Od Krleže do internet foruma

Miroslav Krleža dobio je pre šezdeset godina NIN-ovu nagradu za prvi deo romana Zastave objavljen u časopisu Forum. Sedam godine kasnije, najbolja je bila Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića. U finalnom saopštenju podvučeno je „da se u obzir nije mogao uzeti roman Hodočašće Arsenija NJegovana Borislava Pekića, jer je zasad objavljen samo u časopisu, u nastavcima“. Pekić je nagrađen sledeće zime. Časopisi su tih godina predstavljali srce književnog života. Pisac Jovica Aćin bio je najpre redovni saradnik, pa izvršni, i potom glavni urednik Dela. „Svojevremeno je, verujem, Delo bilo književni i intelektualni časopis za ugled. Radilo se o prvom zagovorniku moderne književnosti kod nas, sa hrabrim urednicima koji se nisu bojali da objavljuju izazovne i dalekosežne priloge.“ Slučaj sa tekstom Mihajla Mihajlova bio je primer pomenute hrabrosti. „Tekst je, prvi kod nas, i iz prve ruke, kada je reč o časopisima, otkrivao šta se događa u Sovjetskom Savezu. Da je tamo, šezdesetih, i dalje na delu staljinizam posle Staljina. Taj broj Dela je zabranjen. Do tada nijedan književni časopis kod nas nije bio zabranjivan. Ja sam zatim, koncem sedamdesetih, objavio kritički komentar iz pera u ono vreme meni bliskog autora, prilično liberalne prirode, na račun dogmatskih strujanja među tadašnjim komunističkim rukovodiocima. Glavni urednik Nolita, koji se vodio kao izdavač Dela, pošto je dobio broj neposredno iz štamparije, odmah ga je cenzurisao i rečeni komentar je isečen iz knjižnog bloka.“ Imamo ga barem u jednom primerku; preciznije – dva ista broja, sa različitim sadržajem. „Prvi sam objavio pesme Gojka Đoga pre njegove knjige Vunena vremena, u kojima se na poetski način aludiralo na umirućeg Tita, tadašnjeg vrhunskog sina naših naroda. Pesnik je osuđen na zatvor. Mene su saslušavali u Državnoj službi bezbednosti. Negde postoji, znam, i zapis tog saslušanja. A ceo tiraž, osim već prodatih primeraka, spomenuti glavni urednik Nolita je iseckao i prodao kao staru hartiju.“ Kakva je razlika između potresa u časopisnom književnom životu onda i sada – pita se Aćin. „Jednostavna. Oni papirni, čiji se tekstovi nisu dopadali vlastima, mogli su naprosto da budu zabranjivani sudski ili vansudski. Danas, kad ih imamo toliko na internetu, to već nije u potpunosti moguće.“ Jedva održavajući štampanu verziju, publikacije su prešle na mrežu. Tu su ih sačekali sajtovi posvećeni knjigama; blogovi, vlogovi, vebzini... Ivan Radosavljević, aktuelni urednik Beogradskog književnog časopisa, postao je 1994. sekretar redakcije Reči. „Uhvatio sam poslednje odsjaje književnosti kao društveno značajne aktivnosti.“ Radilo se o kraju analogne i početku digitalne epohe. „Još uvek smo imali fizičku redakciju u kojoj smo svakodnevno radili, u koju su dolazili autori i donosili tekstove na papiru, gde su ljudi svraćali na kafu i razgovor kad im je usput, gde se bistrila svakojaka politika.“ Misli da je književnost sada u najvećoj meri delegirana isključivo u estetsku sferu, da dela i stavovi pisaca više ne izazivaju društvene potrese, ni promene, niti preveliko zanimanje. „Iznajmljivanje prostorija za redakciju izlišan je luksuz, jer se sve obavlja preko interneta, pa više nema ni tih mesta susretanja, druženja i razmene ideja. Publikacije izlaze bez pravilnosti, samo onda kad uspeju da obezbede finansije. Ne prodaju se skoro nigde (tek u ponekoj knjižari), a ne kupuju uopšte. Širokoj publici više nisu ni važne, ni zanimljive, ni dostupne. Prave ih urednici, pisci, prevodioci, kritičari – jedni za druge. Čak se ni biblioteke velikom većinom više ne pretplaćuju, što se nekada podrazumevalo.“ Jovica Aćin je svakog radnog dana od 12 do 14 časova bio u redakciji i primao saradnike, čitao priloge, dogovarao sadržaje za sledeće brojeve, pravio temate... „U tematu o književnoj logorologiji, kojoj ću posvetiti svoju knjigu Gatanja po pepelu, prvi sam objavio poglavlje iz tada kod nas nedozvoljenog Solženjicinovog Arhipelaga Gulag. Niko to nije to smeo da učini ni u jednoj takozvanoj realsocijalističkoj zemlji.“ Najvažniji španski dnevni list proglasio je to jednim od značajnih događaja godine u svetu. „Kao uredniku nije mi padalo na pamet da o svojim odlukama obaveštavam državne i partijske vlasti. Zbog toga sam, dok sam recimo uređivao list Student, bio osuđivan, i kao pisac i kao urednik, najpre na uslovne, pa i na zatvorske kazne na koje, kafkijanskom zbunjenošću sudske i policijske administracije, nisam bio pozivan na izdržavanje. Kafka me je sačuvao...“ Šest decenija posle Krležinih Zastava u Forumu, našli smo se u drugačijem, nesagledivom prostoru za razgovor o romanima, pričama i poeziji – na žustrim veb forumima. „Po prirodi stvari, štampani časopisi su neuporedivo sporiji i na mnogo načina ograničeniji od mogućnosti interneta“, objašnjava Ivan Radosavljević. „Objavljivanje na internetu je univerzalno pristupačno, i jedina prednost ostaje urednički rad koji garantuje vrednost objavljenog. U meri vrednosti i autoriteta samih urednika! Utoliko je autorima i dalje važno da tekstove objave u časopisu klasičnog tipa.“ Napominje da je problem što se finansiraju isključivo projektno, na konkursima državnih organa. „Nikad se ne zna da li će novca uopšte biti, a ako bude – koliko će ga biti, i kada. A bez novca svodimo se na poštansko sanduče – objavljuje se ono što se milošću slučaja dobije, ne možete naručivati tekstove jer ne možete dostojno platiti književni rad. Samim tim uređivačka politika pada u vodu i gubi se smisao cele stvari.“ Aćin smatra da je internet za pisce korak u slobodu stvaranja i mišljenja. „Rasprave na internet stranicama odigravaju se brže. Možda to umanjuje kvalitet tih rasprava, ali je informisanost o njima veća, pa otuda, zbog nesputanosti u ispisivanju i pristupačnosti u čitanju, rasprave bivaju uticajnije, te učesnici i autori mogu otvorenije da nas podstiču, sa ubedljivim ili slabim argumentima, na zauzimanje različitih stanovišta u sporu.“ Dunja Ilić, književna kritičarka portala booksa.hr, podvlači da pripada generaciji kojoj je internet portal glavno mesto objavljivanja; štampana verzija je čist izuzetak. „Osim toga, štampani časopis uvek ima i svoju onlajn verziju, makar to bio samo PDF dokument. Kada pišem za portal, imam na umu da će moja kritika biti momentalno dostupna velikom broju ljudi, a to me navodi da tekst bude što bolji. U slučaju štampanog izdanja, pomislim kako će tekst tamo ostati `večno` (iako je takva predstava diskutabilna, zapravo važi i za portal), što me opet navodi da se tekstu što više posvetim.“ Razlika je, po njenom sudu, samo u osećaju. U virtuelnom prostoru, bliže je autorima koje kritikuje. Reakcije su brze i oštre. „Imam i pozitivna i negativna iskustva. Drago mi je što mogu da stupim u kontakt s autorom ili autorkom čija mi se knjiga svidela i volim da pratim njihove nove literarne projekte na društvenim mrežama. S druge strane, nimalo me ne raduje kada me neko obavesti o fejsbuk-statusu kojim autor, sa više stotina prijatelja, jadikuje zbog kritičarke koja knjigu ’nije razumela’, ili, još gore, čiji su motivi prilikom pisanja te kritike navodno ’sumnjivi’. Ipak, mislim da je pojačana komunikacija uglavnom više dobra nego loša.“ Čitaoci na sajtovima ne ostavljaju isključivo lajkove, nego i zapažanja, ne upuštajući se u dublju analizu, za koju najčešće nisu kvalifikovani. S tim da pojedini autori vole da čuju upravo njihove ocene. „Dosad sam shvatila da nema potrebe raspravljati s takozvanim ’običnim’ čitaocima, koji najčešće čitaju zbog onog što delo ima da im ponudi svojom sadržinom. To je barem stav kog nastojim da se pridržavam, a s kojim se neki drugi kritičari ne bi složili. I oni čitaoci koji načelno poštuju kritiku kao formu, i mene kao kritičarku, na kraju veoma često smatraju da najtačnije sude sami. Lako je zaneti se radnjom ako vas je duboko dodirnula i ne primetiti da je proza preplavljena patetikom ili napisana lošim stilom. Ali ja ništa ne postižem kada nekog ubeđujem da je njegova omiljena knjiga kič.“ Može da napiše tekst – čitaće ga ko želi. Mića Vujičić