Smehom do suza

Kada je pre tri godine Evropski parlament dao katastrofalnu ocenu o stanju ljudskih prava i sloboda, a Fridom haus prvi put izbacio Srbiju iz grupe demokratskih zemalja, Ana Brnabić je prasnula u smeh. Rečito, kako samo ona ume, sa građanima je podelila razlog: „S jedne strane me ovo zabavilo. Ima nekih stvari koje su meni nejasne, nemaju mi nikakvu logiku i dolaze zaista, već u domen zabave.“ Za razliku od nje predsednik je bio ljut jer se, po njegovom mišljenju, radilo o „ogoljenim lažima“, na koje će on reagovati tako što će „u inat Evropskom parlamentu“ nastaviti da radi to što radi. U skladu sa takvim poimanjem demokratskih procesa i kritike, tri godine kasnije Srbija je stigla do nove ocene Fridom hausa – od svih država na Balkanu najviše je nazadovala, a premijerka i predsednik su zamenili uloge. Ovoga puta se ona ozbiljno ražestila i izveštaj nazvala „sramnim“, što je potkrepila i huškačkom izjavom usmerenom i ka susedima, ali i sopstvenim građanima koji rade svoj posao: „Priština je zabranila osnovno ljudsko pravo, pravo glasa, a onda Fridom haus kaže da je Srbija najviše nazadovala, a Kosovo najviše napredovalo i naši mediji na sva usta objavljuju tu vest.“ A ulogu zabavljača je preuzeo Vučić: „Samo vas molim da pročitate tekst, narod će da se smeje. Ali ne brinite, da smo uveli sankcije Rusiji bili bismo najveća demokratija na svetu, proglasili bi nas za čudo sveta od koga svi treba da uče.“ Pa, pročitali smo tekst i nije smešno, baš kao što nije bilo ni 2019. kada je Fridom haus Srbiju ocenio kao hibridni režim („imaju redovne izbore, ali njihove nefunkcionalne institucije ne mogu da obezbede vladavinu zakona i zaštitu prava i sloboda“), a ove godine to dopunio tvrdnjom da Vučić poput Orbana sledi stazu koju su ranije utabali Milo Đukanović i Nikola Gruevski podmićivanjem glasača, prisluškivanjem protivnika i opiranjem „svim mehanizmima transparentnosti i polaganja računa, koji bi mogli da ometaju korumpirano i netransparentno vršenje vlasti“. Pritom je Srbija zabeležila pad čak u tri oblasti (boduje se sedam): usled zastrašivanja organizacija civilnog društva od strane državnih zvaničnika i provladinih medija, kao i zbog nasilja prema mirnim protestantima koje je orkestrirano ili tolerisano od strane vlasti, ocena civilnog društva pala je sa 5,5 na 5,25; ocena medijskih sloboda sa 3,25 na 3, usled kontinuiranog i rastućeg pritiska Vlade na nezavisne medije i novinare, kao i zbog povećanog zarobljavanja medija od strane državnog Telekoma; ocena u oblasti korupcije sa 3,5 na 3,25, usled niza skandala koji su ukazivali na veze između državnih struktura i funkcionera vladajućih partija na jednoj strani i organizovanog kriminala na drugoj. Samim tim još manje je smešno to Vučićevo šeretsko opravdanje – da smo uveli sankcije Rusiji bili bismo prvi, jer predstavlja ne samo potcenjivanje demokratije već i dodatno ispiranje mozga prosečnih birača, s obzirom na to da Srbija od 2015. ni u jednoj oblasti nije postigla napredak, a da je Rusija tek pre mesec dana postala aktuelna. Uostalom, u izveštaju iz 2019. (tada smo stigli do granice na kojoj se prelazi u hibridni režim koji se kreće u rasponu od 3,01 do 4)) piše nešto što je aktuelna vlast samo razvijala i dorađivala „u inat“ preporukama: „Zabeležene su neregularnosti na lokalnim izborima, velike zloupotrebe državnih resursa, upotreba paralelnih biračkih spiskova, pritisaka i zastrašivanja i sve je to demonstriralo koliko je daleko vladajuća stranka spremna da ide da bi zacementirala svoju vlast.“ A godinu dana kasnije, kada je Srbija na 3,96, kao razlog novog pada je navedeno „kumulativno uvećanje korupcije na visokom nivou“, koje dolazi zajedno sa odsustvom, a u nekim slučajevima i „demontiranjem propisa i institucija“ koje su se uspešno borile i sprečavale korupciju. Nakon te ocene i nakon što je zaustavila napad smeha, Ana Brnabić je 2020. uputila pismo direktoru Majklu Abramovicu, tvrdeći da Fridom haus zlonamerno i netačno tumači kvantitativne podatke, pa ispada da Srbija prednjači u opadanju demokratije u Evropi, mada je od pomenutih sedam oblasti zabeležila pad samo u jednoj (korupciji) i to u vrednosti od bednih 0,25 poena. Uz to mu je i odbrusila da ni indeks časopisa Ekonomist ni BPT indeks ne detektuju takvu transformaciju u Srbiji, već da po njima Srbija ima demokratski režim koji je „znatno iznad definisane granice neophodne za pad u kategoriju hibridnih režima“. U izveštaju BPT, dakle piše nešto što se odlazećoj premijerki sviđa? Možda ovaj nedavno objavljeni deo: „Opozicija je praktično odsutna u srpskom parlamentu, a vladajuće stranke ne pokazuju posvećenost dijalogu sa svojim protivnicima. Sve u svemu, polarizacija između onih koji podržavaju i koji se protive vladajućim strankama se produbljuje iz dana u dan. Turobna situacija treba da se promeni, prava opozicija treba da se vrati u parlament, zakonodavna vlast treba da povrati moć, a vlada i predsednik treba da se pridržavaju svoje ustavne uloge.“ Ipak, ključni deo tog blamantnog pisma (nije upućeno biračkom telu u svojstvu zamlaćivanja i obmane, već veoma kompetentnoj osobi) jeste elementarno neznanje o načinu na koji se rangiraju zemlje, ali i slabo poznavanje računa u rasponu od jedan do sedam, uz olakšavajuće okolnosti – ima i decimala. Ne, Srbija nije postala hibridni režim samo zbog nepravilnosti na izborima i činjenice da se vlast malo bolje ugnezdila u dobrobiti korupcije, već zato što je od 2014. režim iz godine u godinu krckao pozitivne poene koje mu je u nasleđe ostavio DS. Vlast su preuzeli u trenutku kada je ocena Fridom hausa bila 4,36 (nekoliko godina nije menjana u doba Tadića), da bi je 2015. oborili na 4,32. Razlog za taj prvi pad je zabeležen i zbog prve ozbiljne nedemokratske akcije naprednjaka – početka invazije na nezavisne medije. Utvrđeni su ekonomski pritisci, autocenzura, verbalni i fizički napadi na novinare, neprocesuiranje ranijih slučajeva nasilja nad njima, sajber napadi, ograničenje slobode govora i proterivanje opozicije iz režimskih medija. Sledeće godine se pad nastavio u oblasti medija, ali i u kategoriji državne demokratske uprave koja je zabeležila značajan pad zbog prevelike „koncentracije moći u rukama premijera Vučića“. Tokom 2017. do pada je došlo i u kategoriji izbornog procesa i zbog neravnopravnih uslova pre izbora i zbog samih nepravilnosti tokom izbornog dana, tako da je godina okončana sa ukupnom ocenom 4,18. Tada je režim baš ubrzao, pa je u narednom periodu oborio ocenu čak u četiri oblasti (koncentracija Vučićeve moći je povećana, ugrožen je civilni sektor, nastavljeno je sa gušenjem medija, na lokalu je iskrivljena volja naroda iskazana na izborima) i stiglo se do minijaturnog pada, ali pada koji je prelio čašu. A onda je čaša nastavila da se preliva, sve dok prošle nedelje nije zabeležena ukupna ocena 3,79, koja je i dalje drastično veća od one koju ima Kosovo – 3,25. Pa čemu tvrdnje da je izveštaj sraman i premijerkinog besa zbog „laži“ da je Srbija najviše nazadovala a Priština najviše napredovala iako je „Srbija donela novi Ustav“, a na KiM je „20 odsto uvećan broj napada na Srbe“? Recimo, zato što Srbija iz godine u godinu stalno ponavlja istu radnju i ukida sve više ljudskih prava, a očekuje da će tvrdnjom „nisam, majke mi“ promeniti rezultat u međunarodnoj zajednici, kao što ga na reč menja kod biračkog tela. Ali i zbog toga što je Kosovo ostvarilo napredak u oblasti pravosuđa, kroz reforme i pokretanjem prvog postupka u specijalnom sudu u Hagu za zločine koje je počinila OVK. A to je ipak bolje od čuvanja murala sa Mladićem i hapšenja onih koji bi da ga nema. Sandra Petrušić