Srbija je talac vlasti ali i odnosa unutar opozicije

Pet dana posle zatvaranja birališta 3. aprila predsednički kandidat koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije (UzPS) Zdravko Ponoš nije se javno oglašavao. Četiri meseca pre izbora napustio je mesto potpredsednika, a dva dana posle prestao je da bude i član Narodne stranke. Dok je on ćutao drugi su naveliko nagađali o njegovoj političkoj budućnosti, da li će se prikloniti nekom postojećem „jatu“ ili će krenuti svojim putem. O svemu šta je iza njega, ali i o planovima za budućnost Ponoš je za NIN govorio prošlog petka, pre nego što je javno progovorio ijednu reč o izborima, na kojima ga je podržalo nešto više od 18 odsto birača. Zbog bolesti ste propustili nekoliko poslednjih dana kampanje. Da li je to razlog zašto vas nema od izbora u javnosti i kako se sada osećate? Propustio sam samo jedan veliki miting, u Novom Sadu, i jedno gostovanje na RTS 2, pa sam ih zamolio da preuzmu snimak emisije Oko. Tako sam uspeo da premostim grip. Iz javnosti sam se malo sklonio delom da bih ga dobolovao, jer ga nisam preležao kada je trebalo, a smatrao sam i da je red da se privremeno okanem medijskih nastupa, da se sve malo slegne, a i da se konačno objave zvanični rezultati. A još kad sam video da su drugi učesnici u izbornom procesu požurili da interpretiraju rezultate, odlučio sam da ta kavga u najavi može i bez mene. U ovoj fazi, ta čorba može da se skuva i bez mene kao zaprške. Posle glasanja ste rekli da je najveći domet izbora „razbijanje straha, pokretanje nade i da sad niko nema prava da to prokocka“. Da li biste to i sad ponovili? Bih. Ja se nisam sam kandidovao da bih pravio političku karijeru, već sam prihvatio kandidaturu. Uklopio sam se u foto-robot kandidata koga je opozicija tražila, dogovori unutar koalicije su započeli, pa počeli da zastajkuju i da se ne bi gubilo vreme rekao sam da ću ponudu prihvatiti ako se oni dogovore do 1. februara, iako je i to već bilo prilično kasno. Sad se vidi da nam je falilo mesec dana kampanje. Ipak, rezultat je sasvim pristojan za četiri nedelje kampanje. Tih oko 700.000 glasova pokazuje da se neka promena jeste desila. Sad čujem da neki kažu: dobro, ovo nam je bila pokazna vežba za budućnost, nešto smo naučili, a mislim se - ako si ti učio na tome da izneveriš očekivanja birača, to je nepristojno i nekorektno prema građanima. Na drugim mestima se uči, na izborima se bori. Strah jeste razbijen, to sam video i tokom neposredne komunikacije s ljudima u kampanji. Izborne konvencije u salama su varljive jer tu ima veći broj stranačkih aktivista, a ulica pokazuje pravo lice i ulice su bile prepune pozitivne energije. Najprijatnije iznenađenje bila mi je šetnja kroz Novi Pazar, gde su ljudi prilazili da se pozdrave i rukuju, a zaista nisam znao da tamo imam prepoznatljivost. Izbori su za vas relativni uspeh, a neki ga predstavljaju kao neuspeh. Da li su očekivanja možda bila previsoka? Ne znam ko je šta očekivao, ali ako neko u UzPS ima kritički osvrt na moj učinak, bilo bi dobro da primeti da je on za više od 35 odsto jači od rezultata parlamentarne liste. To se posebno odnosi na one stranačke funkcionere koji ne samo da su u svojim mestima debelo podbacili u odnosu na moj rezultat i na rezultat liste UzPS, nego ih je pregazio čak i SPS. Takve primedbe su ne samo neutemeljene, nego i nemoralne. S druge strane, iako još nemam te rezultate, siguran sam da sam u Beogradu osvojio mnogo više od 20 odsto, više nego u ostatku Srbije. Opozicija je generalno u urbanim sredinama prošla prilično dobro, u centralnim beogradskim opštinama je ubedljivo pobedila, pa i u Novom Beogradu, što je vredno pažnje. Saša Janković je na izborima 2017. osvojio oko 600.000 glasova, imao je iza sebe PSG, ali su se ti glasovi brzo istopili. Kako ne prokockati ovaj kapital koji ste stekli i za koji ste rekli da je zalog za budućnost? Jedan od razloga zašto nisam do sada javno istupao je taj „slon u sobi“, pitanje šta ću dalje. Sasvim sigurno znam šta neću. Iz NS sam već izašao, što sam i ranije najavio. To nikoga tamo nije iznenadilo i ne znam zašto je NS od toga napravila vest. Vidim da su već počela govorkanja da ću preći u Đilasov SSP. Neću preći ni u jednu od postojećih stranaka. Forma mog budućeg bavljenja politikom zavisiće od odgovora na pitanja - s kim i sa čim bi se to realizovalo. Da li su među mogućim saradnicima ljudi koje je Informer imenovao, rekavši da „NATO general otkačinje NS i SSP“ i postaje „lider opozicije“, zajedno s Draganom Bjelogrlićem, Dejanom Bodirogom, Savom Manojlovićem i vladikom Grigorijem? Ne bih da komentarišem tabloide u kojima čovek postane vest i kad ništa ne kaže. Moj tim i dalje čini desetak volontera koji su mi pomagali u kampanji. Niko od njih nije političar, tu su advokati, inženjeri, studenti… Teško da smo liderski tim. S ljudima koje ste pomenuli imam dobar lični kontakt, ali nismo razgovarali o toj vrsti političke saradnje. Sava Manojlovića cenim kao mladog čoveka sa stavom i sposobnošću da mobiliše građane. Sreli smo se kada su kampovali u Pionirskom parku, ispred Predsedništva Srbije, pre predsedničke kampanje, kada sam ih bez prisustva medija obišao i odneo im burek za doručak. Vladika Grigorije je veliki intelektualac i duhovnik koji ne krije svoje ideje oko toga kako Srbija treba da se menja i sumnjam da ima želju da uđe u dnevnu politiku. Mislim da i ovako daje ogroman doprinos. Svaki razgovor s njim me je oplemenio. Da li su razgovori s njim bili presudni da prihvatite kandidaturu? Dosta su uticali. Drugi „slon u sobi“ su verovatno odnosi u opoziciji. Jeste li imali dovoljnu podršku, da li su Ujedinjeni za pobedu Srbije zaista nastupali – ujedinjeno? Nisam izbliza posmatrao te odnose tokom kampanje. Dok sam bio u vrhu NS, imao sam priliku da ih vidim, još u Savezu za Srbiju, gde sam na sastancima najčešće ja predstavljao stranku. SZS je tada bio dosta produktivan i žao mi je što je taj oblik funkcionisanja opozicije propao u vreme kada je trebalo da uradi najviše. Slično je govorio i Boško Obradović. Ko je kriv što se SZS raspao? Bilo je tu više babica. Pretpostavljam da je više aktera osećalo da im je taj format previše tesan, da ubija njihov identitet i da bi samostalno lakše izgradili pokret, što se pokazalo netačnim, pa se pred ove izbore opet ušlo u koalicioni zagrljaj. Vidim da ni to baš ne funkcioniše. Kada sam se pasivizirao u NS, odlučio sam da ne učestvujem u bilo kakvim pregovorima, pa ni o mojoj kandidaturi. Rekao sam samo da ću je prihvatiti ako se svi saglase i to do 1. februara. Od tada sam učestvovao samo na jednom sastanku koji su oni predložili da čuju šta ja tražim. Neki su se iznenadili kada sam rekao da ne tražim ništa. Ni mesto na beogradskoj ili parlamentarnoj listi. Jedino sam rekao da očekujem da prikupe potpise i da obezbede kontrolore ne samo za beogradske i parlamentarne, nego i za predsedničke izbore, jer nemam infrastrukturu za taj posao. Negde mi se podrazumevalo da mogu da računam da ću u samoj kampanji imati podršku koalicionih partnera. A da li ste stvarno imali podršku? Taj karavan nije išao svaki dan po Srbiji, a za kampanju je bilo malo vremena, pa sam u „slobodne“ dane počeo samostalno da obilazim mesta koja nisu bila u rasporedu. Bilo je dana i gradova kada sam imao podršku, a bilo je i onih kada nisam. Neke stranke zabranile su angažovanje njihovih lokalnih odbora u mojoj kampanji, a u međuvremenu sam čuo da su pojedini odbori i raspušteni jer su mi pomagali! Ali, nisam dozvolio da te stvari odvuku ni moju pažnju, ni pažnju javnosti, jer bi to bilo kontraproduktivno u borbi protiv režima. Kao što nisam pristao da me uvuku u blato i da odgovaram na prozivke, bilo vlasti, bilo nekih aktivnih i bivših političara opozicije. Ako ste kao bivši načelnik Generalštaba i očekivali napade političkih neprijatelja, jeste li ih očekivali od Šutanovca, Tadića i nekih generala, koji tokom kampanje nisu silazili s nacionalnih frekvencija? Ti no-nejm generali su bili instruisani, verovatno i stimulisani da izigravaju dvorske lude. Ne cenim ih, pa mi je bilo svejedno šta pričaju, a neke od njih i ne poznajem. Za Tadića ne mogu da grešim dušu, ne verujem da je bio deo tog scenarija da se nanese šteta mojoj kampanji, ali je napravio štetu kad je rekao da me je smenio zbog stvari od interesa za nacionalnu bezbednost. To nije istina. Istina je ono što je javno rekao kad me smenjivao. Istina je da sam smenjen jer sam se drznuo da javno kažem da situacija ne valja i šta ne valja, da sam u Vojsci uradio skoro sve što sam mogao, a kada je reforma trebalo da se proširi na nadležnosti Ministarstva odbrane, naleteo sam - na zid. Neke loše stvari na koje sam tada ukazivao ostale su problem i do danas. U Vojsci, uostalom kao i u svemu drugom, malo šta je SNS novo smislio, samo je multiplikovao loše stvari koje su u nekom obliku postojale i ranije. Ova vlast je tokom kampanje napadala reformu koja je u moje vreme sprovedena u Vojsci. A imali su deset godina da stvari promene ili vrate na neko prethodno stanje. Niti su znali niti su u stanju. Ovako su se njegove reči uklopile u režimsku mantru o vama kao NATO generalu. Režim sve zloupotrebi, a zašto je Tadić sebi dozvolio da u tome učestvuje, čak i nehotice, ne znam. Imam utisak da mu se u kampanji to baš i nije isplatilo, a na Šutanovca zaista ne bih trošio reči. Često se kaže da je Srbija talac vlasti. Da li je talac nesređenih odnosa u opoziciji? Jeste. Trebaju li nam novi ljudi u opoziciji? Ne desi se to dogovorom, nego vreme samo raščisti. Na srpskoj političkoj sceni u toku je elektroliza i brzo će se videti ko se gde zalepio. I posle svakih izbora je tako. Neki su bili vlast, pa prešli u opoziciju, počeli da beleže loše rezultate i više ih nema ni u jutarnjim programima. Nažalost, zbog toga smo kao društvo izgubili deset godina. Ali, šta god ko rekao, na nove parlamentarne izbore neće se dugo čekati, jer ova situacija nije održiva. Vučić je mnogima svašta obećao i moraće na kraju nekoga da prevari. Srbija će platiti ceh njegovih obećanja, vremena i prostora za manevar je sve manje, a neke stvari su već stigle na naplatu. Za Srbiju bi bilo bolje da je na vlast došao neko novi, jer ko god to bio, taj makar nije ucenjen. Vučić je ucenjen čovek. Bez njega, krenuli bismo iz početka. S njim, neki procesi će dobiti ubrzanje i imaćemo nove izbore za najviše dve godine, a do tad ćemo videti da li smo nešto naučili, ko će nas razočarati, a ko ne. Vidim, neki se utrkuju da razočaraju već u prvoj nedelji posle izbora. Ostaje da se uzdamo da pamćenje glasača u Srbiji nije toliko kratko i da će se sećati ko je šta obećavao pre i ko je šta uradio posle izbora. Da od vas zavisi šta biste promenili u odnosima prema Briselu i Moskvi? Rusija je izvršila agresiju na Ukrajinu, međunarodno priznatu članicu UN i to je bez dileme za osudu. Ovaj režim je to osudio posle zavrtanja ruke, iako zbog NATO agresije imamo moralno pravo da stvari nazovemo pravim imenom. S druge strane, protiv sam sankcija koje nisu hirurški precizne, jer najbolje znamo da se one slome na leđima naroda, a vladara samo ojačaju. Miloševiću su pomogle da konsoliduje moć, a građane su vratile u kameno doba. Umesto sankcija koje bi pogodile vrh vlasti i ruske oligarhe, sada se, neevropski i necivilizovano, izbacuju ruski sportisti i studenti, uklanjanju dela ruskih umetnika s pozorišnih scena. Taj rat će tektonski promeniti političko stanje stvari. Kad bi vreme moglo da se vrati unazad, verujem da bi Moskva i Kijev danas bili sasvim zadovoljni da Ukrajina ima evropsku budućnost a da ostane vojno neutralna. Tražeći izlaznu strategiju, Rusija će sve više da gleda na istok, ka Kini. Zato ni mi ne možemo više da gledamo ka Rusiji kao spasiocu, jer ona ne gleda ka nama, jer ima svoju muku. Bilo bi razumno da se Brisel i oni koji suštinski stoje iza Brisela, ne ponašaju zbog toga ucenjivački prema Srbiji. Podrška naše javnosti evropskom putu je posustala prethodnih godina zato što je režim SNS uživao podršku Zapada iako je Srbiju vukao u suprotnom smeru od Evrope. Neki podozrivo kažu da je baš zato imao podršku. U svakom slučaju, to je ohladilo optimizam i mnogih evrofanatika u Srbiji. Kako će se raspoloženje javnosti u Srbiji menjati zavisi i od toga da li je evropski put Srbije izgledan ili će se njime samo mahati kao sa nedostižnim ciljem. Zavisi i od toga kako će Zapad reagovati na umanjen kapacitet Rusije da nam drži stranu oko Kosova. Odnosi u regionu zavisiće od toga da li će ukrajinska kriza biti povod za ubrzani evropski put celog regiona ili nametanje neodrživih rešenja. Rat u Ukrajini je mnogo kompleksniji nego što izgleda na prvi pogled. Ima dosta argumenata koji idu u prilog tezi da to nije tek rat za prava nacionalnih manjina i sponjnopolitičku orijentaciju Ukrajine, nego i rat za resurse. Sasvim sigurno je da se ne vodi za naše interese. O njima moramo sami da povedemo računa. Krajnje je neodgovorno što je ovaj režim dozvolio da Srbija bude toliko energetski zavisna od Rusije. Ali, vlast nije znala ni šta se dešava u EPS-u, na čije su čelo stavili vlasnika pečenjare, a kamoli nešto drugo. Tek sad se priča o nuklearnim elektranama, o zelenoj energiji, koja jeste dobra i potrebna, ali je kod nas to leglo korupcije. Time se u SNS bave ljudi koji se ne razumeju u energetiku, ali se, i to na koruptivan način, razumeju u pare. Kako biste okarakterisali svoje odnose sa Draganom Đilasom, Zoranom Lutovcem, Vukom Jeremićem i Pavlom Grbovićem? Da li ste se čuli s nekima od njih od izbora? Video sam se posle izbora sa Đilasom i Grbovićem, odvojeno. Lutovac mi je čestitao telefonom. Tokom kampanje sam se viđao sa liderima UzPS kada su nam se putevi ukrštali. Sa Grbovićem verovatno najčešće, jer su neki njegovi bliski saradnici bili i u mom timu i nesebično pomagali tokom kampanje. Da li je tačno da su vas u kampanji vozili vaši prijatelji i da ste sami montirali štand sa reklamnim materijalom? Da, tako smo putovali. Glavni događaji tokom kampanje su bili zajednički za parlamentarni i predsednički karavan i tada smo imali konvencije sa odgovarajućom tehničkom opremom. Ja sam koristio slobodne dane između tih konvencija da posetim i druga mesta i tada smo imali te susrete sa građanima na ulici, na pijaci... Na ulici vam i nije potrebno više od jednog ili dva štanda, nešto reklamnog materijala i dobra volja da razgovarate sa ljudima. Novi-stari predsednik Vučić ne zaboravlja da ste ga u kampanji oslovljavali s „odlazeći“, a onda vam je zamerio što mu niste čestitali. Da li je bilo razloga za čestitke? I on je rekao da je odlazeći, što je tehnički ispravno, jer mu se mandat završava u maju. Za Srbiju bi bilo najbolje ne samo da je odlazeći, nego da je otišao, ali je pobedio, i to s visokim rezultatom. NJegov rezultat ne bi bio takav da je izborni proces iole regularan, da šest meseci imamo normalne medije, da nema funkcionerske kampanje. U kampanji prema njemu nisam nastupio lično, kao ni on prema meni, mada je imao svoje brutalne eksponente koji su me napadali po receptima iz njegove kuhinje. Ali, na izbore sam izašao znajući šta me čeka i nema šta sad da se žalim. Čestitam mu na pobedi. Nažalost, ne mogu zbog te pobede da čestitam Srbiji, jer nju s njim ne čeka ništa dobro. Da li ste odluku o napuštanju NS doneli u vreme „kandidatske krize“, kada vas je predložio SSP, dok je vrh NS predlagao Miroslava Aleksića? Ja sam Predsedništvu NS saopštio još u oktobru da se na narednoj skupštini neću kandidovati za stranačke funkcije. Usledile su stvari koje su bile povod i za napuštanje stranke, ali sam javno saopštio da to ne nameravam da uradim pre izbora. Mnogi su mi rekli da bi mi bolje bilo da sam tada izašao iz stranke i nastupao kao nestranački kandidat, ali sam mislio da to ne bi bilo korektno. Da li je stranka bila korektna prema vama? Stranke se kod nas javno manifestuju kroz ponašanje nekoliko pojedinaca iz rukovodstva. Neki su bili korektni, neki ne. Ja sam bio jedan od osnivača NS. Tamo su i dalje ljudi koje mnogo poštujem, Siniša Kovačević, Sanda Rašković Ivić, Vlada Gajić. Prijateljstva stečena u stranci tokom te četiri godine nisu mali kapital. Voleo bih da je ta priča bila uspešnija, a sklonio sam se kad sam video da više ne mogu da joj doprinesem. Jesu li u pravu oni koji misle da je odluku o izlasku iz NS ubrzalo gostovanje Miroslava Aleksića u Utisku nedelje? Tu odluku sam doneo i najavio izlazak iz NS pre toga. Čini se da je unutar opozicije trenutno borba za pozicije i pravljenje političkih karijera, a ako mogu da ih naprave na moj račun, neka prave. Gde ide tele, neka ide i uže. Aleksić i ja nismo išli jedan drugom na slavu, ni pre ni posle mog povlačenja iz stranačkog rukovodstva, nismo ista šolja čaja, ali smo se pozdravljali kako elementarna pristojnost nalaže. Za sada je opozicija poraz priznala samo na predsedničkim izborima… Zanimljivo je da su taj poraz priznali oni koji nisu trčali tu trku nego neku drugu. A nije da nema potrebe za introspekcijom na svim frontovima. Iako ste osvojili 18 odsto glasova na predsedničkim izborima, neće vas biti u parlamentu. Jeste li pogrešili što niste tražili da budete na poslaničkoj listi? Nisam. Bilo bi nečasno da sam pristao da trčim trku u kojoj sam znao da ću teško pobediti, a da zauzvrat sebe obezbedim nekom rezervnom funkcijom ili poslaničkom platom. Često sam u životu donosio odluke koje su na prvi pogled delovale neracionalno. Recimo, kada sam, posle dve godine mandata na mestu načelnika Generalštaba, napravio potez za koji sam znao da će prevremeno okončati moju vojnu karijeru. Vreme je pokazalo da je to bila ispravna odluka. U svakom slučaju, ja sam se s tom odlukom dobro osećao. Kao i sa ovom danas. Da li je tačno da je tada većina generala došla na ručak s vama, a da niko nije otišao na novogodišnji prijem kod tadašnjeg ministra odbrane, kome tradicionalno prisustvuje i predsednik Srbije? To je bio prijem koji sam bojkotovao ja i svi generali iz Vojske, odnosno svi pod mojom komandom. To je bio pokušaj da Tadiću skrenem pažnju da nešto mora da se menja. Javio sam i Tadiću da generali neće doći, pa ni on nije došao, tako da su se tamo pojavili samo Šutanovac i njegovi saradnici. Tadić, međutim, nije shvatio ozbiljno to upozorenje i odlagao je da se pozabavi problemom. Pozabavio se kad je LJubodrag Stojadinović intervju sa mnom objavio na naslovnoj strani Politike baš kada je on bio u Moskvi, što je vest o tome potisnulo u drugi plan. Lider SSP-a Dragan Đilas vas je pre izbora nazvao „novim čovekom koji može da ujedini Srbiju“, a sada vaš rezultat ocenjuje kao „dobar, s obzirom na uslove“. Kakav je vaš odnos s njim? Dobro se razumemo. Tokom kampanje bilo je i stvari oko kojih smo imali različite stavove, ali smo to rešavali u hodu. On je bio na skoro svakom od predizbornih mitinga pa je komunikacija bila nešto intenzivnija. Videli smo se i posle izbora i razgovarali o rezultatima i poukama. Vidim da je trenutno fokusiran na beogradske izbore, a to nije tema o kojoj smo razgovarali. Kako komentarišete glasine da ćete razjediniti već razjedinjenu opoziciju, da ste na izborima učestvovali da biste uzeli pare za kampanju… Nemam nameru da komentarišem tabloidne izjave partijskih službenika. Priče da ja cepam opoziciju su glupost, jer ponavljam da je moj uslov da budem kandidat bio da to podrži cela opoziciona kolona. Svi su imali pravo veta. Ako se sad preispituju onda treba da odgovore sebi da li im je, ipak, prihod od broja mandata koji su mogli da osvoje samo unutar koalicije bio važniji od svega ostalog. Da li ste verovali da ćete osvojiti više glasova od čitave parlamentarne liste? Da, znao sam da će to da se desi. Rezultatom sam zadovoljan s obzirom na to da sam imao samo sat i deset minuta na televizijama s nacionalnom frekvencijom, pola sata na RTS-1, 15 minuta na Pinku i po desetak minuta na B92 i Prvoj, a sa Hepija me nisu ni zvali. Moje gostovanje na Pinku izazvao je tenzije unutar koalicije, neki su nervozno reagovali, ali sam rekao da ništa od njih nisam tražio i da sam vodim svoju kampanju. Vodio sam se logikom da treba da se pojavim i pred biračima koji nemaju nikakvu priliku da me čuju. Nisam se ja obraćao Željku Mitroviću, nego gledaocima. Ako se, po istraživanju Demostata, 52 odsto građana o izborima informiše na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, može li opozicija uopšte da se premišlja da li da negde gostuje ili ne? Srbija je duboko podeljeno društvo, ali to ne znači da ne treba prozivati vlasti zbog toga što se poslednjih deset godina obraćaju samo svojoj trećini glasača u Srbiji, ne igraju na gostujućim terenima, već samo pred svojom „publikom“. Nadam se da se to nikada neće desiti, ali vlast veoma lako može da proizvede sukob na ulicama, dan pripreme za to im je dovoljan. Problem je što mi kao da ne živimo u jednoj zemlji, već u dve, jer se ne poznajemo i ne razumemo. I to mora da se menja. Ne sumnjam da ima onih koji zaista veruju da je vlast SNS-a dobra za Srbiju, ali ima i onih koji nisu oduševljeni, ali ne znaju na koji telefon da pozovu opoziciju. Ima onih koji se plaše neizvesnosti, a i onih koji glas SNS-u smatraju obavezom, jer su deo „sistema“ zato što im je neko dao posao u Gradskom zelenilu. Samo što i neki od njih uviđaju da oni još duže kosilicu, dok su neke njihove kolege dogurale do gradskog sekretara. Vučić i SNS hvale se pobedom na većini biračkih mesta u dolini Jadra. Šta to vama govori? Za njega nisu glasali ljudi koji su kampovali ispred Predsedništva, već oni koji su prodali imovinu, odselili se, a onda dobili čudan poziv da se na dan izbora vrate i glasaju u selima koja su napustili. Zato se i pitam da li je režim na projekat Jadar stavio tačku, ili samo zarez. Koliko je rat u Ukrajini poremetio i otežao kampanju opoziciji? Svakako je pomerio fokus. Vučić je u početku maksimalno dramatizovao situaciju, kao da su nam rat i nemaština pred vratima, a on jedini koji to može da spreči. Kada neko građanima Srbije obećava vodu, so i pšenicu, to vređa inteligenciju. Kao da je uspeh to što će biti popare. Vučić je probao na tome da profitira, a moja teza je - ako SNS ostane na vlasti, to je kao da smo mi u ratu još pet godina. U Ukrajini će u nekom trenutku da dođe do mira, a mi ćemo i dalje imati vlast s kojom će Srbija posle ukupno 15 godina izgledati gore nego da je kroz nju prošla ne znam kakva strana vojska. Deluje li vam iskrena ljutnja Vučića na putinofile iz SPS-a i priprema li zaokret ka Zapadu? On se brecnuo jer nije mogao da radi ono što je Ivica Dačić mogao. Zna on koliko mu je politički značilo kad mu dođe Vladimir Putin koji se par dana pred izbore rukuje s njim. Sad mu u goste nije došao ni Milorad Dodik. Ipak, nisam siguran da SPS previše robuje ideologiji, kao što nisam siguran ni da će Vučić da nedvosmisleno zauzme evropski kurs. A šta mu je na raspolaganju ako se odluči da pravi proevropsku vladu? Sam je spomenuo SVM. Moguće da bi spustio ambicije i cenu drugima. Ali SVM će svakako da se ponaša racionalno, a i da posluša sugestiju iz Budimpešte. Ali, ko zna kakve će se sve udavače još pojaviti. Ima li ih unutar UzPS? Ne znam, nadam se da nema. Hoće li nam posle izbora postati jasno ko je lažna, a ko prava opozicija? Dobro pitanje na koje ćemo uskoro saznati odgovor. Treba li strateški sarađivati s vlastima, hipotetički, ne u Beogradu, ali na republičkom nivou? S ovom vlašću se ne sarađuje, ova vlast se ruši. Ja nemam stomak za takvu kombinatoriku koja bi možda bila u interesu određenih partija, ali ne i Srbije. Pristalica sam binarne podele na „za“ i „protiv“ SNS-a, jer s njima ne mogu tikve da se sade. Nismo u situaciji da se bavimo finesama i detaljima. Sad, nekoliko dana posle izbora, pokazuje se da neki od aktera ne znaju da li su riba ili devojka. Kako onda da to bude jasno glasačima? Bojim se da postizborno šibicarenje, gde se jedno dešava na stolu, a drugo ispod stola, može da ubije entuzijazam koji sam formulisao na kraju izbornog dana. Za kraj, da li ste očekivali veću pomoć od opozicije u predsedničkoj trci? Možda, u onim stvarima za koje nisam stručan, poput marketinga, jer nisam ništa znao o bilbordima, kako se ugovara kupovina medijskog prostora, a tu sam bio prepušten sam sebi. Priskočili su Veljko Kolundžija, Igor Avžner, Marko Živković. U kreativnom delu imao sam sreću da su mi pritekli u pomoć Srđan Dragojević i Stevan Filipović i napravili spotove. Ognjan Radivojević, koga još nisam lično upoznao, napravio je muziku, a Tika Stanić je snimao glasove za te spotove. Slaviša Savić je bio dostupan za dizajn 24/7. Ako sam na nečemu zahvalan posle svega, to su njihov entuzijazam i podrška.