Srpske nedoumice

Kao i u celom svetu, tako i u Srbiji, danas, nije lako odoleti izazovima homo videns-ovih i homo ludens-ovih slika bez pojma, mišljenja pre informacija i zadovoljstava bez obaveze na razboritost. Naročiti izazov naše društvene misli predstavlja potreba da se javnosti predoče korisna uputstva za razumevanje medijskih igrokaza i skrivenih tokova moći, uključujući razloge i mehanizme masovnog pounutrašnjenja vlastodržačkih ideologema „zlatnog doba“, „ekonomski preporođene“ i „korenima konačno vraćene Nacije“. Kako bilo, sa pogledom u „retrovizor“ bliskog ratnonacionalističkog sunovrata 90-ih godina prošlog veka, sukoba sa komšijama, kao i sa svetom razvijenih demokratskih zemalja - što su reaktivirali, činilo se, zaboravljene obrasce kulture bede i militarizma, kao redovnog oblika opštenja malodobnih plemena - niko, ko je iole objektivan, ne može osporiti značaj dvodecenijskih pomaka u normalizaciji naše svakodnevice, kao i ulogu koju, u svemu tome, imaju podsticaji Evropske unije. Međutim, upravo zbog značaja oficijelne, proevropske orijentacije Srbije - kao stvarne i još raspoložive alternative evro-azijskoj režiji najtvrđe moguće moći i satelitski posledičnoj verovatnoći još jedne etape istorijske paralize i svekolikog propadanja ovog naroda - ključni zadatak odgovorne misli mora biti shvaćen na način nepotkupljivog, kritičkog suočavanja sa izazovima neprijatnih činjenica ovog društva i „elita“ vlasti, medijske moći i kulture uopšte. Pri tome, s obzirom na to da svaka moć skriva svoje stvarne namere, u preovlađujućoj atmosferi podaničke kulture i sputane javnosti najteže je, naravno, razotkriti i uverljivo razobličiti moralno neprihvatljive namere klijentelističko-oligarhijske strukture ljudi sa javnim ovlašćenjima. Valjda „nije srpski ćutati“ o dosadašnjoj strategiji vrludanja na evropskom i regionalnom putu mira i saradnje? Naravno, nije ovde lako ni biti odrešit, konsekventan i, istovremeno, sugestivan u predočavanju posledica takvih krivotvorenja, ili, „ne daj bože“, čvrste odluke da protraćimo još jednu šansu da se zadržimo u jedino prirodnoj orbiti demokratskih nacija i država - u procesu efektivnog osvajanja statusa člana EU. Dakle, ako sam relativno razgovetno nagovestio autorsko stanovište, nadam se da može biti koristan sledeći set nedoumica, povezanih sa prirodom domaćih politika i posledicama jednog ili drugog geopolitičkog izbora. Počeću sa pitanjem - koliko je oko nas političara i njihovih pristalica što su i dalje tvrdo uvereni da treba da (p)ostanemo ona Nikolićeva (Tomislav) „rupa na evropskom, zlatnom ćilimu“? Na epistemološkoj ravni, ključni izazov je - kako objasniti zašto je ovih deset godina očito delotvoran oksimoronski sistem, što ga neki analitičari zovu „sistemom uzajamno funkcionalnih paradoksa“? Kakva je, u svemu tome, „upotrebna vrednost“ teoretskih objašnjenja „drvenog gvožđa“ u tek ispilelim poludemokratijama? Recimo, u Sukobu civilizacija, Semjuel Hantington kaže: „Demokratizacija dolazi u sukob sa pozapadnjačenjem… Političari u nezapadnim društvima ne dobijaju izbore pokazujući koliko su pozapadnjačeni. Umesto toga, izborna konkurencija ih podstiče da uobliče ono što veruju da će biti najpopularniji apeli, a oni su po karakteru uobičajeno etnički, nacionalistički i religijski“. Da li to znači da ni u bliskoj perspektivi nećemo moći probiti „zatvoreni krug“? Odnosno, da li će naša politička klasa i dalje moći - istim intenzitetom i bez znatnijih troškova u bilansima svoje vlasti - da nastavi sa demagoškim udvaranjem masovno zastupljenim stereotipima i predrasudama, koje, inače, već decenijama sama dobrano indukuje, ne hajući za posledice? A, slutim da te posledice mogu poprimiti epidemijske razmere nove, još opasnije masovne autodestrukcije?! S obzirom na to da, kako piše Đovani Sartori, ne treba verovati u istorijski determinizam, te da u „takozvanim objektivnim uzrocima uvek postoji i subjektivna komponenta“ i, stoga, „treba prvo raščistiti sa `subjektivnim uzrocima`“, sledi pitanje: da li sa aktuelnom tragedijom u komšiluku naših najbližih suseda, srpska politička scena ipak može da nađe snage da se uspne do višeg, odgovornijeg i razgovetnijeg nivoa političkog umovanja i delanja? Zašto na strani ostataka nekadašnjeg robusnog (i uticajnog) civilnog društva, jedan segment profesorijalno-analitičke branše, medija i evropski opredeljenog a stranački „zgađenog“ građanstva i dalje misli da jedinu šansu promena može doneti „jednočinka“ revolucionarnog „praska“, bez bilo kakvih kompromisa sa postojećim režimom i realpolitičkih potraga za uspostavljanjem elementarnih pretpostavki sistema uzajamnih garancija vlasti i opozicije? Poslednje, ali ne i najmanje važno - kakve spoljnopolitičke relacije i geopolitička savezništva mogu, eventualno, umanjiti izglede reprodukovanja hegemone logike partijsko-političkih suprotnosti, što se bezmalo približila „krajnjoj tački grupisanja prijatelj-neprijatelj“ i, tako, postala „merodavna za oružani obračun“ (Karl Šmit)? Kako bilo, realnosti nalažu da se suočimo sa mogućnošću da se inputi, koji u naše političko polje dolaze iz spoljnopolitičkog okruženja, ubrzo redukuju samo na dve opcije. Počeću od one najgore - od pogubnog zaplitanja koje bi moglo da nastane u slučaju da nekom subjektu, dovoljno moćnom, padne na pamet da upriliči nekakve probe za balkansku verziju sirijskog omnibusa „demokratizacije“, „odbrane suverenosti“ i tome slično. Imajući, u tom kontekstu, u vidu tačno Šmitovo zapažanje kako u „takozvanom hladnom ratu pucaju sve pojmovne osovine“ - mislim da, ipak, valja upozoriti na štetnost određenih relativizacija, površnosti, pa i zabluda. S jedne strane, svestan sam da skepsu u moći „posrnule“ EU - udruženu sa plasmanom analitičarskih teza da, zbog geopolitičkog raison d’etat, dominacija SAD na zapadnobalkanskom poluostrvu neće biti gadljiva ni na eventualne, pinočeovske replike stabilokratije - ne možemo tek tako otkloniti demokratskom sofistikom. Nisu u tom smislu usamljena ni upozorenja političkih znalaca, kako je „problem u tome što je poludemokratija prećutan, a možda i stabilan kompromis domaćih elita i međunarodnih organizacija“ (Hejg, Harop, Breslin). Međutim, budimo razboriti. Jedan od uslova za dostizanje nivoa zrele refleksije svakako je pravilno razumevanje upozorenja da „tamo gde se kompromisi preziru, saradnja je teška i postoji veća verovatnoća da se sukobi ne razreše. Ako je sukob nepodnošljiv, tada može izgledati da je hegemonija najbolji način da se iznudi saradnja“ (R. Dal). Štaviše, da bi se predupredilo katastrofalno dejstvo nastupajuće, po izgledima, sve dugoročnije krize, onda moramo naći snage da prvo priznamo sebi i, potom, pokažemo drugima da smo svesni činjenice da neosveštena savezništva sa nedemokratskim nacijama i autoritarnim kulturama ni u kom slučaju ne mogu bolje garantovati i promicati civilizacijsko dostignuće izbornog takmičenja i mirne smene vlasti, nego što tome mogu doprineti sistemske interakcije sa demokratskom stranom sveta. Drugim rečima, koliko god manje magnetizma bilo na njenom polu, u odnosu na početak ovog veka - pa i zainteresovanosti za nas, takve kakvi smo - nikako se ne sme potceniti činjenica da polugu redemokratizacije Srbije možemo očuvati jedino procesom verodostojnijeg upodobljavanja sa standardima i vrednostima ekonomsko-političkog zaleđa EU. Zato, još par rečenica o zabludama glede naše „demokratske zrelosti“, „samosvojnosti“ i „samodovoljnosti“. Naime, velika greška bi bila kad bismo činjenicu da su „sve savremene demokratije nekoć bile poludemokratije“ (Hejg, Harop, Breslin) uzeli za potporu neinteligentnom očekivanju da današnji „takmičarski autoritarizam“ u Srbiji, sam po sebi, pukim protokom vremena - bez relativno stabilne i rastuće ekonomske osnove društva; artikulisanih ideoloških pristupa i organizacione kulture; zrele opoziciono-partijske infrastrukture, civilne autonomije i građanske participacije - može ponovo poći „pobedonosnom“ trasom produbljivanja demokratije. Takvim plitkim analitičkim rezonom i pret-postpolitičkim mentalitetom, i dalje bismo se zadržali u poslovičnoj tami „slepih sudbinskih elemenata“ društvenog procesa (K. Manhajm) i iracionalnog manevarskog prostora (ne)tranzicione politike. Upravo zbog sve veće krize, moramo se vratiti pravoj politici - kao hegemoniji velikih ideja slobode, individualnog postignuća i otpora manipulaciji i represiji. Na javnoj sceni, to znači umeće da se pređe prag „divljeg društva“ i nateraju političari na prevladavanje siledžijskog mentaliteta i poslovične „ili-ili“ politike. Civilizovani svet tako, sa manje sile i pomrčine, nalazi načine da se, iz stadijuma dubokog zamrzavanja, institucije prevedu na svetlo dana, garantujući jednakost šansi, izvesnost, red i odgovornost. To je ta druga, standardima i geopolitičkim preferencijama demokratskog Zapada, ovde, još unekoliko raspoloživa opcija. Zato, za početak, ne propustimo da budućnost demokratije sagledamo u kontekstu izbora, smene vlasti, sukoba, primirja, trenutnih sporazuma i onih, kako Norberto Bobio kaže, „dugotrajnih mirovnih ugovora koji jesu ustavi“.