Crvene smrdibube i urbane pčele

Pojavile se, brale, i crvene smrdibube! I, počelo da se priča svašta! Te da su to „mutacije smrdibuba posle bombardovanja Srbije“, da su poklon NATO-a, te da je crvena smrdibuba dospela iz Černobilja, bežeći u dronovima iz ukrajinskih laboratorija. Sve to demantuje dr Miloš Petrović sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. On tvrdi da je crvena smrdibuba domaća sorta i da se „najčešće javlja u rano proleće ili u kasnu jesen, kada ljudi spremaju bašte, špajze i šupe“. Crvena smrdibuba, po njemu, „najveće štete pravi u proizvodnji paradajza, paprike, soje, maka, a u poslednje vreme i u gajenju drugih biljaka“. Sve u svemu, dr Petrović smatra da građani ne treba da dižu paniku i da „ne šire teorije zavere, jer smrdibuba može da šteti samo biljkama“. Kao da je čovek neka „biljka“ kojoj niko ne može ništa! A kada doznamo da crvena smrdibuba može da bude opasna i za čoveka, biće kasno. Nisu li nas, svojevremeno, ubeđivali da je i havarija u Černobilju bila bezazlena? Nego, tu su i urbane pčele! U Parizu je, recimo, prava pomama za urbanim pčelama. Stavljaju im košnice na katedralu Notr Dam, na Muzej Orsej, na Kovnicu novca, na Veliku palatu, na parisku Operu i na druge poznate zgrade Pariza. I, već se priča da su urbane pčele „čak tri puta produktivnije nego one u ruralnim sredinama“, a njihov med se prodaje po ceni od 15 evra. Ispada da pčelama više prija gradski smog nego čisti planinski vazduh, što će reći da bi urbanim pčelama u Beogradu bilo najpogodnije, jer u njemu je često najzagađeniji vazduh na planeti. Shodno tome, urbane pčele bi bile i šest puta produktivnije, pa bi beogradski med mogao da košta i 30 evra po kilogramu. Uhvatim se kako razmišljam da li su pčele starije i od čoveka, pa i od Srba? I kada su Srbi počeli da peku rakiju i piju medovinu? Da li se to desilo još u drevna vinčanska vremena, posle Nojevog potopa?! Jer, engleski astrolozi su našli Nojev grad u Crnom moru, a Potop se datira pre oko 8.000 godina. I da li je onda čudno što smo po starom srpskom kalendaru, ovog 1. aprila, ušli u 7531. godinu? I umesto da se ta vinčanska Nova godina u Srbiji masovno proslavlja, ona je obeležena više nego skromno, u čardi Stara koliba na ušću Save u Dunav. Proslavi je prisustvovalo nas tridesetak „vinčanaca“. Tamo sam, pravo sa autobusa iz Bele Palanke, stigao sa Vekom i njegovim volvićem, malo kasneći. A u Staroj kolibi sve poznata i draga lica. Bila je i Vesna Pešić, vlasnica izdavačke kuće „Pešić i sinovi“ i do sada je izdala bar petsto knjiga u kojima pokušava da ubedi Srbe da smo ovde odvajkada i da je vinčanska kultura naša, srpska. I uvek kada vidim Vesnu, setim se njenog oca Radivoja, koji je dešifrovao vinčansko pismo, a onda je, pomoću vinčanice, rastumačio i etrursko pismo. To je, za mene, bio dokaz da je Troja bila na Dunavu, a u tome me je podržavao, onako, iz senke, Dejan Medaković, nekadašnji predsednik SANU. K. G. Jung, moj guru iz Švice me, takođe, hrabrio da sam na pravom putu: „Kada je pala ova tvoja dunavska Troja, onda su neki Trojanci, predvođeni Enejem, sinom trojanskog kralja Prijama, stigli do Italije i osnovali grad Rim, a onda će oni, Etrurci, biti vremenom istrebljeni. Drugi krak Trojanaca stići će do britanskog ostrva, i treba li da te podsećam da je prvo ime za London bilo Troja?“ Te subote, dan uoči izbora, na Beograd se stuštila oluja, grmeli su gromovi, pa sam morao iz Stare kolibe da ih smirujem, jer znam sa njima da razgovaram. Moju Crnu su, pak, uplašile crvene smrdibube: „Šta ako se odnekud pojave i crvene mačke i potamane nam miševe, a onda krenu i na nas, obične mačke?!“