Kad porastem biću Vučić

Ništa turbulentnije od, doduše stidljivo izvedenog, susreta Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa nije se na političkoj sceni Srbije dogodilo još od kada je isti Đilas smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda. Uvod u drugo „istorijsko pomirenje“ u Srba u 21. veku je, štaviše, uzbudljivije - manje očekivano i sa više nepoznanica. Naprednjaci su u padu, ali ne baš tolikom da nisu mogli da naprave koaliciju. Lidera Stranke slobode i pravde u tom gestu, ma koliko se objašnjavao da čini dobro za Srbiju, ne samo da nije podržao nijedan bitan koalicioni partner iz Ujedinjenih za pobedu Srbije, nego nijedan iz opozicije, pa je još manje jasno koga je on zapravo predstavljao na tom sastanku. Vučić je Đilasu navodno potvrdio da već ima mogućnost da okupi 60 odbornika u gradu. Zašto onda naprednjaci uopšte pregovaraju? Pod jedan, zato što svaki dogovor podrazumeva šargarepu i na republičkom nivou za onu listu koja SNS podrži na gradskom. Pod dva, zato što je Socijalistička partija Srbije u radikalno drugačijoj pregovaračkoj poziciji od one u kojoj je bila kada su naprednjaci samostalno imali većinu na svim nivoima, a možda više, nezavisno od broja poslanika, i nije poželjan partner u vlasti. I najmanje moguće, zato što se želi neutralisati argumentacija opozicije pred lokalne izbore za dve godine ili neke od tek održanih koji bi, i prema najavama prvaka iz SNS, mogli da se ponove. A u opticaju su svi, osim predsedničkih. Jedni sumnjaju na spoljnopolitički pritisak koji bi trebalo da dovede do sasvim drugačije i nove, antiruske, vlasti u kakvoj ne samo za SPS, nego i za sve tri desne stranke koje su na oba nivoa prešle cenzus, ne bi bilo mesta. Drugi, da će ka vlasti preleteti baš oni od kojih se najmanje očekivalo, u celini svojih lista ili pocepani. Treći se zabavljaju mogućnošću da će u nekoj privremenoj beogradskoj upravi, kao jednom od mogućih rešenja do ponovljenih izbora, zajedno sedeti Goran Vesić i Dragan Đilas. Taj mali zemljotres na Adrićevom vencu, već sad je moguće reći, biće najkrupnija posledica minulih izbora po srpsko društvo. I nesumnjivo, za birače obe stranke, koje predvode Vučić i Đilas, veće iznenađenje i od rasta socijalista i od pada naprednjaka i od skretanja političkog kursa udesno. Prve promene izazvane ovim amplitudama se već vide na politički najprofilisanijim TV kanalima. U medijskoj pripremi ovog događaja su oba politička pola u uredništvima - i ona u kojima je Vučić barem jednom dnevno nazivan „zlom“ i oni koji su anatemisali Đilasa svakodnevno - počeli da koriste reč dijalog i insistiraju na potrebi za razgovorom u društvu. Da nije tužno, bilo bi smešno to što nas je upravo Ana Brnabić, često zadužena da u tom anatemisanju učestvuje, posle godina podizanja neprijateljstva prema oponentima, izgrdila što se čudimo razgovoru. Prebrojavanje glasova u Gradskoj izbornoj komisiji stiglo je do 48 mandata za Srpsku naprednu stranku, 26 za UzPB, 14 za koaliciju Moramo, osam za SPS, sedam za NADA i po četiri za Dveri-POKS i Zavetnike. Konačni rezultati će biti poznati tek nakon ponavljanja izbor na četiri biračka mesta 16. aprila, ili više ako Upravni sud odluči pozitivno po žalbama koje su mu podnete na odluke GIK po ostalim prigovorima da se izbori ne ponove. Ukupno 85 prigovora koje su podnele liste Ajmo, ljudi, Moramo i Ujedinjeni za pobedu, odbijeno je većinom glasova komisije, što je dovelo do nove javne prozivke među strankama koje tvrde da bi zajedno mogle da formiraju vlast umesto dosadašnje. Na sednici su i predstavnici Zavetnika i koalicije NADA glasali protiv ponavljanja izbora na određenim mestima, „jer su se držali zakona“ i, kako tvrde, nisu želeli da prave „cirkus“ od izborne volje građana. Čak i nakon što se bez dogovora s partnerima sastao sa Vučićem, Đilas po običaju nastavlja da kritikuje te stranke da su načinom glasanja u GIK potvrdile da su već sutra spremne da naprave vlast sa naprednjacima. Stranka slobode i pravde povela je razgovore sa ostatkom opozicije, od koje je polovinu do pre izbora nazivala „lažnom opozicijom“, ali je u međuvremenu počeo da se osipa i stub „prave“. Koalicioni partneri u Ujedinjenim izjasnili su se protiv sastanka Vučića i Đilasa i pregovora koji se među njima vode. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, objavio je na Tviteru da je takav način „izuzetno štetan i sa nesagledivim posledicama po budućnost“, a nešto slično je ponovio i lider DS Zoran Lutovac u televizijskoj emisiji iste večeri - ostavši dosledan odranije poznatom tvrdom koalicionom stavu „da se s njima ne razgovara“. Druga pukotina koju je ovaj susret otvorio, međutim, ne odnosi se samo na raspad one opozicione koalicije koja je osvojila najveći broj mandata i povela akciju za „spasavanje glasova“ odnosno za formiranje nove vlasti, a na ponovljenim izborima bi trebalo da bude glavni pretendent na gradske funkcije, nego na razočaranje onih birača koji su poverovali da se bitka ne vodi za vlast nego za demokratiju i nezavisnost institucija. Jer, ako ništa od sadržine sastanka nije postalo jasnije - sem da je Đilas navodno zahtevao ponavljanje izbora u Beogradu do kraja godine, a Vučić kazao da će se o tome izjasniti u petak, dan pre održavanja ponovljenih izbora na četiri biračka mesta - kristalno je jasno da ovaj susret nije imao utemeljenje ni u jednoj proceduralnoj tački ni institucionalnom redu stvari. U kom svojstvu se sa Vučićem sastao lider koji se čak i Dejvidu Mekalisteru žalio „da vlast uništava institucije“ pre nego što je izborni proces završen, a konačni rezultati objavljeni, pre nego što je GIK završio sa radom, a proces pred Upravnim sudom teče a njih dvojica odlučuju o ponavljanju izbora, pokušala je da objasni Ana Brnabić, a bolje da nije. Vučićevu odluku da „kao predsednik svih građana“ primi na sastanak i Đilasa, bivša predsednica Vlade objasnila je rečima „da je Đilas zamolio Vučića za sastanak“, a ne obrnuto, i da je reč o sastanku „predsednika Srbije sa predsednikom nove parlamentarne stranke“. Zanemari li se ova potvrda da povod susretu na Andrićevom vencu nije bio izlazak iz „postizborne krize“ u Beogradu, opet se predsednik Srbije, pre verifikacije mandata narodnih poslanika i preko reda, sastaje sa liderom samo jedne od deset parlamentarnih lista. Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, saglasan je sa većinom javnih primedaba na prirodu ovog sastanka, iako je „oduvek mislio da je bolje da razgovaraju nego da se svađaju“. „Sad se pokazalo da su kritike na račun Đilasove autoritarnosti i samovolje bile na mestu, iako smo svi mi koji smo o tome slutili bili kritikovani da iznošenjem takvog mišljenja i upozorenjima o štetnosti takvog ponašanja zabijamo klip u točkove opozicione borbe i razjedinjujemo opoziciju.“ Vukadinović sumnja da će do izbora doći, ali ako ih bude, to ne znači, po njemu, da će SNS na tim izborima proći gore nego na prethodnim. „Tim pre što je sada jasno da će opozicija na tim izborima, makar i ujedinjena, samo glumiti jedinstvo. Naprednjaci neće raspisati izbore ako ne računaju da će na njima proći bolje nego trenutno ili ako nisu primorani da popuste pod pritiskom stranih ambasada da se učini još neka koncesija opoziciji za očekivanu podršku koju će dati kad budemo gutali žabe u politici prema Rusiji. Ta direktna ili indirektna podrška može biti razlog za raspisivanja izbora.“ Raspisivanje novih izbora u Beogradu biće moguće tek po konstituisanju Narodne skupštine, čiji predsednik ima mandat da to učini, a moguće su, naravno, i druge pravne igre kao što je udruženo opstruisanje formiranja Skupštine, podnošenje ostavki ili izazivanje drugačije institucionalne krize ako to obe strane budu želele. Zadovoljni rezultatima NADA, Zavetnici i Dveri nemaju mnogo razloga da podrže ideju o raspisivanju novih izbora, jer bi, pre svega, novi izbori težili stvaranju referendumske atmosfere u kojoj bi njihova pojedinačna uloga bila manje vidljiva, pa bi neki od njih verovatno morali da se udružuju. Koalicija Moramo, koja u izbornoj noći nije skrivala zadovoljstvo rezultatom, sad poziva i na proteste, „ako Upravni sud ne bude sudio po zakonu“. Da o ujedinjenju cele opozicije, međutim, nema govora bilo je jasno i pre nego što je Žika Gojković iz POKS (sa Dverima) kazao da se ni o čemu neće dogovarati sa onima koji narod nazivaju genocidnim (Ujedinjeni) i pre nego što je Zdravko Ponoš sa delom svog izbornog kapitala napustio opozicioni stožer, a Jeremić i Lutovac se ogradili od postupka stranke koja je predvodila njihovu listu. Razjedinjeni, pak, teško da će motivisati isti broj birača da im obezbede postizanje istog izbornog rezultata, ako uopšte stranke poput DS-a imaju ikakve šanse da pređu cenzus. Vukadinović je uveren da Ujedinjeni na ponovljene izbore više ne bi izašli na istoj listi, u istom sastavu i da će se referendumska atmosfera koja bi SSP odgovarala teško napraviti. „Ona svakako ne odgovara Vučiću. Za stranke desnice, pak, ne mislim da bi nužno lošije prošle ili da su u riziku da ostanu ispod cenzusa, jer bi se oni verovatno ujedinjavali.“ Žrtva koju je Đilas podneo u susretu koji mu „nije bilo lak“ nije naišla na aplauz saboraca, kao ni Vučićeva odluka da sa njim razgovara. Ali sposobnost da se mobilišu birači ostaje na strani naprednjaka. Od dana kada su prvi preliminarni rezultati objavljeni, opozicioni lideri nisu mogli da se odluče da li su nepravilnosti sredstvo da se pomogne ulasku liste Ajmo, ljudi i dođe do drugačije raspodele mandata. Ta nedoslednost zasigurno ne ohrabruje njihove birače da ponovo izađu na birališta. GIK s većinom predstavnika iz stranaka vlasti činio je sve u prethodnim danima da odlučivanje oteža i odloži. Ali optužbe da je saradnik sa vlašću svako ko nije glasao u skladu sa onim što je bio cilj prigovora otvaraju pitanje da li je cilj prigovora bio odbrana ili instrumentalizacija institucija. Novi izbori, koje visoki funkcioneri SNS pokušavaju da nametnu kao temu čak i za republički nivo, i to jednom nadasve interesantnom tezom o tome kako su pred tolikim listama građani „šarali“ glasovima, pa bi im trebalo ponuditi popravni, na birališta bi moguće izveli isti broj birača SNS-a. Za SPS, koji se o temi ne izjašnjava, važilo bi isto. A takozvanu „stabilnu većinu“ obezbedio bi slab odziv opozicionih. Na tome se već radi preventivno, bez obzira na to da li će se do te većine doći jednostavnije, bez ponavljanja izbora. Dragana Pejović