Resavska škola političkog nasilja

Svaka ljudska generacija prezire narednu i prezire je prethodna. Spisak razloga za taj prezir takođe se prenosi sa kolena na koleno, kao porodični nakit, i na njemu se uvek nalaze nedostatak ideala i volje da se bori za opšte dobro. Tako se i danas sredovečni i dugovečniji često retorski pitaju gde su mladi na protestima, gde su studenti u borbi protiv ovog zla, i spremno daju onaj odgovor o idealima. Evo zato kratke priče o tome šta se dešava kada studenti pokušaju da se uključe u borbu za opšte dobro baš tamo gde je prirodno, na fakultetima. To što im se događa, može se u dobroj meri pripisati Zakonu o studentskom organizovanju, a taj su im prošle godine nametnuli ljudi koje smo birali mi, a ne naši nedostojni naslednici. „Pre mesec dana nekolicina nas je otkrila da se izbori za studentski parlament održavaju u aprilu. Nismo mogli da vidimo ni kada, ni ko ih raspisuje, a pravilnik nije nigde bio objavljen. Pravilnik smo naposletku dobili od sekretarice sadašnjeg saziva studentskog parlamenta. Saznali smo da su nam potrebni potpisi deset odsto svih studenata našeg fakulteta, i okupili smo studente sa različitih smerova, uglavnom već društveno angažovane. Listu smo nazvali Studentska reakcija”, tako počinje priču o izborima na novosadskom Filozofskom fakultetu Mladen Cvijetić, student sociologije. Studentska reakcija kaže da je sakupila 635 potpisa, više no što je bilo potrebno, „za svaki slučaj“. Listu su odneli u Savez studenata, organizaciju koja je, kaže Cvijetić, godinama jedini kandidat na izborima za studentski parlament novosadskog Filozofskog fakulteta. „Studentska služba je proveravala potpise, našla da 18 nije validno, i predala našu listu izbornoj komisiji. Tu komisiju postavlja predsednik studentskog parlamenta, čovek koji je i bivši i sadašnji kandidat Saveza studenata, što je suludo, ali mislili smo da nije važno to, već da sakupimo šta treba. Nekoliko dana kasnije dobili smo izveštaj po kome je nevalidnih potpisa više, zbog čega potpredsednik izborne komisije Aleksandar Gajić sumnja da su svi potpisi lažni. Predložio nam da za 48 sati skupimo 523 potpisa, i da ih na fakultetu overi notar. Nije nam rečeno koji su to potpisi sumnjivi, ceo spisak je proglašen sumnjivim na osnovu ličnog utiska, a da notar nešto overava na fakultetu - toga nema ni u Zakonu o studentskom organizovanju, ni u pravilniku“, nastavlja Cvijetić. Nakon toga sledi „povuci-potegni“, što je - čitalac je i sam shvatio - slika i prilika politike koju sami vodimo u seniorskoj konkurenciji. Predstavnici Studentske reakcije na sastanku sa Aleksandrom Gajićem bivaju optuženi da su politički angažovani, baš kao što od režima SNS sluša svako ko pokuša da se društveno angažuje na bilo čemu, makar bila reč o odbrani i obnovi lokalnog parka sa dve ljuljaške i trulom klackalicom. Zatim odlaze u sekretarijat fakulteta, kod prodekana, kod dekanice, koji im govore da nemaju ingerencije. „To jeste tačno, jer je po Zakonu o studentskom organizovanju studentski parlament poseban entitet na fakultetu, i sam sebe potvrđuje. NJegov predsednik bira izbornu komisiju, sprovodi izborni proces, broji glasove, proglašava rezultate“, dodaje Cvijetić. Studentska reakcija je stigla i do rektora Univerziteta u Novom Sadu, medijacija je propala jer se na njoj predsednik studentskog parlamenta nije pojavio, ali nisu odustali, pa su dospeli i do Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost Vojvodine. Ta kabasto imenovana ustanova poslala je na Filozofski fakultet inspekciju, čiji izveštaj nesuđeni kandidati čekaju. Voz za izbore je u međuvremenu prošao, i na njima je opet nastupila jedna, uobičajena lista. „Izveli smo mali performans, to jest na glasačku kutiju zalepili nalepnicu ’izbori bez izbora’. Jedan momak je nasrnuo na mog kolegu, izbacio ga iz kafića u kome se glasalo, i posle seo u taksi i pobegao“, podseća Cvijetić na to kako izgledaju srpski izbori na bilo kom nivou. Izborni dan je nastavljen smenom verbalnih i fizičkih razmena mišljenja, policija je dolazila dvaput, pa je praznik demokratije stigao i do tužilaštva. Ni druga strana nije pravno nema, dakako, pa je Aleksandar Gajić, potpredsednik izborne komisije, za novosadski portal 021 ponovio da je Studentska reakcija ta koja je počinila krivično delo krivotvoreći potpise. „Nažalost, čitava situacija je poprimila političku konotaciju, što je meni lično pripisano, a ni u jednom momentu niko od članova komisije nije posegao za takvim argumentima. To što kandidati Studentske reakcije ne mogu na drugi način da kompenzuju svoju organizacionu nesposobnost osim kroz personalni ili institucionalni linč i progon, to je već njihov problem i karakteristika društveno odgovornog delovanja“, zaključio je Gajić za 021. Ako ta izjava zvuči kao besprekorna imitacija političkog diskursa koji nam izlazi i iz frižidera, to nije slučajno. Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević tvrdi da su na njegovom fakultetu aprilski izbori za studentski parlament izgledali u dlaku isto, minus fizički momenti. Za početak, izbore na beogradskom FPN, u skladu sa završnom odredbom novog zakona, nije trebalo održati sada, već u septembru, kada istekne mandat prethodnog saziva parlamenta. „I na nekim drugim beogradskim fakultetima studentski parlamenti su organizovali izbore sada, na brzinu, manje od nedelju dana posle ’velikih izbora’, i kandidati nisu bili ni spremni da izađu. Ono što radi država je mnogo blaže, ali to je ista škola.“ Kako kaže jedan profesor Novosadskog univerziteta, koji je hteo da ostane anoniman, novi zakon je dao nedostižnu prednost već postojećim studentskim organizacijama i već postojećim sazivima parlamenata. „Sistem je takav da onaj ko je već u parlamentu može tako da namesti uslove da drugi ne mogu ni da se kandiduju. LJudi koji već imaju većinu u parlamentu imenuju izbornu komisiju, odobravaju registrovanje novih organizacija, organizuju izbore, broje glasove…Kadija te tuži, kadija ti sudi“, zaključuje sagovornik NIN-a. Nove studentske organizacije, koje su pokušale da se registruju po novom zakonu, nailazile su na zid raznih tehnikalija, nastavlja Đorđe Pavićević. Nekome je falio status overen kod notara (za šta nigde ne piše da je potrebno), nekome ovlašćeno lice u registru APR (što potrebno jeste, ali je rok bio previše kratak). „Tako je i na beogradskom FPN ostala samo jedna lista. Ako želite da se kandidujete van odobrene organizacije, skupljajući potpise, potrebni su potpisi deset odsto svih studenata, što uključuje i one koji su upisani ko zna kada. To znači da je na FPN potrebno oko 380 potpisa, a na izborima je glasalo ukupno 403 studenata. Za jedinu listu je glasalo 353 ili 354, te je sa manje od deset odsto glasova dobila sva mesta u studentskom parlamentu, jer nema praga izlaznosti. Izlaznost je i ranije bila mala, ali sad je proces uzurpiran tako da se spreče drugi kandidati. To je zanimljivo u kontekstu prozivanja da se studenti ne oglašavaju. Već godinama na fakultetima studentsko predstavljanje uzurpira po jedna organizacija ili koalicija ’jedne i po’ organizacije. Ko da se oglasi kada se prave jednopartijski studentski parlamenti?“ Moć studentskih parlamenata nikako nije zanemarljiva. „Imaju 20 odsto članova fakultetskog veća, što uopšte nije malo, jer glasaju za dekana, glasaju za finansijske planove. Plus su i u fakultetskom savetu, gde predstavnike ima i vlada. Nisu retke situacije u kojima je kolektiv podeljen, i tih 20 odsto može mnogo da znači. A kada se organizuju nezavisne grupe, studentski parlament ih ućutka kao ’legitimni predstavnik studenata’”, objašnjava Pavićević. O tome da su parlamenti politički podobni, to jest „saradljivi“, kako bi rekao Đorđe Pavićević, svedoči i prošlogodišnji primer sa beogradskog FPN. Tada je studentski parlament odbio da prihvati pobunu zbog toga što su u Savet FPN postavljene ministarke Maja Gojković i Jadranka Joksimović. Kombinacija predstavnika Vlade i podobnih parlamentaraca zakonski će biti baš bučna na fakultetima, te Mladen Cvijetić iz Studentske reakcije jednostavno zaključuje da se „na fakultetu ne može ništa“. Marko Lovrić