Decenija nedostojanstvenog rada

Imaju li radnice i radnici razloga za slavlje 1. maja? Imaju li razloga sindikati? Šta bi bili pokazatelji uspeha radništva i sindikata, a time i razlozi za slavlje? Svakako bi to bila mera u kojoj radnice i radnici ostvaruju prava na dostojanstven rad: na slobodno izabran ili prihvaćen rad, na punu zaposlenost, na pravične zarade, na adekvatan životni standard, na bezbedne i zdrave uslove rada, na odmor i ograničenje radnog vremena, na osnivanje i udruživanje u sindikate, na štrajk , na socijalnu sigurnost. Sve su to prava koja su garantovana Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (u daljem tekstu Pakt). Država Srbija je ratifikovala Pakt 2001. kada je potpisana deklaracija o nasleđivanju, i time preuzela obavezu da obezbedi poštovanje, zaštitu i ostvarenje navedenih prava. Šta kažu brojke o tome kako država ispunjava navedene obaveze? Slika prva - pravo na slobodno izabran i prihvaćen rad. Pre neki dan su objavljeni podaci Ankete o radnoj snazi za 2021. godinu. u kojoj se kaže: „(...) primetno najzastupljenija kategorija jesu zaposleni radnici koji rade na neodređeno, 1.690.900, zatim slede zaposleni na određeno, kojih je u 2021. godini bilo 421.700, dok je zaposlenih koji rade sezonski i povremeno u 2021. godini bilo 79.800.“ Dakle, nešto više od pola miliona ljudi radi na nesigurnim poslovima, a većina njih navodi kao razlog privremene zaposlenosti nemogućnost dobijanja stalnog zaposlenja. U poređenju sa zemljama EU u Srbiji je najveće učešće radnica/ka sa ugovorima ograničenog trajanja: u 2020. godini 20,7 odsto, a u 2021. smo napredovali i taj udeo je povećan na 22,9 procenata. Ne treba u poređenju ići do dalekih skandinavskih zemalja, dovoljno je pogledati komšiluk: u Rumuniji je učešće nesigurno zaposlenih radnica/ka bilo 1,2 odsto, u Bugarskoj 3,5, a u Mađarskoj 5,9 odsto. Neslobodu da prihvate bilo kakav rad u 2021. godini ostvarilo je 872.600 osoba. Toliko ih se izjasnilo da su (po subjektivnom mišljenju) nezaposleni opirući se statističkoj definiciji nezaposlenosti, dakle dva i po puta više od broja „objektivno“ nezaposlenih (352.400). Slika druga – pravo na adekvatne zarade. Adekvatnom zaradom, kako pojašnjava Komitet za socijalna ekonomska i kulturna prava, smatra se zarada koja je adekvatna za pristojan život radnika i njihovih porodica. U septembru 2021. godine dve trećine (registrovano) zaposlenih u Srbiji primilo je zarade koje su niže od prosečne, pri čemu najviše zaposlenih prima zarade između 35.000 i 50.000 dinara (27,2 odsto), dok je rad nešto manje od četvrtine zaposlenih (23,2 odsto) vredeo do 35.000 dinara. Sa svojom septembarskom zaradom, pod pretpostavkom da im je isplaćena u oktobru, svega 18,9 odsto zaposlenih je moglo pokriti troškove prosečne potrošačke korpe od 79.110 dinara. Srbija je rekorder i po razmerama siromaštva među zaposlenima. Prema podacima Evropskog istraživanja o uslovima rada, osam od deset zaposlenih nije u stanju da podmiri osnovne troškove u svom domaćinstvu dok je takvih u EU 31 odsto. Slika treća – pravo na odmor i ograničenje radnog vremena. Izvan dosega Zakona o radu je u 2021. bilo 104.500 radnica/ka u neformalnom sektoru, ali isti zakon uskraćuje ova prava za 61.219 registrovano zaposlenih koji su angažovani van radnog odnosa. U poslednjim Zaključnim zapažanjima Komiteta UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava izražava se zabrinutost „zbog uske definicije ’zaposlenih lica’ u Zakonu o radu, zbog čega je veliki broj radnika u neformalnoj ekonomiji i u netradicionalnim oblicima zapošljavanja isključen iz radnog odnosa i socijalne zaštite“, a zbog čega Komitet poziva državu da „definiciju ‘zaposlenih lica’ u Zakonu o radu uskladi sa članom 7. Pakta i međunarodnim standardima rada i osigura da svi radnici, bez obzira na sektor, industriju ili oblik zaposlenja, budu podjednako zaštićeni Zakonom o radu i srodnim propisima o radu.“ Pored toga što se ne otklanjaju neusaglašenosti nekih odredbi zakona kojima se regulišu prava u oblasti rada i zapošljavanja sa međunarodnim pravom, izmenama radnog zakonodavstva u prethodnih nekoliko godina dodatno se urušava pravo na dostojanstven rad. Možemo očekivati da će se nastaviti sa legalizovanjem novih oblika nesigurnog rada i da neće biti problema da se nađe skupštinska većina za usvajanje zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima. Slika četvrta – pravo na osnivanje i udruživanje u sindikate i pravo na štrajk. Iako Ustav Republike Srbije garantuje u članu 55 svima pravo na slobodu sindikalnog udruživanja, Zakon o radu to pravo ograničava, tako da pravo na osnivanje i članstvo u sindikatu (a time i pravo na štrajk) imaju samo radnice/ci sa ugovorima o radu. Kolika je stopa sindikalizovanosti i stopa pokrivenosti kolektivnim ugovorima nepoznanica je. Ministarstvo koje je nadležno za vođenje registra sindikata i registra kolektivnih ugovora nije učinilo javno dostupnim podatke o broju članova sindikata, niti o broju zaposlenih kod poslodavca kojeg kolektivni ugovor obavezuje, a što je u obavezi prema pravilnicima koji regulišu vođenje ova dva registra. Slika peta – pravo na socijalnu sigurnost. Kada su u pitanju prava iz socijalnog osiguranja već godinama nema promena: bez prava na penzijsko i zdravstveno osiguranje je 113.000 radnica/ka, a pravo na plaćeno bolovanje ne ostvaruje njih 149.000. Zaštitu ne treba da očekuju ni oni koji su ostali bez posla ili će ostati bez njega. Usled restriktivnih kriterijuma za ostvarenje prava na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti, obuhvat lica koja su izgubila posao a koja se kvalifikuju za primanje naknade je izuzetno nizak i u 2021. godini je iznosio 6,4 odsto, a najveći broj njih prima naknadu koja je ispod praga rizika od siromaštva tako da je nezaposlenima jedino garantovan put u siromaštvo i socijalnu isključenost. Sigurna sam da ste sami došli do odgovora na pitanja na početku teksta. Meni se čini da bi umesto proslave Praznika rada u Srbiji primerenije bilo obeležiti decenije nedostojanstvenog rada.