Kud ste pošli ili ste tek došli

Ako smo deset godina živeli u ambijentu permanentne izborne kampanje, možda je logično da sledi stanje permanentnih izbora, uz odgovarajuće pregrupisavanje političkih partija pride? Recept je, uostalom, jednostavan, a njegovu uspešnost vekovima dokazuju svi šibicari ovog sveta - važno je da su pokreti brzi, pa će i pažnja posmatrača popustiti, bez obzira na početnu zainteresovanost za sudbinu skrivane loptice. A ubrzanje je očigledno. Pre samo dve godine, naime, gospodaru srpske stvarnosti, Aleksandru Vučiću, bila su potrebna tačno četiri meseca da, nakon izbora održanih 21. juna, otkrije stranački sastav nove vlade - ali i najavi njeno ograničeno trajanje. Već tada je, naime, najavio vanredne parlamentarne izbore za 3. april ove godine, bez jasnog opravdanja, što je bio jedan od razloga da deo javnosti sa oprezom prihvati priču o prevremenom glasanju. Sasvim nepotrebno, uverili smo se pre dve i po nedelje. Ovoga puta, o novim izborima počelo je da se govori i pre nego što su konačno prebrojani glasovi i proglašeni rezultati glasanja od 3. aprila. Orkestracija je bila malo čudna – najpre se pojavio tvit Željka Mitrovića („javilo“ mu se da će ceo Beograd ponovo na izbore), potom je zabeležen „samostalni“ istup Miloša Vučevića (zatražio i ponavljanje parlamentarnih izbora), da bi finale dobilo potpuno spektakularan ton (sastanak Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića). Uz sve nedoumice, vezane za motive i ciljeve, dobili smo epilog u vidu najave ponovljenih beogradskih izbora, mada bez tačnog termina i preciziranja da li je moguće da uz njih uslede i parlamentarni. Opravdanje za priču o ponavljanju izbora ponovo je ostalo nedovoljno jasno i uverljivo. Naravno da čak ni precizno definisan datum novih izbora ne bi, u ovom trenutku, bio potpuna garancija da će ponovljenog glasanja zaista biti – previše je nepoznanica u globalno turbulentnom vremenu koje dolazi da bi išta vezano za budućnost bilo moguće predvideti sa velikom sigurnošću. Ipak, izgleda da su pripreme za nove izbore već započele – biće novih političkih organizacija (Zdravko Ponoš), novih udruživanja (Zavetnici i Dveri) i novih raskola (Ujedinjeni za pobedu Srbije, koji polako prerastaju u Ujedinjene u sumnji u Dragana Đilasa). Ima nagoveštaja da bi se u igru mogao uključiti još jedan igrač – novi/stari izborni cenzus koji bi ponovo mogao biti povećan na pet odsto osvojenih glasova. A to bi moglo bitno uticati na dobar deo političkih partija. Jer, da cenzus pre dve godine, verovatno u cilju izbegavanja efekata bojkota, nije bio smanjen na tri posto, u tek izabranom i još uvek neinaugurisanom sazivu skupštinskog parlamenta, ne bi bili ni Zavetnici (osvojili 3,71 odsto glasova), ni Patriotski blok (3,8 odsto), ni koalicija Moramo (4,7 procenata). Ipak, Zavetnici i Patriotski blok, okupljen oko pokreta Dveri, nisu pominjali cenzus kada su prošle sedmice najavili početak saradnje. Lideri dve organizacije, Milica Đurđević Stamenkovski i Boško Obradović govorili su samo o višim, a ne i svojim interesima, pa su kao cilj naveli „očuvanje državnih i nacionalnih interesa“, a u centar delovanja stavili „protivljenje uvođenju sankcija Ruskoj Federaciji“. Rekli su i da su „načelno“ obavestili i ostale stranke sličnog opredeljenja, te da „očekuju“ njihov pozitivan odgovor, ali su, ipak, sa pričom o zajedništvu izašli pre nego što su čuli stav potencijalnih partnera o zajedničkom delovanju. Utisak o predizborom pragmatičnom „sabiranju“ glasova pojačala je, međutim, Obradovićeva naknadna najava, data u danu odlaska ovog NIN-a u štampu, da će, u slučaju raspisivanja novih izbora, stranke desne orijentacije nastupiti u širem bloku. Da je malo verovatno da novi desni partneri nisu razmišljali o mogućem većem cenzusu govori i činjenica da se tom temom uveliko bave na drugoj strani političkog polja, što je otvoreno priznao Miloš Janković iz koalicije Moramo. U tekstu objavljenom na Peščaniku Janković, između ostalog, ocenjuje da „Vučiću odgovaraju ponovljeni izbori na svim nivoima, uz povratak na stari cenzus od pet odsto“, da „ponavljanje izbora uz povećanje cenzusa odgovara i Đilasu“, te da bi birači verovatno strateški glasali za jače aktere. „Da je ovaj scenario moguć vidimo i po formiranju ujedinjenog bloka Dveri i Zavetnika. Desnica se ukrupnjava i čeka“, konstatuje Janković. Sa njegovim tumačenjem slaže se i činjenica da su o povećanju cenzusa govorili brojni naprednjaci u gostovanjima na provladinim televizijama, ali da se za takvu promenu založio i Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana, članice izborne koalicije Ujedinjeni za pobedu. „Za stabilizaciju političke scene bilo bi dobro da se cenzus vrati na pet odsto. To u ovom trenutku nije u interesu PSG, ali jeste u interesu Srbije“, tvitnuo je Grbović. A šta nam o raspoloženju birača poručuju rezultati poslednjih izbora, odnosno, o čemu bi stranke trebalo da vode računa u predstojećem pregrupisavanju – naravno, pod uslovom da uspeju da savladaju lične animozitete i umesto personalnim, pažnju posvete ideološkim pitanjima? Da li se zaista može govoriti o drastičnom pomeranju biračkog tela udesno, u šta je Vučić pokušao da nas ubedi još u izbornoj noći? Na osnovu poređenja sa rezultatima parlamentarnih izbora 2016, politikolog Vujo Ilić zaključuje da postoje mala pomeranja u biračkom telu, ali da se o značajnom zaokretu udesno ne može govoriti. Ako se posmatraju rezultati naprednjaka, vidi se mali pad, ali ukupan skor koji su zabeležili koalicioni partneri SNS i SPS i dalje se kreće oko „standardnih“ dva miliona. Stranke desne orijentacije, ukupno posmatrano, dobile su blizu 90.000 glasova više nego na izborima 2016, a stranke koje zauzimaju centralni i levi deo političkog polja oko 80.000 glasova više. Ilić ocenjuje, na osnovu grube analize i još uvek nepotpunih podataka, da je moguće da je deo „novih“ glasova koje su dobile desne stranke potekao od bivših birača SNS, a deo od dosadašnjih apstinenata. S druge strane, za „višak“ glasova koje su dobile stranke centar-levo najverovatnije su zaslužni birači koji pre šest godina nisu izašli na izbore. Kada se, međutim, glasovi „prevedu“ u mandate – vidi se da su stranke desne orijentacije, ukupno gledano, u dva pomenuta izborna ciklusa osvojile isti broj poslaničkih mesta (35), samo je njihov raspored bio drugačiji. S druge strane, stranke pozicionirane kao centar-levo, zabeležile su izvestan porast u broju osvojenih mandata. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su izbori opoziciji dali jednu vrlo važnu pouku za buduće nastupe – i da, istovremeno, trenutno postoji mnogo razloga za zaključak da bi ta pouka mogla biti poslata uzalud. Uvid u broj glasova koji su ostali ispod cenzusa, pokazuje, naime, da je oko 25 odsto glasova namenjenih strankama desne orijentacije ostalo ispod cenzusa (SRS, DJB, Levijatan), dok je na polju centar-levo taj broj značajno manji (osam procenata). Drugim rečima, na polju centar-levo, dosegnut je najoptimalniji način stranačkog udruživanja u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa. A upravo je na tom polju sada u toku intenzivna fragmentacija, zahvaljujući kojoj je teško pretpostaviti kako bi mogla biti formatirana ponuda biračima za sledeće izbore. „Nema potrebe da se lažemo da koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije i dalje postoji“, otvoreno je rekao Pavle Grbović, mada, posle svega što smo gledali u postizbornim danima, takvo priznanje i nije bilo neophodno. Baš kao što nije neophodno ni istraživanje javnog mnjenja da bi se konstatovalo da je u opozicionom delu biračkog tela, naročito onom koje se pozicionira na političkom centru i levo od njega, zavladala teška apatija. Uprkos tako jasnoj izbornoj pouci, čini se da će u budućnosti u prvi plan izbiti lični odnosi stranačkih lidera i problem međusobnog poverenja, koji je i do sada postojao, ali je, makar do izbora, bio bar donekle potisnut. Ilić na sve to dodaje još jedan problem – nije bitno samo ko će prenositi opozicionu poruku, nego i šta je to novo što bi opozicija mogla da ponudi građanima. Do sada je, uočava on, svaka opoziciona poruka, zapravo, naglašavala tamnu stranu poruke vlasti, što nije dovoljno. U situaciji kada je vlast formirana po principu catch-all (obuhvati sve) valja pošteno priznati i da nije ni lako pronaći prostor za originalnu poruku koja bi mogla biti primamljiva dovoljnom broju građana. Traženje uverljive poruke biće samo jedan od problema sa kojim će se suočiti i potencijalni novi politički faktor – drugoplasirani predsednički kandidat Zdravko Ponoš, inicijator formiranja političke organizacije za koju još nije jasno ni da li će biti stranka ili pokret, ni kako će se ideološki pozicionirati (Ponoš kaže da bi voleo da to bude centar, ali da će konačna odluka zavisiti od ljudi koji se okupe). Jasno je samo da je već sada „stao na žulj“ postojećim strankama koje ga vide kao konkurenciju, o čemu je otvoreno govorio Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, čiji je Ponoš donedavno bio potpredsednik („Ne bi me čudilo da Ponoš pokuša da izvuče neke ljude iz NS“, rekao je Jeremić). Ako se i desi, biće to samo još jedno prelivanje unutar opozicionih redova, koje bi, prema već viđenom receptu, potencijalnoj novoj stranci moglo doneti čak i parlamentarni status i bez izbora. Suštinski, međutim, sve to ništa bitno ne može promeniti, ukoliko Ponoš ne uspe da uđe u dosadašnje biračko telo SNS, sa čijim je predstavnicima tokom izborne kampanje pokušavao da ostvari zaboravljeni normalni ljudski razgovor. Za sada, međutim, nema mnogo elemenata za takvu prognozu. Prema oceni Ilića, trenutno se jedino može reći da je, u odnosu na Sašu Jankovića koji nije uspeo da sačuva politički „kapital“ sa predsedničkih izbora 2017, razlika u tome što je Ponoš, „po porukama i karijeri bliži srednjem biraču u Srbiji“, na osnovu čega bi se moglo očekivati da može da pridobije širi krug pristalica. Možda je, posle svega, stavljena tačka na priču o širokom ujedinjenju opozicije, a veći značaj dobila ideja o udruživanju po ideološkoj srodnosti. Neki problemi, ipak, ostaju zajednički - osim nefer izbornih uslova, tu je i široko rašireno osećanje beznađa među opoziciono orijentisanim biračima, koje i te kako ide u prilog naprednjačkoj vlasti. Vera Didanović