Na zelenilu ne možeš da zaradiš, a u beton možeš da se ugradiš

Jelena Stupljanin i Bojan Dimitrijević nastupaju u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, druguju sa lisicama i rodama, posluju i sa državnim službenicima i sa kamiondžijama. Budući da su poznati i u pozorištu i na ekranima svih formata, van scene ih ne zabavljaju krinke i kulise. Zato se u „stvarnom životu“ pretvaraju u subverzivna politička bića. Epitet „subverzivna“ ne označava da su ovo dvoje glumaca mahniti ekstremisti, već da režim svaku normalnu političku aktivnost, poput teranja nekontrolisanih zagađivača iz Srbije ili nepozvanih agitatora iz zgrade, proglašava rušilačkom. Zašto vas među političkim temama ekologija posebno zanima? Jelena Stupljanin: Ekologija je tema globalnih razmera, i zapadni svet se već decenijama njome bavi. Nije pravo pitanje zašto smo sada postali deo te problematike, već zašto nismo odavno. Dvanaest godina sam živela u Americi, gde je ekološki problem ogroman, jer SAD nisu prihvatile Protokol iz Kjota, te je teško da se išta uradi. Ali kada sam došla ovde, pobegavši od problema koje ima američko društvo, shvatila sam da Srbija hrli u susret istim problemima. Parafraziraću Juvala Nou Hararija - da nije liberalizma, ni ja ne bih mogla ovako slobodno da govorim. Jesam za liberalizam, ali baš zato što su mi liberalizam i demokratija dali priliku da govorim, ukazaću na ono što ne valja. Već godinama hrlimo ka lošim aspektima kapitalizma, ka onome što je u zapadnim društvima loše, a ne upijamo šta ta društva rade dobro. Kada sam upoznala ljude Gornjih Nedeljica, shvatila sam da se država ne bavi ni ekologijom ni samim pitanjem opstanka ljudi kod nas. Tako je počelo. Bojan Dimitrijević: Kod mene je počelo ogromnom ljubavi prema prirodi, prema biljnom i životinjskom svetu koji je u poslednjih pedeset godina na ovoj planeti prepolovljen. Nepojmljivo mi je da smo se toliko otuđili od prirode da sebe više ne doživljavamo kao njen deo, da se lakše identifikujemo sa digitalnim aplikacijama i industrijskom tehnologijom. Planeta će naravno opstati i bez nas, ali mi uništavamo uslove da sami preživimo. Stvarno sečemo granu na kojoj sedimo. Sečemo šume da bismo zidali besmislene građevine koje čovečanstvu ne donose ništa dobro. Poneka životinjska vrsta svakog dana bukvalno nestane sa planete. Zdrav vazduh i ispravna voda postaju luksuz za koji moramo da se borimo. Ne znam kako je u inostranstvu, ali ovde kapitalizam ima moto da je poželjno sve što donosi prihod. Od čistih reka ne može da se profitira, ali njihovo uništenje donosi profit nekim kompanijama. Borba za ekologiju je, dakle, borba ljudi za mogućnost opstanka na planeti. Ako je pobuna neophodna, zašto se ljudi ne oglašavaju? Glumci su pristojno zastupljeni u protestima. Gde su druge profesije? B. D.: Lični interes je u konfliktu sa opštim dobrom. Neko ko se bori za opšte dobro, ugroziće lični interes. Zato se ljudi ne izražavaju slobodno, a morali bismo da govorimo svi, nesputano, bez pitanja o posledicama. U poslednjih 30 godina upravo je naše ćutanje dovelo do ovakvog stanja. Uglavnom govore ljudi koji su politički aktivni, bilo u vlasti ili opoziciji. LJudi koji nemaju takvih ambicija uglavnom mišljenja drže za sebe, i mislim da to nije pravi put. Upamtio sam misao „mi smo ti koje smo čekali“. Nećemo dočekati političare koji će promeniti ovu vlast, pa nam stvoriti uslove da govorimo slobodno. Ne, moramo danas da kažemo šta mislimo, jer ćemo sutra imati druge teme i okolnosti. Naše društvo ne podstiče raznolikost mišljenja. Od vrha piramide nadole svako se predstavlja kao stručnjak za sve. Harari piše da su se nauka i tehnologija razvile iz latinskog ignoramus - ne znamo. Čak i ono što „znamo“ zahvaljujući novim znanjima može da se ispostavi kao zabluda. A mi živimo u društvu koje ne priznaje da mnogo toga ne znamo, da moramo da naučimo i time se razvijemo. Pažnja tabloida i zvučne uvrede poput zvanja „eko-licemera“ cena su javnog govora. Da li je više ljudi koji se boje da takvu cenu plate ili ljudi koji nisu zainteresovani? J. S.: Mislim da većina ljudi ne progovara jer nije naučena da govori. Nama je, metaforično, važno da lift radi, a nije bitno što su vrata rasklimatana. Hvala bogu da uopšte radi. Godinama, pa i decenijama, radi se na tome da ljudi budu zadovoljni onime što imaju, a ako traže više od toga, dobijaju zvanje licemera, traže im se i druge mane, meša im se u život. Da smo svi vaspitani tako da treba da govorimo, pa da se poslednjih godinu dana događa nešto loše, a svi ćutimo, imalo bi smisla pitati zašto niko ne govori. Ali već od škole nas uče kaznama. Ako kažemo nešto što većina ne prihvata, uvek dobijamo packe. Zato sam srećna kada shvatim koliko ljudi u mom okruženju makar i tajno podržava ono što radim. U kakvom su stanju dve kulture - ona koju gradite na sceni i ona koju svi gradimo na ulicama? B. D.: Imam utisak da kultura nestaje zbog tendencioznog upliva nekulture u naše živote. Pre devedesetih estrada nije postojala, i mislim da je razvijana namerno. Doživljavam je kao dvojnika kulture, antipod i karcinom koji kulturu polako zamenjuje. To je deo globalnog zaglupljivanja u svetu, bombardovanje gomilom nebitnih informacija o nebitnim događajima, koji na kulturu samo liče. Estradna muzika je muzika, ali je šund. Osamdesetih smo šund muziku posebno oporezivali, a sada je ona glavni kulturni tok. Ni pozorište nije izuzeto od toga. Mlade kolege, koje dolaze, na tome su odrasle. Moraju mnogo da kopaju da bi došli do prave umetnosti, a sadržaji koje u sebe unosimo, kasnije iz nas izlaze. Moja umetnost je sigurno rezultat umetnosti koju sam konzumirao - filmova, muzike, predstava, likovnih i svih drugih umetnosti. Ako odrastate na estradi, vrlo je verovatno da će i vaša umetnost biti estradizovana. Spremaju se filmovi o Aci Lukasu i sličnim likovima, koje će profesionalno spremati prave produkcijske kuće, u kojima će igrati akademski glumci. Davaće legitimitet tim ljudima, koji nisu uništili kulturu, ali su na dobrom putu da to urade. Nije tako samo na filmu. Umetničke predstave imaju sve manje publike, a neke estradnije su prepune. Osećam se kao da me je pregazilo vreme, a zapravo i jeste. Verujem da su i moju generaciju, naše ljubavi i stvaranja, roditelji gledali sa blagim prezirom. J. S.: Ne znam kako smo poverovali da je kultura ružna, staromodna reč. Možda je počelo momentom u kome je za kulturu počelo da se izdvaja manje nego za bilo koji drugi sektor. Ako kultura od budžeta, koji pune svi građani, dobija toliko malo, time je rečeno da malo i vredi. To je najmanje štete nanelo nama, kulturnim radnicima. Mi i dalje živimo i radimo. Najviše štete je naneto ljudima koji kulturu konzumiraju. Pritom smo zaboravili da kultura nije samo večernji odlazak u pozorište, sa kravatom ili u balskoj haljini. Kultura je i da se javiš komšiji sa „dobar dan“ i „kako ste“. Ako se ti ne javiš, neće ni tebe niko pitati kako si. A potom ćeš izaći na ulicu, i videti da se primitivni obogaćuju, i to na nekulturne načine, što se, recimo, vidi po arhitekturi, pa ćeš se pitati zašto bi bio kulturan, kada sve može da se dobije brže, jače, luđe... Kada ste već pomenuli arhitekturu, da li vas Beograd na vodi i slični kompleksi podsećaju na pozorišne kulise? U pozorištu nas kulise uveravaju u stvarnost predstave. Da li i naša urbanistika služi istome? J. S.: Apsolutno da, s tim što pozorišne kulise mogu da se skinu nakon predstave. Ove ne mogu. One se postavljaju za generacije koje dolaze, kao večni pečat vladavine ljudi za koje će se sigurno ispostaviti da su na pogrešnoj strani istorije. Kada to istorija utvrdi, za nas, koji u tome živimo, koji ovu predstavu gledamo, biće prekasno. B. D.: To je demonstracija sile, koja je toliko brutalna i banalna da je teško i gledati je. Promenila je grad, promenila je državu, promeniće nas i sve generacije koje dolaze, a monumentalnost i obezdušenost materijala koje koriste podseća na nešto između pustinjske arhitekture naftnih magnata i arhitekture Trećeg rajha. Treći rajh je hteo da sve bude monumentalno kako bi se čovek u sudaru sa takvom arhitekturom osećao minornim i nemoćnim da bilo šta promeni. U Leskovcu, odakle sam, takođe su betonirali glavni gradski trg, a bio je predivan, sav u zelenilu. Ali ne zelenilu ne možeš da zaradiš, a u betoniranje možeš da se ugradiš. Kada je reč o protestima, mnogi su građani dospeli u procep - istovremeno misle da su neophodni i da se njima ništa ne postiže. Šta ste vi o protestima zaključili? B. D.: Pokazalo se da su plodom urodili protesti koji su bili dobro definisani i jasni samim protestantima. Taksisti, advokati, pijačni prodavci, uspeli su da se izbore za svoje ciljeve. Treba, dakle, imati konkretan cilj. Protest jeste način, jer je očigledno da nam institucije ne funkcionišu najbolje ili ne funkcionišu nimalo, i jasno je da ljudi koji bi trebalo da brinu o narodu, da mu radom poboljšaju život, to baš i ne rade. Nije slučajno to što su sindikati nestali u prethodnih trideset godina. Sindikati čak i na „trulom zapadu“ funkcionišu. Ako su ljudi koji se bave istom profesijom ujedinjeni u sindikatu, i dogovore se o svemu što ih se tiče, o minimalnoj ceni rada, o satnicama, mogu da menjaju državu. Kada cela profesija ustane, dobije to što traži. Jelena je u jednom medijskom nastupu u više navrata ponovila da „moramo zajedno“. Kako bi izgledala skica ideja oko kojih bismo „mogli zajedno“? J. S.: U sve ovo sam pošla zato što sam poverovala da ekološki protesti mogu da imaju svrhu. Kada smo Viktor Savić i ja uradili reklamu za Kreni-promeni, mnogo je ljudi govorilo kako smo se ogradili od reči „politika“, a to nije bilo tačno. Ogradila sam se od stranačke politike. Kad god se umešaju stranke, protesti propadaju. Ekološki protesti su svakako politički, ali nisu stranački. E to je ujedinilo ljude u ideji da protesti mogu nešto da promene. Imali su iza sebe zdrav cilj, bili su novi i progresivni. Nakon ovih izbora, međutim, ljudi su počeli uvredljivo da govore o ekološkim protestima u Gornjim Nedeljicama. Poručivali su meštanima da su dobili šta su zaslužili, jer su glasali za SNS, zaboravljajući da misao iza ekološkog protesta nije bila samo da se sačuvaju Gornje Nedeljice, nego da se Srbija sačuva od propasti pred Rio Tintom. Ispadalo je da je narod u Gornjim Nedeljicama kriv i za izbore u Beogradu, bez obzira na to što posle izbora ni od opozicije nema ni traga ni glasa. Uvek ću pre oprostiti narodu nego vođama. Država je koruptivno radila sa kompanijom koja bukvalno želi da otkupi Srbiju. Onaj ko je u tom okviru prodao zemljište, samo je posledica, a ne uzrok problema. Brzina kojom su se građani okrenuli protiv meštana Gornjih Nedeljica podseća na podele grada i sela, Beograda i ostatka Srbije. Da li svedoči i o manjku solidarnosti? J. S.: Većina ljudi u Srbiji pati od stokholmskog sindroma - do te mere je pod pritiskom mučitelja da krivi svakoga, samo ne njega. Solidarnost se izgubila u kakofoniji toga što ne znamo sa koje strane mučitelj udara. LJudi koji napadaju meštane Gornjih Nedeljica nisu svesni odakle problem potiče. Sigurna sam da i oni mogu da pokažu solidarnost, i dobre i loše ljudske osobine se uče, ali je napravljen Gordijev čvor, u kome čovek ne može da isprati nit solidarnosti. Očajni zbog rezultata izbora počeli smo da krivimo jedni druge - zašto nisi izašao na izbore, zašto si glasao za ovog, ti si kriv... Dan posle izbora vozila sam auto. Taj naboj agresivnosti u saobraćaju, uključujući i mene, bio je neverovatan. Svi smo bili besni, svako je svakome trubio, jer su se ljudi - koji su dali sve od sebe da nešto promene - osećali kao u kavezu. Niko ne govori kakve to traume ostavlja, i ko će da ih leči. Dugo traje psihološki rat protiv ljudi koji misle drugačije od ove vlasti. B. D.: Zaboravili smo da smo bića zajednice, na zajednicu gledamo negativno. Svako od nas, kada pogleda narod koji ga okružuje, vidi protivnike ili mali broj odabranih, mali broj istomišljenika. Otuđili smo se jedni od drugih, pa time i od sebe. Mi koji radimo u pozorištu malo bolje razumemo da smo samo deo predstave (ako nije monodrama). Radimo svoj deo, drugi rade svoj, mnogo rade i ljudi koje na sceni ni ne vidite, i na kraju se dobije umetnički čin. Kada smo izolovane jedinke, nestaje empatija, ključna za ljudskost. Stvorili smo društvo u kome je normalno da čovek pred našim očima živi veoma loše, da trpi strahovitu nepravdu, a da nas to ne dotiče. Moramo se vratiti tome da nam bude važno kako žive naše komšije, kako žive ljudi na selu koje nikada nećemo upoznati. Ako govorimo o ljudima koje nikada nećemo upoznati, tu su i mladi. Da li su pravedne optužbe da ih politika ne zanima ili imaju probleme koje ne uvažavamo? J. S.: Kada sam prvi put učestvovala u protestima, 1996, mogla sam da saznam šta se zbiva u gradu jedino ako sama odem da vidim i čujem. RTS nije davao informacije, nismo imali „pametne telefone“. Drugo, to nije bio bunt samo protiv rata i tadašnje vlasti, nego i protiv nasledstva naših roditelja. Danas mladi nemaju potrebu da izađu u grad da bi se informisali, sve vide na telefonu, mogu da procene učinak, što im daje za pravo da ostanu kod kuće ako vide da od protesta neće biti ništa. Drugo, njihovi roditelji, ljudi koji su protestovali devedesetih, tim protestima nisu ništa sredili, te mladi imaju svaki razlog da odustanu. Svaki put kada izađem na protest, prolazimo pored Politike, pored RTS, i svako se u šetnji podseća kako je tuda prolazio još 1996. Mladi, pametniji od nas, saznavši sve to preko interneta, traže za sebe drugu realnost, jer mi, njihovi roditelji, protestima očito ne dobijamo ono što hoćemo. Opozicioni političari pride ne shvataju koliko su društvene mreže važne za uspeh kod mladih. Ne bave se time šta mladima treba pružiti na mreži, kao da mlade ljude ne smatraju bitnom komponentom svrgavanja ovog režima. Mladi neće izaći na ulicu ako im društvene mreže ne kažu da to urade. B. D.: Davno sam bio mlad, i bilo je drugo vreme. Ne znam da li iza nepodignutog glasa stoji strah od posledica ili nedostatak svesti o tome gde bi kao društvo trebalo da idemo. Većina mladih traži način da odavde ode, možda zato što im nije ni jasno šta se ovde dešava; možda zato što su sami roditelji suviše jednostrani ili suviše zbunjeni ili se stide nasleđa koje ostavljaju deci. Mlade ne treba kriviti, čak ni kada se posle vređanja studenata na protestu skupi njih dvadeset ili trideset. NJihovo negativno ponašanje posledica je problema koje je ova država iznedrila. Poslednjih trideset godina mladi pred očima imaju i prave vrednosti, koje ne vode uspehu, i najbezočnije metode, kojima čovek postaje uspešan preko noći. Imaju primer ljudi koji nisu uspeli u tome što su hteli, ljudi koji će večno protestovati, i neće dobiti to što hoće. Sa druge strane će se pitati ko je i kako dobio šta želi. Uspeh je danas imperativ, društvo nameće tu obavezu, a jasno je kako se u našem društvu uspešnim postaje. U javnom prostoru svakako uspevaju političari... B. D.: Moramo da znamo da su političari koji navodno kroje našu sudbinu u stvari nebitni likovi. Oni su administracija, kako ih je nazivao Dejan Mijač, i kako se u Americi zaista i zovu. A političari ovde grabe medijski prostor koji su ranije imale rok zvezde, i sada ga dele sa estradnim ličnostima. Moramo da ih sklonimo iz javnog prostora, da nas ne kontaminiraju po medijima, pogotovo ne po nacionalnim frekvencijama, gde indoktriniraju, gde su u stalnoj kampanji. Kada se javno obraćaju, ljudi koji su sada vlast uglavnom lažu i to bez ikakve veze sa njihovim poslom. Treba da ostanu iza zatvorenih vrata, i mi ćemo sami videti da li živimo bolje ili gore. Ne treba oni da nam o tome govore, kao da ne možemo sami da procenimo kako živimo.