Nemoguće je biti zatvoren u svom prostoru

Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, Milena Zupančič je bila najcenjenija i najpoznatija slovenačka glumica. U istoriji Sterijinog pozorja, koje će ove godine biti održano 67. put, ona je apsolutni rekorder sa šest Sterijinih nagrada kao najbolja glumica ovog festivala. Milena danas ima 75 godina i ne prestaje da igra. Kaže da se poslednjih godinu dana nije srela sa sobom. Pa tako, ako uopšte može reći da negde živi poslednjih godina, između putovanja i hotela, živi u kući pored Bleda i u stanu u LJubljani. Pre godinu dana je ostala bez supruga, dramskog pisca i reditelja Dušana Jovanovića, s kojim ima kćer Mašu. S posebnom radošću pominje izuzetno uspešnu predstavu Te noći sam je video u režiji Janeza Pipana koji je adaptirao i postavio na scenu istoimeni popularni roman Draga Jančara. Predstava traje više od četiri sata, a rađena je u koprodukciji Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Cankarjevog doma iz LJubljane i Burgteatra iz Beča. Pre tačno godinu dana na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavljena je predstava Cement Beograd, inspirisana dramom Hajnera Milera u režiji Sebastijana Horvata, a dramaturg je Milan Ramšak Marković. Milena Zupančič i Miki Krstović igraju za pamćenje. Ona je za ulogu Sonje ove godine dobila nagradu „Tatjana Lukjanova“ za doprinos pozorištu i pozorišnom životu Srbije. Miki Krstović je za ulogu Miloša dobio „Rašu Plaovića“ i nedavno „Milivoja Živanovića“. Dok ih gledate, ako imate malo više godina, prisećate se maestralnih Slobodana Cice Perovića i LJiljane Krstić u Ko se boji Virdžinije Vulf. Dobri repertoarski potezi poslednjih godina u kući na Crvenom krstu, pripisuju se uglavnom njenom upravniku Jugu Radivojeviću. Sagovornica NIN-a to na samom početku razgovora dokazuje: „Mene je pozvao Sebastijan Horvat s kojim sam jednom već radila u slovenačkoj Drami. I odmah sam pristala jer je moje iskustvo sa njim bilo sjajno. Prvi put sam radila sa Mikijem Krstovićem, koji je ne samo veliki glumac, već divan čovek. Lepo smo se složili i dalje se dobro slažemo. Prijatno sam iznenađena onim što vidim u Beogradskom dramskom pozorištu kada dolazim da igram predstavu. Kolege su srdačne i pune elana i srećna sam kada vidim koliko je umetnika poput mene koji gostuju iz raznih krajeva bivše zemlje. Oseća se jedna dobra atmosfera koja glumcu koji dolazi da igra, pričinjava radost. Posebno me veseli kada upoznajem mlade glumce koji su okupljeni oko ove kuće. Svi smo kao neka familija. Znam da je za to najzaslužniji upravnik Jug Radivojević koji je otvorio svoje pozorište za mlade umetnike, za afirmisane umetnike, i koga veoma zanima da BDP bude poželjno pozorište za publiku i za umetnike. Svaka mu čast zbog toga. To pozorište je živo pozorište, a ja se osećam dobro kao nekad.“ Poseban segment u Mileninoj karijeri predstavlja jedna nesvakidašnja predstava, jedan apsolutni hit u slovenačkom teatru poslednjih pedesetak godina - Boris, Milena i Radko, koja je premijerno izvedena 14. septembra 2013. godine u Drami Slovenskog narodnog gledališča u LJubljani. Reč je o glumcima Borisu Kavaci, Mileni Zupančič i Radku Poliču, koji igraju u ovoj drami Dušana Jovanovića koju je i režirao. Junaci se zovu stvarnim imenima glumaca. I cela priča je zapravo deo intime koju su tokom života imali akteri između sebe. Milena je bila najpre udata za Radka Poliča, a onda ga je ostavila jer se zaljubila u Dušana Jovanovića. Sve to što je Jovanović napisao nesumnjivo podseća na njihove stvarne ljubavne živote. Ali je i mnogo više od toga: „Bila je to naša poslednja zajednička predstava: Raca (Radka Poliča, prim. R. S.), Borisa, Dušana i mene. Pa i scenografkinje Mete Hočevar. Šalili smo se da smo zapravo gerontološko društvo. Bio je to apsolutni hit u Sloveniji, ali nas je direktor teatra takoreći izbacio iz teatra. Tražili smo da otkupimo predstavu i da je igramo kao trupa, ni to nam nije dao. Na kraju smo dobili mogućnost da igramo u jednom popularnom privatnom teatru i tu smo odigrali nekoliko pretpremijera. Uoči zvanične premijere razboleo se Rac i godinu dana bio je u bolnici. Više se nikada nismo sastavili. Danas su i on i Boris Kavaca zbog bolesti van scene, a ja se još koprcam.“ A na pitanje kako su se sastavili, kako je uopšte došlo do toga da se napiše ovakav komad, Milena za NIN kaže: „Otprilike u isto vreme, ne baš istog meseca, Rac, Boris i ja smo otišli u penziju. Običaj je da svaki glumac koji ide u penziju ima svoju poslednju predstavu kojom se oprašta od svog pozorišta. Mi nismo imali te predstave, pa je Dušan napisao komad za nas, koji jeste biografski, ali ne samo to. LJudi su očekivali da će na pozornici gledati neku ‘žutu’ priču jer se zna ko smo mi, u kakvim smo odnosima bili između sebe… Međutim, vic tog teksta je da ljubav, erotika, ljubomora, nisu za stare ljude. On je to odlično napisao, više kao komediju, jer da je to nešto ozbiljno bilo bi dosadno, grozno. Publika je beskrajno uživala, baš kao i mi. Puno smo gostovali sa tom predstavom, ali nikada u Beogradu, što mi je veoma žao.“ Milenina i Dušanova kćer Maša je bila veoma talentovana, kao dete je pisala pesme, priče, plesala… ali je odlučila da ne ide majčinim ni očevim putem. Diplomirala je politikologiju u LJubljani, pa otišla na Univerzitet DŽon Hopkins u Vašingtonu, gde je magistrirala. Milena objašnjava: „Posle toga je punih devet godina radila u NJujorku u Soros otvorenom društvu, da bi se vratila u LJubljanu. Meni je, naravno, bilo milo što je tu, ali nije joj bilo lako. Ne samo Slovenija, Evropa je nešto drugo posle svih tih godina izbivanja. Nažalost, u Sloveniji, a verujem da je tako i u drugim zemljama sa kojima smo nekada bili zajednica, nije važno kakvog si obrazovanja i koje si diplome stekao, važno je da si u pravoj stranci i da imaš prave roditelje ili prijatelje na pravom mestu. Bez toga moraš stalno da konkurišeš i po pravilu dobijaš poslove koji su ispod tvog znanja i obrazovanja.“ Milenu Zupančič sam upoznala krajem sedamdesetih godina u Šapcu na pozorišnom festivalu koji se održavao u čast glumca, Šapčanina LJubiše Jovanovića. Bila je članica žirija. Ona mi danas kaže da je čak dva puta bila članica žirija na ovom festivalu. Voli da priča o vremenu kada smo, kako kaže, ‘bili jedno’: „Bilo je to predivno vreme i ne znam gde bih počela a gde završila ako bih se prisećala lepih trenutaka koje sam živela u toj velikoj zemlji. Svi smo bili prijatelji, svi smo bili jedno, družili smo se, nije bilo nikakve ljubomore. A opet, uvek smo ‘krali’ jedni od drugih ono najlepše, ono najbolje što je onaj drugi imao a mi nismo. Recimo, srpski glumci su uvek imali mnogo veću i bolju komunikaciju sa publikom nego mi, i to smo učili od njih, kao što su oni ponešto saznavali od nas. Družili smo se na festivalima, filmskim i teatarskim, podržavali smo jedni druge i navijali jedni za druge. Sretna sam što sam dosta radila u celoj Jugoslaviji i što sam osetila lepotu tog velikog prostora i doživela taj veliki broj gledalaca. A onda, ni kriv ni dužan, padneš sa 20 miliona gledalaca na manje od dva miliona. Stvarno smo ispali neka kolateralna šteta, a da ne znamo zašto. Mi, umetnici iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije, tih poratnih godina smo se nalazili vani, u inostranstvu. Znate, to vam je kao da si nekada imao veliku kuću po kojoj si šetao iz sobe u sobu. I onda te neko zaključa u kuhinju iz koje ne možeš da izađeš. Možeš ponešto da čuješ iz drugih soba, ali ne izlaziš. Hvala bogu, to se polako, polako, popravljalo, i sada je to opet nekako otvoren, nama poznat prostor. I to je jedan od velikih razloga što sam jako volela da dođem u Beograd. Nemoguće je biti zatvoren u svom prostoru, bio on veliki ili mali. Moraš imati saznanje šta se radi u tvom komšiluku, moraš razmenjivati ideje i iskustva.“ Posle osamostaljivanja novonastalih država tokom devedesetih godina, za mnoge umetnike koji su slovili kao jugoslovenski umetnici, nastupila su loša vremena. Milena kaže da to treba priznati jer je tako bilo svuda, od Slovenije do Makedonije: „To su bila ružna vremena. Sada su prošle silne godine, ali ne može se zaboraviti. Nije mi bilo lepo. Ja sam baš mnogo snimala do raspada zemlje. U Sloveniji i u Jugoslaviji. I onda ništa. Prvi film sam snimila u mojoj zemlji posle 15 godina od kada je Slovenija postala država. Pa opet sedam godina ništa. Tada me je to jako bolelo. Bila sam u godinama kada je moje lice pričalo druge priče, kada sam mogla da pružim svoj novi lik, kada mi je kamera već postala partner i mogla sam mnogo bolje da joj se iskažem. A onda su počeli da se snimaju neki drugi filmovi, s nekim drugim temama. Droga, disko, nasilje… Znam da je i to život, ali tu zaista nije bilo mesta za mene. I utoliko ne žalim za propuštenim prilikama. S Dušanom se, recimo, dogodilo nešto zaista strašno. Godinu dana nije dobio slovenačko državljanstvo jer je rođen u Beogradu. A od 15. godine je živeo u Sloveniji, sve što je napisao, napisao je na slovenačkom. Bile su to nepotrebne budalaštine.“ Na prostoru nekadašnje velike zemlje postojale su dve Milene - velika Milena Dravić i naša sagovornica, koja se s radošću priseća njihovog druženja. Bile su velike glumice i nije bilo trunke zavisti među njima: „Nas dve smo bile velike, velike prijateljice. Pre nego je Milena umrla, iz Gornje Radgone su zvali da nas dve budemo gošće na nekoj njihovoj svečanosti. Obe smo to rado prihvatile, ali Milena je već bila veoma bolesna i ubrzo je bilo jasno da ne može da dođe. Malo vremena posle toga nas je napustila. Veoma me je pogodila njena smrt. Ostaju mi najlepše uspomene na nju i Dragana, koji su bili posebni ljudi. Toliko su oni bili lepi kao ličnosti, kao ljudi, kao par, kao prijatelji. Sada, kada češće dolazim u Beograd, njih dvoje mi toliko nedostaju. Kao i druge kolege koji su otišli poslednjih godina. Žao mi je Snežane Nikšić, žao mi je Nede Arnerić, koja me je prva pozvala kada su proradile telefonske linije između Slovenije i Srbije. To uzbuđenje i tu radost neću nikada zaboraviti.“ Milena Zupančič je nepunih 13 godina bila ambasador Unicefa u Sloveniji. Za nju je to veliko i bogato iskustvo. Govorila je da bi, kada bi imala mnogo para, samo pomagala da se ispravi nepravda prema deci, na raznim nivoima. Ponosna je na brojne akcije, ali posebno na jednu koja je Namibiji obezbedila navodnjavanje. LJudi su tamo umirali bolesni jer nisu imali čistu vodu za piće: „A mi danas uništavamo pijaću vodu. Išla sam u Aziju, videla sam decu u Sri Lanki koja su postajala invalidi i koja su umirala od zagađene vode. Naši su zaboravili šta je čista voda i uništavaju je danas.“ Kada je posle osamostaljenja Slovenije izabrana nova vlada, dogodilo se da su u njoj bili samo muškarci. To je u javnosti naišlo na brojne negativne komentare, a slovenački dnevni list Delo je poveo akciju među čitaocima koji su izabrali žensku vladu u senci: „Čitaoci Dela su me izabrali u tu žensku vladu, na čelo resora ekologije. Jer, u Sloveniji se javio problem izvora Save zbog gradnje elektrane. Izborili smo se, išla sam i na neki stručni skup u Hagu. Mi, po Ustavu, u Sloveniji imamo pravo na čistu, pitku vodu. Puno smo radili, ja sam to veoma ozbiljno shvatala. Mogu reći da sam ipak malo ponosna na to što sam radila, jer su postojali moćni lobiji kojima smo uspevali da se suprotstavimo. Recimo, vlada je htela da donese odluku da se pored Bledskog jezera pravi jedno veštačko jezero, a to je bilo van pameti jer je to kraj koji ima izvanrednu faunu i floru u koju ne sme da se dira, a izgradnjom tog veštačkog jezera ona bi bila uništena.“ Milena Zupančič, jedna od poslednjih jugoslovenskih glumica koja traje, poseduje lakoću življenja kojom prevazilazi sve prepreke. Uključiv i one zdravstvene. Ne želi da nabraja šta je sve operisala, od čega sve boluje, već sa osmehom pribegava ironiji: „Kad ugrabim vreme između probe, gostovanja, igranja predstava, svratim do lekara, koji zna da me neće skoro videti pa mi i ne zakazuje sledeću kontrolu. Nekako sam navikla da se s bolešću treba pomalo šaliti. Hvala bogu, dobar duh me nikada nije napuštao. Ja sam rođena na selu, najveći deo života sam tu provela, tu sam podizala svoju Mašu, tu je i Dušan provodio najviše vremena. Kuća na selu je uvek najbolje pribežište. Jednostavnost života na selu je najbolja terapija za moj organizam.“ Radmila Stanković