Dan pobede i godine poraza

Srbija je više simbolično nego dostojno obeležila Dan pobede. Elem, 9. maja Gradska izborna komisija konačno je, posle 36 dana, proglasila konačne rezultate beogradskih izbora, na kojima je lista SNS-a osvojila 48 mandata. Još malo da je potrajalo, GIK-u bi u proseku bio potreban ceo dan brojanja glasova za svaki odbornički mandat SNS-a. Zajedno sa SPS-om, naprednjaci ponovo mogu da formiraju većinu od 56 odbornika u Skupštini Beograda. Dakle, pobeda na Dan pobede. Niko iz vrha vlasti i SNS-a, međutim, nije slavio ni tu pobedu, ni Dan pobede. Možda bi neki od budućih odbornika to i „zalili“ da ne znaju da će im mandati trajati kraće od mandata poslanika izabranih na parlamentarnim izborima u junu 2020. Uostalom, lider naprednjaka i novi-stari predsednik Srbije Aleksandar Vučić i pre konačnih rezultata GIK-a najavio je nove prevremene izbore u Beogradu za početak naredne godine, mada nije isključeno da bi oni mogli biti završeni i pre kraja ove. Pogotovo ako se u međuvremenu okonča sukob Rusije i Ukrajine i ukoliko međunarodne okolnosti budu Vučiću išle naruku. Poslednjih dana i nedelja mu svakako ne idu. Zato verovatno nije bilo ni proslave Dana Evrope. A bilo bi pomalo i šizofreno to slaviti u državi u kojoj podrška ulasku u EU nikada nije bila manja. I građana Srbije je sve manje. Kako je krenulo, uskoro neće imati ko da slavi ni Dan pobede, ni Dan Evrope. Ni Vučić ne krije da je zbog toga zabrinut. U obraćanju naciji, brigu o natalitetu i dodatne mere za podsticanje rađanja naveo je kao devetu od 10 tačaka. Ma, i da je bila prva, nažalost, to realno ništa ne bi promenilo. Kao što ništa nisu promenile ni mere koje je najavio pre četiri godine. Od tada je samo na mestu ministra za populacionu politiku Ratko Dmitrović zamenio Slavicu Đukić Dejanović. Sve ostalo je nastavilo po starom. „Ako nešto ne uradimo, nećemo imati ni narod, ni državu“, izjavio je Vučić u martu 2018. Četiri godine kasnije mnogi mu spočitavaju da, zahvaljujući upravo njemu, državu već sada nemamo, jer institucije ne funkcionišu i sve odluke donosi jedan čovek. A kako je krenulo, uskoro ni naroda neće biti. U prva tri meseca ove godine rođeno je 14.838 beba, a umrlo je 35.736 ljudi. Tri dana pre aprilskih izbora bilo nas je, dakle, za 20.898 manje nego uoči Nove godine. Tim tempom na kraju godine će nas biti za 83.592 manje nego na početku. Uz one koji će do tada napustiti zemlju tražeći bolje mesto za život, broj stanovnika Srbije smanjiće se za bar 120.000-130.000. Ne verujem da je to bio cilj novih mera populacione politike, ali su to, fakat, rezultati. „Svakog dana gubimo 107 ljudi“, zavapio je Vučić u martu 2018. Srećom po njega, prestao je da broji. Da je nastavio, prošlog petka mogao je da kaže da od početka ove godine svaki dan gubimo 232 stanovnika. Kao da, Bože me prosti, svi radimo kao perači prozora u Americi. Istine radi, u prvom tromesečju ove godine rođeno je 3,5 odsto beba više nego u istom periodu 2021, ali je nevolja što nam broj umrlih raste duplo brže, po stopi od 6,6 odsto. Osim što nas ima manje, menja se i struktura. Pre deset godina, prvi put su se na fakultete u Srbiji upisala 53.802 studenta, a prošle jeseni samo 48.508. Danas, dakle, imamo 10 odsto manje „brucoša“ nego 2012. Zar ne bi bilo logično, ako nam već tako dobro ide, da imamo sve više, a ne sve manje studenata? I šta to govori o odnosu države prema visokom obrazovanju? Ili, možda, ovakvoj državi i ovakvoj vlasti nisu ni potrebni visokoobrazovani ljudi? Na stranu što je, između ostalog i kao posledica sve manjeg nataliteta, smanjen i broj učenika u srednjim školama. Prošle godine u srednje škole u Srbiji upisano je 243.756 učenika, a školske 2011/2012. upisano je 283.173 đaka. Za jednu deceniju broj srednjoškolaca smanjio se za skoro 40.000, a broj studenata za više od 5.000. Ko će onda za nekoliko decenija da slavi Dan pobede? Ili je vreme da se lagano navikavamo na godine poraza. Bilo bi nekorektno krivicu svaliti na ministra Dmitrovića, jer se on, kao ni bilo ko drugi u Vladi, osim možda Siniše Malog, ništa ne pita o tome. Jedino je mogao da – ćuti, da se ne ugleda na predsednika i ne priča nebuloze da se deca ne rađaju na višim spratovima. I da nam je za pad nataliteta kriv rast standarda. Eh, gde bi nam bio kraj da nam je za sve probleme kriv rast standarda.