Grad po meri vlasti i investitora, a ne građana

Stručna javnost odavno je saglasna da se Beograd orijaški uveličava i uništava, a izgleda da je to shvatila i većina glasača. Ali shvatiće i ona manjina, kao i oni koji su tihovali, umesto da glasaju, ukoliko se nastavi dosadašnji neimarski „progres”. I takvima će se, naime, pre ili kasnije nove komšije primaći u kakvoj betonskoj novogradnji, i ukazati se kao otimači sunca i otvorenog neba, sa svom svojom larmom, mirisima i virusima. Zalud će se pitati otkud nepozvani stranci s pravom na kolonizaciju već umanjenih zajedničkih prostora. Razumeće, ali prekasno, da je prostorna, a sve više i socijalno-psihološka pritešnjenost odlika svakodnevice Beograda, kada izostane umno planiranje, stvaralačko projektovanje i brižljivo dogovaranje. Sinuće im i zbog čega je ovde rođen fenomen otpora već i samom pomenu novogradnje. Ali, takođe, i zbog čega se u običnom jeziku zaturilo izvorno značenje tog pojma, pa umesto na boljitak ukazuje na nasilje, profitersku grabež, ekološku i drugu štetu. Ovo zato što brojne novogradnje, umesto da unapređuju, vode sve lošijem i hazardnijem životu u preizgrađenom i prenapučenom gradu. A otkriće im se i to, jer se radi o vlastitoj koži, da u sredini krojenoj po meri političara, preduzetnika, skorojevića, turista i perača nelegalnog keša, običnom građaninu sleduju osećanja manje vrednosti i prekobrojnosti. Bezočno rušenje zgrada istorijske i kulturne vrednosti, preinačavanje ambijenata, čitavih ulica i urbanih sklopova suočiće ih s novim životom u stranom okruženju, bolje reći, kazniti iskustvom bezavičajnosti danas u Savamali, Resavskoj, Avalskoj, Petrogradskoj… sutra i u delu Krunske i Svetozara Markovića, prekosutra u Admirala Geprata, nakosutra možda i u zaštićenom naselju Cerak vinogradi, a nekosutra u čitavom Beogradu. Pa i u Beogradu na vodi, dabome, ali šta sad, sami su to tražili. I neće im pomoći ni „povraćanje“, ni „varenje“, one dve osnovne strategije („emička“ i „fagička“), koje je preporučio Levi Stros da se podnese drugost Drugog, i sve ono strano u njemu. A neće im biti od koristi ni pomirenje sa izmenjenom stvarnošću. Jer, ovde se stiglo predaleko, čak dotle da su novogradnje pretnja samoj egzistenciji, kao u Vidovdanskoj ulici ili onomad na Čuburi, dok se iz dana u dan samo nižu nove adrese stanara koji strepe da će ostati zazidani u tesnacima mraka i vlage, da će završiti pod težinom nadzidanih spratova ili u temeljnim jamama susednih gradilišta, pomenimo tek jednu - Ulicu Stjepana Filipovića nad Prokopom. Suočen s hlepnjom profiterske urbanizacije, koju je ovih godina svuda neupitno podsticala i omogućavala pustopašna vlast, Beograd je u vanrednom, a njegovi ugroženi i uplašeni, sve češće i pobunjeni stanovnici, gotovo u ratnom stanju. Istog se plaše i stanovnici Novog Beograda u blokovima (8, 44, 70a…), koji dobro znaju, barem starija generacija, šta je osećaj zavičajne neukorenjenosti. Premda im je grad delo „velikog urbanizma“, trebalo je vremena da se nadvlada mrzovolja pogubne jednoličnosti s dejstvom veoma slabašne vezanosti za mesto. Jer, revolucija nije uspevala da čak ni svojim revolucionarima probudi osećanje pripadanja habitatu bez istinskih ulica, trgova, crkava, kohezivnih malih zajednica. Ni stari Beograd nije bio pošteđen nasilja „noviteta“ nad urbanom stvarnošću i samim starosedeocima. Na fasadama, trgovima i u dvorištima, na raskrsnicama i ljupkim skverovima po periferiji i centru, u isto vreme su sumanuto uništavane „prevaziđene“ forme, brojni spontano nastali ambijenti i dragoceni urbani sklopovi. Kako je imperativ brzih saobraćajnica bio zavladao i u starijem, slojevitom gradu, tiha i prošlošću oplemenjena mesta, odmenjena okretnicama i raskrsnicama, postala su bučna i pogibeljna pred motornim Prothesengott-om. Ali i pored toga, ili, bolje, uprkos tome, vremenom je sazrevala svest o zabludi, kao i sumnja u prevratne ideje savremenog urbanizma, koji je u svojoj pravovernosti držao da sve može predvideti i organizovati. Da je svakom novumu, zapravo, najbolji roditelj nesputano stvaralaštvo, to su, još pre šezdesetak godina, znali mislioci i praktičari „malog urbanizma“. Svako na svoj način, delom i unutar Grupe za Mali urbanizam pri Urbanističkom zavodu grada, B. Bogdanović, B. Milenković, Z. Petrović, U. Bogunović, S. Janjić, za njima S. Ličina, Z. Žunković, R. Radović, B. Jovin i drugi, pogled su upravljali ka „malom narodu oblika i predmeta“. Najviše stila, čak i na bulevarima i trgovima velikih gradova ima ono slučajno, gotovo naivno, uzdržano i nenametljivo, zapažao je Bogdanović. Već samo njihovo uočavanje, a zatim pokretanje jednog skupa ideja, za njima i lucidnih umetničkih podviga, učiniće da zatomljeni duh Beograda progovori svojom posebnošću. Uostalom, jesmo li za vrt ili novi kavez, nastavljao se Radović, i dodavao: ono umetničko u arhitekturi postiže se pre svega ambijentom, odnosima, atmosferom. „Održavanje, ozelenjavanje, bojenje, urednost, življenje, dobri materijali, jednostavni oblici, mogu i ’najobičnijoj’ arhitekturi dati veliko A.“ Sve navedeno pretpostavlja promenu uloge graditelja, uopštavao je sve to dalekovidim zaključkom Milenković, rađanje jedne odgovornosti i jednog zanata bližeg nadgledanju i konzervaciji, a u znatno manjoj meri novom građenju. Sve u svemu, bila je to reakcija na grosso modo poteze „velikog urbanizma“ u Novom Beogradu i drugde, na sistem grandioznih gestova, otuđenih megastruktura, zoniranja i sterilne zacrtanosti, koji su čitani s Le Korbizjeove table, previđajući ono nepravilno, sitno, slučajno i privatno, a ljudski važno. Novoj arhitekturi treba tražiti mesto, smatrali su „mali urbanisti“, u sazvučju s nasleđenim svetom oko nje. Umesto nadmenošću, nadređivanjem i nadvladavanjem činimo to skromnošću, podređivanjem, prožimanjem i uklapanjem. Retko uočljive ograde i potporni zidovi, unutrašnja dvorišta, živice, klupe i česme, krovovi ili dimnjaci, no i same građevine i stanovi, zaslužuju istančanu fantaziju i estetizaciju. Zadovoljstvu u prostoru, možda i tajni sreće u gradu vode svakodnevni, sasvim obični i neveliki, ali dokončani gradski poslovi nevidljivih stvaralaca i ne nužno arhitekata, dok su otkrivanje zaboravljenog, no i popravljanje zapuštenog, temelj gradotvorne mudrosti primerene Beogradu i njegovim stanovnicima. Na delu je bio, zapravo, pokušaj zaokreta od velike ideologije ka slobodi od nje, s nadom da bi veštine „malog urbanizma“ i nova graditeljska znanja mogli zalečiti goleme manjkavosti, pa i večitu neuobličenost Beograda. Glavni korifeji „malog urbanizma“ više nisu živi, a sve manje je i njihovih sledbenika. S razdaljine od preko pola veka njihov graditeljski romantizam čini se bled. Ovo i stoga što za njihove snevane oaze mudrosti po meri čoveka, nenametljivosti, uzdržanosti i prefinjenog stila nije bilo mesta ni u Novom, i sasvim retko u starom Beogradu. A unajmanje, mogle su biti brana pogušćavanju gradskog jezgra, da popuste stisak diveloperske hiperurbanizacije i učine grad održivim. No, evo nas pred formiranjem nove Skupštine grada Beograda, ali i pred novim Planom generalne regulacije (PGR). Godina je 2022, a na prestoničkoj pozornici se već godinama igra antička tragedija s Kreontom, oličenjem zabludelog samodršca i Antigonom, muzom osvešćenih i prkosnih građana. Prostor je Beograd, a status facti otprilike ovakav: nekadašnje prevratno doba „velikog“ i romantično vreme „malog urbanizma“, odmenila je isključenost urbanizma kao putokaza razumnom planiranju i uređivanju grada. Svi glavni protagonisti ove tragedije i dalje bi, i posle izbora, da hitaju cilju nad ciljevima – grozničavom uveličavanju građene sredine na način produkcije mnoštva privatnih dobiti. Budućnost prostornog razvoja Beograda ponovo imaju priliku da osmišljavaju oni koji su urbanizam zgazili, i u tome je potresna tužaljka ove drame. Bez obzira, naime, na to što uzvišeni humanistički ideal grada samoostvarenih građana u zdravom, funkcionalnom i estetizovanom okruženju – merilo uređene i prosvećene države, trenutno izgleda krajnje nespojiv s Beogradom. I što, upravo suprotno, pokazuje žive slike patopolisa. U talasima smrtonosnog zagađenja i saobraćajne zakrčenosti vodi se boj za najosnovnije: čist vazduh i pijaću vodu, a svakodnevno – za pravac, malo stanke u gužvi i mesta pri hodu, u prevozu, za svoj prolaz ili parking. Standard društvenog uspeha je nalaženje i prisvajanje praznog kubnog metra. Kad ga već ne zadobija svojim mestom stanovanja, kakvim prijatnim parkom, širokom šetnicom, ambijentima umetničke lucidnosti i vedrine, kojima bi i sam doprineo da mu je data prilika da odlučuje o svome gradu, stanovniku ostaje da se za lični prostor bori zaposedanjem javnog – putanjama koje brani silinom vlastitog tela, probijanjem prečica, gabaritom svoga automobila. Uostalom, već godinama posmatra primere urbanističke raspamećenosti, kao što su monster-kompleksi Beograd na vodi, K-distrikt, Skyline Belgrade…, koji su prava diveloperska poniženja Beograda, a uči se na pretnjama u najavi, (Makiš, Avala film, Kalemegdanska žičara…). Odnedavno, ima priliku da vidi i kako svoj grad degradira klasa u usponu i kako izgleda nova „kapija“ Dedinja i Užičke ulice. Osvajački uzdignut nad Topčiderskom zvezdom i niskom rezidencijalnom zonom, u izgradnji je carski neoklasični dvorac za vlasnika ružičaste TV, kao delo tragikomičnog nerazumevanja savremenosti i svojevrsni simbol uspešno obavljene starletizacije i planske retardacije srpskog društva. I pored sveg građevinskog poleta, uočljiva je, međutim, i zaumna činjenica da stanovanje više nije smisao građenja, pa ni grada samog. Na tržištu koje je u pandemiji beležilo rekorde, kako zaključuju finansijski stručnjaci, gotovo dve trećine nekretnina se kupuje, mahom u gotovini, u spekulativne svrhe, pa su se Beogradom namnožile arhitektonske kulise i prazne ljuske stanova. Graditeljstvo buja, ali ne za čoveka od krvi i mesa već za berzu stanova, po crti izopačene logike. Jer u Srbiji koja se dramatično prazni od stanovnika sve izgrađeno i ne mora biti namenjeno življenju, te je suštinski nevažno kakva je arhitektura iznutra i spolja, u grupi ili pojedinačno, kakav je grad i kakvi će biti uslovi života u njemu. Ogoljena merkantilistička kičma konfekcijske novogradnje držaće i nosiće samu sebe. Zloupotreba graditeljstva došla je do tačke inverzije njegovog smisla, njegovih humanih povoda, ciljeva i posledica. Za predlog da se uništavanju urbaniteta stane na put zaustavljanjem špekulantske gradnje ogrezle u preobilnosti i bogaćenju privilegovane manjine nije potrebna posebna mudrost. Niti je preduslov za to razrešavanje značajnih ideoloških sporova unutar raznorodne opozicije, koja je, barem dok je pisan ovaj tekst, imala teorijske šanse da preuzme vlast u Beogradu. Bilo kakvom planu poput PGR-a i novog GUP-a prethodio bi trenutan, krizni plan izlečenja, nemoguć bez postavljanja dijagnoze, popisivanja učinjene štete i razmere krize Beograda. Grad bi se najpre posmatrao ne kao uzavreli poligon investicionih prilika, čitaj: Grad mogućnosti (SNS slogan za Beograd), već upravo suprotno, kao umireno i uozbiljeno veliko lečilište traumatizovanih stanovnika, jer razmah bolesti to zahteva. Dok ne obavimo sve potrebne pretrage, lezite i mirujte, savetovao bi neki staloženi gradski lekar Beogradu. Pomogli bi, dabome, stručnjaci iz brojnih oblasti, koji su svih ovih godina skrivali vlastitu odgovornost u nemoj proskinezi „samo radeći svoj posao“. A divno bi bilo da oni iz oblasti građenja budu među prvoizlečenima, te da se iskupe negujući bolesne građane ili one koji će to uskoro biti. Neka ih povede idealizam s medicinskom osnovom. Kao onaj savet Veljka Petrovića iz 1930. da naš građanin, koji je vazda ,,živeo u grču pritešnjenog, stalno provizornog živovanja“ zaslužuje humani grad da bi se ,,naročiti nemir naših duša u idućim generacijama utišao“. Uputstvo, jednako potrebno kao i obrt od kriminala ka stvaralaštvu, od megalomanije ka skromnosti, od kiča ka lepoti, od graditeljske ekstaze ka askezi, od građenja ka negovanju, od velikog ka malom. A tu je i „mali urbanizam“, kao zaboravljena disciplina i tehnika, ali i kao lekovita, spasilačka filozofija grada, gradotvorački optimum u obolelom gradu, koji jedanput nije uspeo, što ne znači da ne bi drugi put.