Pripreme za Arilje

Putin se baš razbesneo, čim je najavio da će da baci atomsku bombu na Kijev i to kao kaznu za potapanje komandnog broda Moskva, a tom prilikom je, uz komandanta Antona Kuprina, stradalo još 1.450 mornara. S brodom su potonule i dve atomske bombe, a moja krtica iz srpske vojske mi javlja da u Moskvi razmišljaju da atomsku bombu na Kijev bace 6. maja, tri dana pre proslave godišnjice pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, a do te proslave Putin izuzetno drži. E, sad, da li će to biti početak trećeg svetskog nuklearnog rata? Ne mora da znači. I Amerikanci su bacili dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, i - nikom ništa. Jer, da se razumemo, Bajdenu ni Ukrajinci nisu toliko prirasli uz srce, a možda mu, za atomsku bombu, neće ni javiti, pošto se on u Americi za malo šta pita. Mene, pak, mnogo više brinu američki bodljikavi rakovi koji su pre četiri godine ubačeni u Dunav, gde tamane ne samo domaće rakove, već i ribe. I ne samo američki rakovi, već i mnoge druge vrste životinjica, sa klimatskim promenama i međunarodnom trgovinom, ulaze u Srbiju i ugrožavaju zdravlje ljudi i izazivaju znatne gubitke u poljoprivredi. Kod nas je došla, recimo, harlekin bubamara koja uništava domaću bubamaru, pa mramorasta i zelena etiopska stenica, azijska bogomoljka, pčela smolarica agresivna prema domaćoj pčeli, a i tigrasti komarac, koji prenosi dvadeset vrsta virusa na čoveka. Drugim rečima, ne treba da nas napada NATO sa svojim ortacima sa Balkana, jer jedna, jedva vidljiva vojska već je u Srbiji i radi svoje. Ne znam samo da li ove nevidljive štetočine napadaju i maline, jer spremam se da, ovog leta, idem u Arilje da berem maline. Čitam u novinama da će dnevnica biti i 8.000 dinara, plus plaćen smeštaj i hrana! Znači, za mesec i po dana može da se zaradi i 360.000 dinara, moj brale! Te pare bi mi dobro došle. Jer, celu penziju dajem Biljani i Saški, a honorar za ovu kolumnu mi je mali, a i prodaja knjiga mi je zatajila. I ako u Arilje na berbu malina dolaze, čak, iz Nepala, Indije i Pakistana, zašto se ne bih uputio sa Suve planine, iz Bele Palanke. Voziće me Slavko Ciganin iz Mokre, koji već osamnaest godina sa ženom ide u Arilje da bere maline. Svi mi kažu da u branju malina neću izdržati ni dva-tri dana, jer je to mnogo naporan posao. A da li je lakše pisati romane nego brati maline?! E, to, moj bajo, ne zna onaj ko se tog posla nije latio. Naravno da u Arilje ne idem samo zbog visoke dnevnice, već hoću da vidim i upoznam te ljude koji dolaze čak iz Indije. Zanima me da li ih nešto vuče, baš, ovamo? Da li, recimo, znaju da su njihovi preci odavde krenuli sa Aleksandrom Velikim za Indiju? K. G. Jung, moj guru iz Švice, kaže: „Dobro je što ideš u Arilje. Treba pokazati mladima da je bolje brati maline u Srbiji, negoli crnčiti negde u Evropi! Bolje je i zdravije brati ’crveno zlato’ u Arilju negoli biti bolničarka ili anesteziolog u Beču! Jer, sve što tamo zaradiš, potrošiš na stan i hranu, a u Arilju ti ostane čista zarada da ne moraš da brineš godinu dana, sem ako ne živiš u Beogradu!“ Aleksandra, pak, ima dublje razloge: „Tragajući za aminokiselinama u svemiru, glavnim komponentama za stvaranje života, naučnici su otkrili prisustvo etil formata koji određuje ukus maline. A postoji i kvarc koji pod osvetljenjem daje boju maline i vrlo je delotvoran pri isceljivanju, smirivanju, osvežavanju nervnog sistema i podizanju duhovnog pouzdanja.“ A moja Crna me savetuje: „Razmisli dobro! Ako Putin baci atomsku bombu na Kijev, tamo će grdan narod postradati, ali radioaktivni oblak može da stigne i do Arilja i ugrozi rod malina!“