Ima li spasa bez ruskog gasa

Šta bi zaustavljanje uvoza ruskog gasa značilo za evropske privrede, pitanje je koje deli ekonomiste. Svi se slažu da bi bilo negativnih posledica, ali koliko loših? Predviđanja se kreću od blage recesije do ekonomske katastrofe i masovne nezaposlenosti. Ipak, uz sve intelektualne napore i energiju koja se ulaže u predviđanja o veličini potencijalnog umanjenja bruto domaćeg proizvoda i neminovnog usporavanja tempa ekonomskog rasta, mnogo manje se govori o tome kako se pripremiti za nestašicu gasa, ukoliko Rusija zavrne slavine. Ovako aktuelnu evropsku gasnu krizu analiziraju Karsten Nojhof, šefica odseka za klimatsku politiku nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja i Izabela Veber sa Univerziteta u Masačusetsu, u tekstu za Project Syndicate, uz upozorenje da je ovakvo ponašanje analogno „predviđanju obima štete koju će izazvati nadolazeći uragan, umesto da se priprema za oluju“. Ako Evropska unija, koja oko 40 odsto potreba za gasom pokriva uvozom iz Rusije i planira da u nekom razumnom roku zaustavi ovu višedecenijsku zavisnost - što se, inače, godinama najavljuje, ali retko kada ozbiljnije kao s početka rusko-ukrajinskog rata - plan kako će se to izvesti definitivno nije najjasniji. Osim činjenice da gasne pravce nije nimalo lako zameniti, pogotovo bez plaćanja poprilično paprenog ceha, jer u suprotnom bi to već odavno bilo urađeno, dodatni kamen spoticanja za realizaciju ovakve odluke predstavlja i činjenica da nisu sve zemlje članice niti jednako zavisne od ruskog gasa, niti jednake ekonomske snage da bi „bitku sa Rusima“ i zavrtanje ruske slavine mogle jednako podneti. Zato im, čini se, i ne preostaje ništa drugo do da predviđaju šta će taj nadolazeći uragan i koliko razoriti. Prošlonedeljna odluka Rusije da obustavi isporuke gasa Bugarskoj i Poljskoj bila je dovoljna da sruši odluku članica Evropske unije, donetu u sklopu jednog od paketa ekonomskih sankcija Evrope prema Rusiji, o tome da se ruski gas neće plaćati u rubljama, kao što to zahteva zvanična Moskva. Iz međusobnih optužbi koje su usledile, naime, nije sasvim jasno da li postoji 10 članica EU koje ispod žita plaćaju ruski gas u ruskoj valuti, dok istovremeno ostatku Unije serviraju priču o solidarnosti i poštovanju paketa sankcija, kao što to tvrde pojedini predstavnici mađarske vlasti, ili su to samo glasine, kao što su brže-bolje na te optužbe odgovorili iz Brisela. Istovremeno, Mađarska ne krije da se oštro protivi uvođenju zabrane na uvoz ruskih energenata, a čini se da u ovome i nije sama, samo je u ovom trenutku najglasnija. Sa druge strane, i iz Italije stižu predlozi da se, za početak, industriji kao najvećem potrošaču gasa dozvoli da svoje nabavke ovog energenta iz Rusije plaća u rubljama, kako bi se izbegle dalekosežne ekonomske posledice. Nekoliko sati prekida dotoka ruskog gasa u Nemačku, preko Poljske, dodatno je podgrejalo međusobna trvenja u Uniji, ali i usplahirilo njene duhove, pre svega zbog činjenice da bi u slučaju da članice EU dogovore zajedničko „njet“ ruskom gasu, veći ceh platili oni slabiji. Prekid uvoza ruskog gasa mogao bi se uporediti sa skidanjem narkomana sa heroina, pa tako predstavnici nemačke Bundesbanke upozoravaju da bi u tom slučaju najjača evropska ekonomija kliznula u recesiju. „Posebno je teško naći zamenu za ruski gas. U slučaju da dođe do potpune zabrane uvoza ruskih energenata i intenziviranja aktuelne krize, realni bruto domaći proizvod pao bi za nešto manje od dva odsto u poređenju sa prethodnom godinom“, kaže se u njihovom redovnom mesečnom izveštaju o ekonomskim prilikama, uz napomenu da ruski gas čini više od polovine nemačkog uvoza tog energenta. „Posledice obustave uvoza pritiskale bi nemačku ekonomiju i u naredne dve godine, iako pad ne bi bio snažan kao na vrhuncu korona krize. Među faktorima koji bi mogli da nanesu štetu privredi su rast cena sirovina, koji bi smanjio realne zarade u domaćinstvima. Takođe, smanjila bi se i inostrana tražnja, a time i nemački izvoz“, kaže se u izveštaju Bundesbanke. I američki Vašington post piše kako je u toku „opasna utakmica“, koja bi mogla skupo da košta i Evropu i Rusiju, odnosno kako je sigurno da je većina zemalja EU toliko oslonjena na uvoz gasa iz Rusije, da se alternativa tome ne može lako i brzo pronaći. „Niko neće moći da proizvodi više tečnog gasa u kratkom roku, bez obzira na to kakve se fantazije projektuju iz svetskih vlada“, kazao je za ovaj list Edvadr Čau, ekspert za energetsku bezbednost. Vašintgon post predviđa da će „u skoro svakom scenariju, narednih 18 meseci biti mučan period za Evropu, jer je porast cena energenata ustalasao svet i vlade se sada bore da obezbede snabdevanje za svoje industrije, a alternative nema dovoljno u bliskoj budućnosti da bi se mogao izbeći veliki ekonomski poremećaj naredne zime, u slučaju da Rusija prekine isporuke“. U analizi pomenutog američkog medija, Nemačka se podvlači kao posebno osetljiva, jer, osim činjenice da je ekonomski motor Evrope i da uvozi značajne količine ruskog gasa, deluje kao potpuno nepripremljena na novonastalu situaciju. Vašintgon post, takođe, citira nemačke analitičare, ali i zvaničnike koji upozoravaju da bi u slučaju prekida isporuke gasa ovoj zemlji, njena recesija bila neizbežna. Fantazije ili ne, čini se kao da Nemačka, barem za sada, veruje da bi ona mogla ekonomski da „pregrmi“ skidanje sa ruskog gasa, bez obzira na upozorenja o mogućoj recesiji, ali bi neke druge evropske ekonomije platile daleko veći ceh. Prema podacima statističkog biroa EU, Češka i Letonija su od ruskog gasa zavisne čak 100 odsto, Mađarska 95, Slovačka 85, a Bugarska 73, za razliku od Slovenije ili Belgije u kojima je udeo ruskog gasa u ukupnom uvozu ovog energenta manji od 10 odsto, pa bi im jedinstvena odluka o prekidu uvoza cele EU pala mnogo lakše. Pomenuti tečni naftni gas (TNG), baš kao i pre nekoliko godina, prilikom poslednje veće energetske krize, ponovo postaje najozbiljnija alternativa ruskom prirodnom gasu, pa je baš u danu kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, u grčkom gradu Aleksandrupoliju čak i srpski predsednik Aleksandar Vučić prisustvovao svečanom otvaranju terminala za TNG. Pojedini mediji u regionu izveštavaju da je jagma za ovim gasom sve veća, te da se zbog problema i neizvesnosti sa isporukama ruskog gasa, evropske države i njihove industrije otimaju za TNG, čija je prodaja na rekordnom nivou. Pomenuti događaj u Grčkoj poslužiće, očigledno, i za pregovore o zakupu određenih kapaciteta tog terminala, a kako je najavila resorna ministarka Zorana Mihajlović i Srbija će uraditi isto. Problem je, međutim, što takvog gasa nema dovoljno, pogotovo da bi namirio evropske potrebe u zimskim mesecima, a dodatni problem je što će rast njegove upotrebe neminovno dovesti do rasta cena ovog energenta, time i do većeg pritiska na ionako ustalasanu inflaciju, koja u razvijenim zemljama obara višedecenijske rekorde. A to Evropu opet dovodi u predvorje smanjenog ekonomskog rasta i novih ekonomskih problema. Iako nije članica EU, pa ni u obavezi da striktno poštuje odluke koje donosi zvanični Brisel, Srbiju trenutni evropsko-ruski gasni rat teško da može da zaobiđe. Dokaz tome je pomenuta prošlonedeljna odluka Moskve da obustavi isporuke Bugarskoj i Poljskoj, odnosno strah od toga da bi ovo moglo značiti da ni potrošači u Srbiji neće dobijati potrebne količine ruskog gasa koje se dopremaju Balkanskim gasovodom, preko susedne Bugarske. Snabdevanje je zasad redovno, ali bez obzira na upozorenja da Bugarska ne bi smela da prekine tranzit gasa za Srbiju, niti bi smela pritisnuta odlukom Rusije da taj gas, ili jedan njegov deo, prisvoji za sebe, niko sa sigurnošću ne može da isključi takav razvoj događaja. Uprkos prvobitnoj reakciji nadležnih u Srbiji da postoji plan za svaku situaciju, Zorana Mihajlović sada kaže da će Ministarstvo energetike u narednih mesec dana izaći sa predlozima, jer zima neće biti jednostavna. „Zima će biti teška i mi se pripremamo za sve scenarije. Šta god da se desi, Srbija zna šta će da radi, ali to sve košta. Nema više jeftine energije, ta priča mora da se zaboravi. Sada je cela Evropa došla u situaciju da mora da se potrudi da je samo ima“, rekla je Mihajlović, uz napomenu da će TNG biti sve popularniji, kao i da Srbija mora da radi na postojećim gasnim konekcijama, ali i da razgovara sa drugim državama o potencijalnim izvorima gasnog snabdevanja. Koliko će naredna zima biti teška za Srbiju i njenu energetsku bezbednost, zavisiće umnogome i od ishoda razgovora koji će se ovog meseca voditi sa ruskim Gaspromom o novom ugovoru, ili bar produženju još važećeg, o snabdevanju ruskim gasom. Naime, prema rečima Zorane Mihajlović, razgovori o novom aranžmanu trebalo bi da počnu već ovih dana, a „postoje dve varijante - prva da se postigne novi desetogodišnji ugovor, ali po ceni koja će biti veća od sadašnjih 270 dolara i drugi da se produži postojeći ugovor do kraja ove godine“. U utorak, 3. maja, gostujući na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom, Zorana Mihajlović je ponovila da postojeći sporazum o snabdevanju Srbije ruskim gasom ističe u maju, ali i da naša zemlja, osim tih ugovorenih količina, koje plaća 270 dolara za 1.000 kubnih metara, mora na slobodnom tržištu da nabavi dodatne količine, koje plaća 1.100 dolara za 1.000 kubnih metara. Nevolja je, međutim, u tome što čak i novi ugovor sa Rusima, kakav god bude bio, odnosno kolika god bila cena koju ćemo plaćati kada se taj dogovor sklopi, ne garantuje ujedno i da će Srbija izbeći potencijalnu gasnu krizu. Jer, ko nema domaćeg gasa ili bar skladišta dovoljnog kapaciteta da se obezbede rezerve za periode krize, zavisi od politike i odluka koje budu donosili oni koji gas prodaju i oni preko čijih teritorija taj gas stiže u zemlju. A oni su trenutno, ako ne u otvorenom gasnom ratu, ono svakako u njegovom predvorju. Na stranu što gas lako „eksplodira“. Petrica Đaković