Memorija(l) na doboš

Trendu pretvaranja kulture u svoju suprotnost putem setovanja istorije novim spomeničkim nasleđem, ili urušavanja ambijentalnih celina, ali i stratišta, zarad implementacije komercijalnih sadržaja, kao i sličnih nepodopština vlasti, priključila se nepojmljiva afera oko Memorijalnog kompleksa „Boško Buha“ na Jabuci. Ona nije nova, već potiče iz 2019, kada je prvi put trebalo da bude prodato ovo kulturno dobro od izuzetnog značaja, kakav status ima, recimo, i manastir Mileševa. Skandal aktuelizuje novi pokušaj aukcije početkom ove godine, ponovo sprečen na pritisak javnosti koja se još u prethodnom navratu udružila u peticiju sa više od 1.000 potpisa stručnjaka i laika, odavde, iz regiona i dijaspore. Peticiju je 2019. pokrenula Inicijativa za očuvanje Memorijalnog kompleksa „Boško Buha“, zašto je država nedugo zatim izuzela Memorijal iz stečajne mase Turističko-ugostiteljskog preduzeća Putnik iz Prijepolja. Međutim, kompleks je opet oglašen za prodaju, mimo ičijeg razumevanja kako Agencija za licenciranje stečajnih upravnika barata imovinom. Tad se apelu pridružilo i Društvo konzervatora Srbije. A, da je izostao novi talas nezadovoljstva građana, verovatno bi na mestu koje simboliše ideju antifašizma nikao spa-centar za elitne uživaoce. „Kompleks je planski podignut na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine i građen je od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih godina 20. veka, dok su neki objekti nastali i početkom sledeće decenije. Ideja izgradnje Memorijala bila je da se na mestu pogibije narodnog heroja Boška Buhe, a u multietničkoj sredini, izgradi važan punkt ne samo zvanične politike sećanja već i politike obrazovanja i vaspitanja. A posebno značajan u godinama krize jugoslovenske federacije koja se naročito osećala u vreme nakon donošenja Ustava 1974“, kaže za NIN Sanja Petrović Todosijević, istoričarka, viša naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije i članica Inicijative. Naime, tadašnja vlast je shvatila da je došlo do smene generacija, i da nove naraštaje treba učiti kako da razumeju diskurs rata, ali i kako da žive sa doskorašnjim „neprijateljem“, bio on potomak četnika ili ustaša. U tom cilju osnivani su domovi kulture, letovališta, zimovališta.., kao važne baze za sprovođenje kulturne politike koja danas, rekosmo, izostaje. „Ovakvi objekti danas bi se smatrali mestima za sprovođenje alternativnog obrazovanja, dok su u socijalističkoj Jugoslaviji, pogotovo od donošenja Opšteg zakona o školstvu 1958, bili važni punktovi za ostvarivanje rezultata zvanične obrazovne i vaspitne politike“, kaže naša sagovornica. Patriotski identitet se gradio i na antifašističkom narativu, kao i otvaranju dijaloga na sve važne teme koje se danas zakulisno rešavaju ili zataškavaju. Ideja je bila da memorijal ne bude više mesto gde se samo polažu venci, već da se transformiše u prostor radosti, sa zalečenim ranama iz prošlosti. Svake se godine ovde od 1966. održavao Istorijski čas u okviru Memorijalne svečanosti „Boško Buha“, odakle su potekle razne zamisli, pa i ona o snimanju čuvenog filma Branka Bauera o ovoj paradigmatičnoj mladoj ličnosti. Detetu izbeglica u Mačvi iz NDH čiji se otac u Velikom ratu borio na srpskoj strani, i koji je u Drugom svetskom ratu (1943) poginuo od četnika, sa svega 17 godina. Sve ovo je bivša država bila spremna da podvrgne javnoj polemici, mada joj se to sada spočitava kao diktatorskoj tvorevini. I sam princip gradnje sada je nezamisliv: Memorijal je podizan takozvanim pionirskim dinarom, ali i donacijama celokupne jugoslovenske privrede i pojedinaca, inkorporiranim u mesto prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Budućnost je trajala do početka ovog veka, dajući kompleksu krajem prošlog stoleća ulogu prihvatilišta za izbeglice, žrtve bratoubilačkih ratova. Poživeo je potom još kratko, dok trava i korov nisu zatrli trag vizijama jedne pravednije države i društva što je gajilo kulturu sećanja. Spomenik Buhi, rađen po ideji učenice Jadranke Berić iz Gornjeg Milanovca, pobedničkom rešenju konkursa raspisanog u dečijoj štampi, postao je groteska sred podivljale prirode, nemarne za istoriju, baš kao i naša sadašnja vlast. Da se kompleks na Jabuci nalazi u vrlo teškom stanju, članovi Inicijative (osim Sanje Petrović Todosijević, i Ivana Bogićević Leko, Jelica Jovanović, Vladimir Milovanović, Marko Aksentijević i Đorđe Pavićević) uverili su se još maja 2019. „Prilikom te prve posete nismo mogli, i pored svih najava, čak ni da uđemo u objekat, zbog čega su neki od nas morali da se provlače kroz polupani prozor“, objašnjava istoričarka. Stepen urušenosti kompleksa potvrdilo je i potonje prisustvo na listi najugroženije evropske kulturne baštine, među prvih 14, prema odluci Evrope Nostra. Na tom popisu se nalazi mnogo spomenika i belega, ali ne baš često sa statusom zaštićenog kulturnog dobra, kako objašnjava Irina Subotić, predsednica srpskog ogranka Evrope Nostra. „Ova panevropska organizacija, skupa sa Institutom Evropske investicione banke iz Luksemburga, na taj način opominje države čiji su delovi kulturne baštine iz nekog razloga u opasnosti, da nešto preduzmu“, Subotićeva ističe. Tako je Kalemegdanska tvrđava, takođe na ovom popisu, u riziku od najavljivane izgradnje gondole, što ugrožava i njen upis na Uneskovu listu najznamenitijih spomenika u sklopu međunarodnog projekta osam zemalja koje povezuje Rimski limes. Jer, ako nama nije stalo, zašto bi najvažnija institucija zaštite marila? U drugom slučaju, vlasti kao da su malo prikočile, ali i dalje dozvoljavaju da se kompleks „Boško Buha“ raspada i da se malo-malo najavljuje njegova prodaja. „Pre tri godine, apelovali smo na Ministarstvo kulture da preporuči državi eksproprijaciju Memorijala. Međutim, vlast nam je preko Republičke agencije za imovinu odgovorila da nije u finansijskoj mogućnosti da kompleks otkupi i ponovo stavi pod svoju kapu“, navodi Petrović Todosijević. A zapravo se radi o vrlo skromnim sredstvima, u vrednosti malo boljeg stana na Novom Beogradu. Time je država sama izgubila, a da to nije ni primetila. „Prošlost je najbolje preispitivati ’odozdo’, kako može da se učini aktivnom platformom za dijalog a ne za polarizaciju društva. U društvu u kome se u rasprave o prošlosti uključuju političari i agencije za licenciranje stečajnih upravnika, prošlost je neupotrebljiva kao izvor bilo kakvog saznanja i služi u jeftine dnevnopolitičke svrhe. Ova vrsta ’upotrebe prošlosti’ proizvodi ’toksično znanje’ koje nema emancipatorski potencijal“, ona naglašava. Iz takvog diskursa ishodi i pretpostavka da je antifašizam danas deplasiran. „Većina građana Srbije možda ipak nije odustala od simboličke vrednosti ove ideje, ali ima neku vlastitu interpretaciju toga šta je fašizam. U najmanju ruku, oni koji upravljaju ovom državom ne žele da neguju antifašističko nasleđe kao svoje i vezuju ga za ideološke podele iz Drugog svetskog rata“, primećuje Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, i član Inicijative. Antifašizam je postao žrtvom nezavršenih ideoloških i nacionalnih borbi, i ako je potrebno da se žrtvuje zbog „viših“ ciljeva iste provenijencije, ili pak ličnih interesa, to se čini sa lakoćom, on dodaje. Nacionalizam nije uzrok ratova, već posledica ekonomskog urušavanje zemlje i krize koja je postala izgovor za proizvođenje „viška prošlosti“, kako ga razume Petrović Todosijević. I, dodaćemo, izgovor za lopovluk političkih elita. „Prekrajanje i reinterpretacija prošlosti postali su svakodnevica. Ona prošlost koja nije na našoj strani, nije važna, a ako je važna - moramo je nekako prisvojiti“, ističe Pavićević. Ili je prodati, kad pobedu odnosi ideologija novca. To što radi sadašnja vlast veoma je opasno, Pavićević smatra, jer se celo društvo može odvesti u neizvesnim pravcima - tamo gde je sve opravdano i dozvoljeno. I gde je legitimno da se iz ideoloških i komercijalnih razloga poruči da nečija žrtva za bolje sutra može biti lako zaboravljena i izbrisana iz istorije. Da ima više brige o javnom dobru, kompleks na Jabuci mogao bi opet biti edukativni centar, gde bi se otvoreno govorilo o nacionalizmu, govoru mržnje i drugim netrpeljivostima, koje vode u fašizam. Ali, ovo ne bi bilo u skladu sa mitologizovanom verzijom nacionalne istorije i nacionalnog identiteta, u koju se ideja antifašizma ne uklapa, prema Pavićevićevom mišljenju. Zato se i događaju skandali poput ovog na Jabuci, koji javnost dodatno polarizuju, što ide naruku političkim liderima koji se i dalje voze na talasu četništva i ustaštva. Da se dozvoli nauci da radi svoj posao, pobedila bi istina, iako kompleksna. Ovako se vozimo na mitovima i legendama bez ikakvog svrsishodnog cilja. Javni dijalog je sasvim ućutkan ili se vodi po alternativnim mestima, pa i zaključci stižu do uskog kruga građana, dok se kultura svodi na politiku, a kulturne politike nema. Država ima druge prioritete od brige za baštinu i sve što ona podrazumeva. I, najzad, turizam se forsira nakaradno, baziran na kokošinjcima sa elitnim predznakom, umesto na koristi šire zajednice. Tako lagano klizimo u ponor zaborava svega dobrog ili u zbrku polupoznatog. Stoga je moguće da se na mestu ukradene i pretopljene skulpture Jovana Soldatovića, u Memorijalnom centru Šumarice, podigne crkva pokajnica, premda se time brkaju memorijalni pojmovi i nešto što pripada svima usmeri samo ka nekima. Ili da predsednik Vučić predloži da se deo savske obale na koju izlazi Memorijalni centar Staro sajmište, posvećen žrtvama nacističkog koncentracionog logora na ovom mestu, nazove po jasenovačkim stradalnicima. Naravno, i oni moraju da se pominju, ali ne u proizvoljnom kontekstu, i ne ovako provizorno kako mi to sad činimo. Ali, neka to bude tema za otvaranje nekog od preko potrebnih javnih dijaloga. Dragana Nikoletić