Film je srpski brend i samo po tome smo pravi lideri u regionu

Dok radi na trećoj sezoni Senki nad Balkanom, koja obuhvata period do početka Drugog svetskog rata, Dragan Bjelogrlić, glumac, reditelj, scenarista i producent kaže da bi - da ima vremena i da može samo time da se bavi - Senke mogle da traju do danas i da bi današnje bile - baš mračne. Govoreći o budućnosti filmske industrije, rekao je da zbog veza kriminala, korupcije i politike, Balkan generalno doživljava kao Južnu Ameriku, kao Meksiko u Evropi. „To je žanr u kome bi naša kinematografija mogla da se kreće, a nažalost i u životu se krećemo u tom trouglu.“ Osećaš li se među privrednicima kao svoj na svome? Da li posle uloge u seriji Tajkun bolje razumeš srpske biznismene? Reč tajkun je 90-ih označavala kontroverznog biznismena koji je brzo i lako došao do velikog kapitala. Sada se ta reč odomaćila, a i to dosta govori o našem poimanju biznisa. Tada je to bilo nenormalno, sada je normalno. Danas ih ima dosta, a ja sam možda bio jedan od retkih omiljenih tajkuna u Srbiji. Sedma umetnost jedina je od svih koja je umetnost uspela da spoji sa biznisom. Ali, kako napraviti dobar film, a pritom ne izgubiti pare? U Holivudu je film čist biznis, jedna od najrazvijenijih grana američke industrije, do pojave IT, uz oružje, najvažniji izvozni proizvod. Tamo je sve postavljeno na biznis modelu, dok je u većini evropskih zemalja film kombinacija biznisa i subvencija i zato postoje fondovi koji filmove podržavaju na različite načine. Taj model je prihvaćen i kod nas, samo što mi imamo jedan, državni fond, a kad je država autokratska, situacija za filmadžije je vrlo nezgodna, jer nisu važni samo kvalitet, scenario, perspektiva i potencijali, neki drugi kriterijumi se postavljaju kao primarni. To je problem filma u Srbiji. Holandija, zemlja slične veličine, ima sedam-osam svojih fondova, a na raspolaganju su im i regionalni i evropski. Članicama EU evropski fondovi su dostupniji nego nama. I svi gledaju da sve veći deo troškova pokriju subvencijama. Danas je gotovo nemoguće u Srbiji finansirati film 100 odsto sopstvenim novcem, to jednostavno ne može nikako da se isplati. Pretpostavljam da je i za film neophodna neka vrsta biznis plana. Kako proceniti da neki projekat ne završi u minusu? Film je spoj biznisa i umetnosti. Možete da napravite odličan biznis plan, da imate dobar scenario, odličnu glumačku ekipu, distributera… I na kraju ispadne da film nije dobar. Dešava se. Kao što i film sa malim budžetom može da se probije na velika tržišta i da na svaki uloženi dolar zaradi 10. Zato je filmski biznis uzbudljiv ljudima koji imaju novca. Umetnost je inspirativna, a tu je i glamur koji prati festivale, premijere, prijeme… Rizik jeste veliki, ali ako vam se posreći, možete zaraditi više nego u nekom „običnom“ poslu. Domaći privrednici uvereni su da Vlada subvencijama iz budžeta preferira strane investitore. Važi li to i za filmsku industriju? Kada je donesen zakon o subvencionisanju kompanija koje ulažu u film, jak lobi je hteo da ti podsticaji budu isključivo za strance, ali smo preko Grupacije za kinematografiju PKS uspeli da se izborimo da ta prava važe i za domaće projekte. Postoje, naravno, i neke otežavajuće okolnosti, minimalna vrednost projekta je 300.000 evra, a i papirologija je mnogo komplikovanija nego za strance, ali je velika pobeda i to što smo izborili. U Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj postoje i poreske olakšice, jer se ulaganja u film, pozorište, operu ili kupovinu umetničkih dela odbijaju od poreske osnovice. To ima smisla, jer se umetnost na kraju i finansira novcem od poreza. Svojevremeno smo, puni entuzijazma, jer smo verovali da smo i mi glumci i umetnici doprineli demokratskim promenama, Božidaru Đeliću predložili da takvo rešenje usvoji i Srbija. Boža nam kaže – pa čekajte, to je mogućnost za pranje para! Pa šta, zar nije bolje da neko uloži u film koji će da ostane kao legat, nego da se i dalje pare iznose na Kipar. Nismo naišli na razumevanje. I tako je Kipar ostao u igri, a u međuvremenu su se pojavila i neka druga ostrva. Šteta za Srbiju, jer je film jedan od retkih srpskih brendova po kome smo zaista lideri u regionu. Tomu je u bioskopima gledalo više od 1,1 milion gledalaca i to može samo film iz Srbije. Do sada nismo naišli na razumevanje za poreske olakšice, iako Srbija za kulturu izdvaja samo 0,5 odsto, a Francuska tri odsto BDP-a. Koliko smo blizu ili daleko od toga da ulaganja u film mogu da postanu „normalna“ investicija? Teško da će se to desiti bez poreskih olakšica. Ko danas može nekoj kompaniji da garantuje da će, ako u film uloži pola miliona evra, novac da joj se vrati i da će možda i zaraditi. Za Srbiju i slične zemlje jedino pravo rešenje su subvencije i poreske olakšice. Globalne platforme su filmadžijama preko noći potencijalno tržište proširile na ceo svet. Postoji li i tamna strana te medalje? Platforme su dovele do revolucionarnih promena, uz snažnu konkurenciju one bi mogle da doprinesu progresu i zato je veoma važno da se pojave i neke regionalne platforme. Nečistu krv možete da pogledate na Netfliksu, ali je na 190. i nekom mestu i verovatno je dostupna samo gledaocima centralne i jugoistočne Evrope. Ne bi bilo dobro da se svede samo na jednu, dve ili tri velike globalne platforme, jer postoji opasnost od uspostavljanja monopola. U tom slučaju nestali bi bioskopi, koji su bazično demokratska tvorevina i tad svako za sebe odlučuje da li će da pogleda neki film ili neće. Bez bioskopa svi ćemo zavisiti od ljudi koji uređuju platforme, koji će bukvalno moći da kreiraju ukus. Ako neko iz ko zna kojih razloga ne stavi neki film na platformu, nećete nikada moći da pogledate neke kontroverzne filmove, koji otvaraju razna politička i društvena pitanja. Ako se to desi veoma teško ćete u tom globalizovanom svetu moći da dođete do nečega drugačijeg, što odstupa od mejnstrima… To je jako opasno. Tim pre što uvek postoje pojedinci i korporacije koji žele da kontrolišu ne samo tokove novca, već i politička dešavanja. Zato ne treba isključiti opasnost da se jedna dobra ideja može pretvoriti u sopstvenu suprotnost. Teoretski, onaj ko uređuje platformu može da donese odluku da zbog sukoba u Ukrajini u narednih 20 godina neće da pušta ruske filmove. A ljudi iz biznisa vole tu prokletu stvar - da kontrolišu tržište. Još gore od toga je da neko kontroliše ukus. A film nije čokolada, jer umetnost uvek traga za istinom, a nekome se ta istina možda neće svideti. Zato se iskreno nadam da takav monopol nikada neće uspostaviti i da će bioskopi preživeti.