Kopernikanski obrt u crnoj rupi

Jedna od situacija koja je uvek povod za ozbiljnu zabrinutost jeste kada stručna javnost u Srbiji najavi nekakav kopernikanski obrt. Jer evo, najednom Srbija nema kud sem u Evropu, Srbija se okreće Zapadu, Vučić uvodi sankcije Rusiji, pa se ređaju naslovnice tabloida na kojima se više ne zna je li reč o Putinu ili o Đilasu, naravno onom Đilasu do pre mesec i nešto. Na stranu što se izraz kopernikanski obrt, koji se u svakodnevnom jeziku često koristi da bi se opisao ma kakav nagli preokret, zapravo odnosi na promenu paradigme, na primer, prevagu razumnog nad pojavnim, zaista je otužno koliko, u odnosu na taj navodni obrt, veći deo proevropske opozicije u Srbiji ne zna ni šta da misli, a kamoli šta da radi, i to još od samog početka ruske agresije na Ukrajinu, a ta se isprva terminološka nemuštost opasno komplikuje sada kad pred Srbijom stoji zahtev za pridruživanje evropskim sankcijama Putinovoj Rusiji. I dok se u javnost šalje slika Srbije koja seče granu na kojoj sedi, a zaboravlja da testera i nije u rukama energetski zavisne Srbije, niti je pucanje grane ono najgore što može da nam se desi, prenemaganje opozicije najviše je motivisano stavom da se na taj način daje podrška režimu ili, što bi jedan analitičar rekao, da opozicija „pruža slamku spasa Vučiću“. I onda sledi velika kvazidilema radi li se tu o pozivanju na evropske vrednosti ili povinovanju evropskom interesu, a malo ko se pita postoji li između vrednosti i interesa uopšte neka razlika i nije li upravo odnos interesa i vrednosti to što se u jednom društvu može nazvati razumevanjem stvarnosti. Zamajavanje pričom kako „mi znamo šta su sankcije“ i da se one ne mogu uvoditi „zemlji koja nam pruža energetsku sigurnost“ razotkriva neiskrenu, jedva deklarativnu ideju dobrog dela opozicije kako o evropskoj Srbiji, tako o Evropi, oduvek provincijalno nejasnoj, pa se ne treba čuditi zašto nije jasna ni većinskoj Srbiji i zašto se, kad evropski funkcioner kaže „Srbija će dobiti podršku ako uskladi međunarodnu politiku s politikom EU“, smesta utronjaju da bi glasačko telo takvu „licemernu“ Evropu moglo baš s njima da poistoveti. Malo ko danas više doprinosi srpskom evroskepticizmu od proevropske opozicije, sa izuzetkom koalicije Moramo, mada i dalje samo kroz reči Dobrice Veselinovića koji je jedini izneo jasan stav o neophodnosti uvođenja sankcija Rusiji i naveo etičke, ekonomske, političke i ekološke razloge za takvu odluku. Ali Evropa drži Vučića, oni su ga doveli, njima odgovara stabilokratija, odmah kreće poznati refren. Dobro, ali to što Evropa „drži Vučića“ ne da nije opravdanje za njegovo trajanje, već je upravo najgora dijagnoza ovog društva i njegove spremnosti da poradi na sopstvenom dostojanstvu; koje tokom decenije Vučićeve ulizičke kooperativnosti i iritantnog sedenja na dve stolice nije smoglo snage da tom lažovu suprotstavi nešto kredibilnije i stekne otvorenu podršku Zapada u borbi protiv hibridnog režima. Srbija je za Evropu opasan i iracionalan prostor, teritorija ruskog uticaja na koju sleću sumnjivi ruski avioni, u koju se doprema oružje iz Kine, koja vrvi od debeovski organizovanih proputinovskih neonacista, sve uz fantomski „humanitarni centar“ u Nišu o kojem niko sa sigurnošću ne zna da li je reč o ruskom obaveštajnom punktu na ovom delu Balkana. U datim okolnostima besmisleno je govoriti o neutralnosti. U očima Evrope, odlukom da se sankcijama ne pridruži, Srbija staje uz režim Vladimira Putina čiji se antievropski otrovi već godinama iz Srbije prelivaju drugde. I mada nam se ni uvođenjem sankcija ne smeši idilična i bezbedna zima, posledice takve „neutralnosti“ bile bi daleko pogubnije. Evropa je tokom celog trajanja Vučićeve vladavine jedino što Srbiju deli od potpunog mraka, jedini razlog što čitava Srbija još nije u potpunosti razorena i opljačkana, što nije tek rupa na mapi zapadnog Balkana iz koje ne izlazi ni tračak svetlosti, što još uvek postoji prostor za opoziciono delovanje i nezavisne medije, i to svakako ne zbog evropskih „simpatija“, već zato što se mnogi interesi Evrope i interesi razumne, demokratske Srbije naprosto poklapaju. Predstoji teška kriza energenata, moguće širenje ratnog sukoba i opasnost od zastrašujućeg, nadajmo se privremenog, gašenja svetla, ne samo u Srbiji. A da li će nas u tom času mrak zateći u okrilju Evrope ili negde vrlo daleko od nje, nimalo nije svejedno. Neodlučnoj opoziciji bih poručio da dobro razmisli o tome s kim će se tih dana sretati u mraku.