijem, a u godinama sam kad se poroci moraju ostavljati, ja ostavljam pozorište, tačnije, režiju.“ Dejan Mijač je bio od onih intelektualaca koji nisu ćutali. Nije imao iluziju da rečima može da utiče na silu vlasti, ali sila vlasti ga nikada nije sprečila da joj se suprotstavi. NJegove predstave su se igrale širom nekadašnje Jugoslavije, najveći doprinos dao je upravo Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Rođen u Bijeljini, u svešteničkoj porodici, odrastao u Valjevu, najveći deo života proveo je u Beogradu. Kao student gledao je Gaveline probe, asistirao Mati Miloševiću... Manje je poznato da je u početku hteo da bude glumac. „Međutim, uvideo sam da nemam ni stasa ni glasa.“ Pokazalo se da je za režiju imao sve. Godinama je to prenosio i studentima Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Geografska putanja njegove karijere kretala se od Tuzle, preko Novog Sada do Beograda. NJegova impozantna rediteljska i umetnička veličina temelji se i na predstavama kojima je pomerao granice teatarske umetnosti. Jedna od njih je i Pokondirena tikva, koju je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu režirao 1973, a koja je otvorila nova poglavlja u čitanju Jovana Sterije Popovića. Na Sterijinom pozorju osam puta je bio najbolji. Bilo mu je žao što tokom karijere duge više od pet decenija nije postavio na scenu Strindbergov Put u Damask i Ibzenov komad Kad se mi mrtvi probudimo. Reč Dejana Mijača bila je za mnoge mlade reditelje apsolutno presudna. Jedan od njih, danas priznati Andrej Nosov, posle zanimljive premijere svog prvog komada, bio je miran tek kada mu je nekadašnji profesor rekao šta je video u predstavi i dao svoj sud. Mijač je bio vatreni navijač fudbalskog kluba Partizan, voleo je fudbal, a jednom mi je pričao kako je davno upoznao košarkaškog trenera Željka Obradovića, kada je ovaj bio u katastrofalnoj privatnoj situaciji, moralno posrnuo. Mijač mu je pružio podršku, razumevanje i rekao mu da će od njega biti veliki trener. Željko nije verovao, mislio je da ga Mijač teši. Pokazalo se da je reditelj pedagog bio u pravu. Upoznao je trenera košarkaškog kluba Partizan Duška Vujoševića kao mladog, ostrašćenog čoveka: „Goreo je za košarkom na moje oči. Sprijateljili smo se i danas imamo dobar odnos. Mislim da on mene doživljava pomalo kao oca, a ja njega pomalo kao sina. Znam da je ono što promišlja i saopštava istina koja će se pokazati.“ Kada je 2012. dobio Sretenjski orden, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Tadić, doživeo je to kao lepu tačku na kraju karijere: „Doživljavam ga kao oproštaj od epohe, od doba gde je pozorište bilo nešto drugo. To priznanje znači da je i ranije bilo vrednosti koje sadašnje generacije poštuju. To me je dirnulo.“ Krajem prošle godine, postao je i dopisni član SANU. Radmila Stanković