Putujuće političko pozorište

Dve godine nije prošlo a država nam je, za naših tridesetak miliona evra, opet angažovala glumce i čitav prateći ansambl i organizovala izbornu pozorišnu predstavu. NJena svrha je da u prvom činu izaberemo one koji će upravljati u naše ime. Stvar, dakle, prvo zavisi od naše upućenosti i interesa, a bar trećina nikada ne ide u izborno pozorište. Ili je bila par puta u životu, tek da se kaže da je bila. Da ne ponavljam priču o tome da nisu ni svi glumci u jednakoj prilici da budu viđeni i prihvaćeni na audiciji, kao i priču da mnogo više, recimo, znamo o sastavu i kvalitetu robe u samousluzi nego o ponudi na političkoj sceni. Pri tome je političko tržište i najmanje demokratsko tržište. To što postupamo u kupovini sa manje opreza – jer ne plaćamo ceh neposredno na izbornom mestu - ne znači da višestruko uvećanu cenu svog lakomislenog izbora nećemo dugo naknadno plaćati. To naravno zavisi i od znanja, veština i (ne)skrivenih motiva predloženih na čiji redosled i izbor mi nismo, bar ne direktno, uticali. Sada je prilika da kažem da bi, po mome sudu, svako razuman bio za to da predstavnike - naše poverenice i poverenike u vlasti, držimo pod kontrolom i lupom javnosti i zadržimo svu desetinu raspoloživih mehanizama da na njih utičemo i van izbornog dana. To se zove podruštvljena, monitorizovana ili nadgledana predstavnička demokratija i u skladu je sa sloganom Samo vas gledamo ili sindikalnom krilaticom Ništa o nama bez nas. Naravno kao sav normalan, pa i ne previše politički aktivan svet, o ključnim stvarima bih hteo da odlučim sam, a ne preko predstavnika. Polazeći od rasporeda naših glasova formira se u narednim činovima parlamentarni ansambl i mala scena, određuju angažovanim glumicama i glumcima „naknade za dangubu“ i odgovarajući uslovi rada i druga prava koja im sleduju po nekoj vrsti kolektivnih ugovora i poslovnika o radu. Problem sa sindikalnim pravima političara je što se radi o radu na određeno vreme, pri čemu tek pedesetak njih konstantno produžuje ugovore dok su ostali suočeni sa brigom da se nakon mandata udome u neku javnu ustanovu ili firmu, izvršnu vlast, još bolje ambasadu. Neka vrsta sindikalno-političke aristokratije su oni koji imaju svoje zanimanje kome mogu i žele da se vrate. Za ostale bi se dalo reći da su u prekarnom položaju, izloženi milosti i nemilosti, mobingu od strane svojih partijskih šefova i gazda. Sve ovo pod uslovom da nisu tek uhljebi bez karaktera. Poslednja, aprilska predstava ili gorka šala nije završena sem što se zna da isti glumac-režiser i u narednoj podeli igra kralja. Znajući njegov stil može se očekivati da neće žuriti sa izborom Vlade a ni gradonačelnika, odnosno da mu se vlasti formiraju sve duže, a traju sve kraće. Premijer mu je u statusu horovođe, a ministri od takvog uticaja da za gotovo polovinu znaju samo lobisti, urednici političkih rubrika u medijima i armija angažovanih političkih analitičara sa pokrićem i bez njega, sa navijačkim političkim legitimacijama i bez njih. Za dobar deo preostalih ministara rekao bih da u dvorskom teatru, u kome na repertoaru dominiraju farse, parodije i melodramske operete sa peripetijskim zapletima, imaju ulogu nosilaca replika koje gospodar ne bi hteo da sam javno izgovori. Sad da konačno pređem na priču o samom pozorištu, repertoaru i angažovanom ansamblu. Često se zaboravlja da pozorište sem loža, partera i gornje galerije za određene vrste publike i same scene, ne funkcioniše bez proscenija. U njega se smeštaju muzičari, dirigenti i šaptači, odnosno svi oni nevidljivi ili tek indirektni učesnici izbora poput istraživača izbornog pulsa građana ili njegovih kreatora u koje spadaju i veto igrači – zainteresovani međunarodni akteri, krupni privrednici i crkveni velikodostojnici, recimo. No, ključna stvar, kad je već odabran repertoar, jeste mizanscen, odnosno određenje podele uloga, dinamike i dramaturgije predstave, njenih paralelnih tokova i poruka. Zato bi mnogi u političkom teatru hteli da budu nevidljivi montažeri, koreografi i ako može (ko)režiseri. Rad pozorišta u kome se repertoar i ansambl kako-tako biraju, a nisu već unapred određeni, obnovljen je padom Berlinskog zida i dvostrukim raspadom – i sistema socijalističkog samoupravljanja i Jugoslavije kao državnog okvira. Posledično, u prvoj deceniji na repertoaru su dominirali nacionalni, patriotski komadi sa „pevanjem i pucanjem“, a na sceni glumci i dramaturzi iz crveno-crne koalicije. Predstavnici nacionalne i demokratske opozicije dugo su mogli igrati tek epizodne uloge. Nakon serije protesta i testiranja različitih izbornih scenarija, dakle praktikovanja uličnog teatra, 2000. je došlo do promene pozorišne uprave, promene uloga, uključujući i nasilno uklanjanje nekih nosilaca ključnih rola, pa i promene repertoara. Izmena repertoarske klime i politike dovela je, da bi ostali u ulozi bardova, do rizične, ali pokazalo se relativno uspešne, promene faha nekih afirmisanih nosilaca prethodnog, patriotskog repertoara. U tome im je umnogome pomogla nova uprava i njene prilično neuspešne i većini (osiromašene) publike teško gledljive, čak svarljive predstave o čarima privatizacije i dometima demokratizacije. Stara-nova uprava se u novom, proevropskom ruhu i scenografiji, vratila 2012, pre svega sa uvek popularnim komadima o iskorenjivanju korupcije i smanjivanju nejednakosti. Od tada političkim spektaklima, čestim organizovanjem izbornih predstava, zarobljavanjem institucija i pomeranjem izbornih obećanja za neku novu predstavu, uspela je da odglumi ulogu opozicije koja ispravlja greške prethodnih uprava i nakon decenije provedene na vlasti. Uz prave male zanatske bravure ovladavanja populističkim stilskim repertoarom zavođenja naroda poluistinama i fikcijama i veštinom proizvođenja neprijatelja. Kontrola nad polugama vlasti, uključujući korupciju i klijentelističku kontrolu nad parama, poslovima i medijima vešto je kombinovana sa umećem prebacivanja nekadašnjih opozicionara u pozicione redove. Posledično, popularne su dramatizacije sudskih predstava i detektivskih i špijunskih romana. Još davno je rečeno da, po pravilu, izbore dobija onaj ko troši više i vara uverljivije. Kao i da, posebno na političkoj periferiji, ništa tako dobro ne lepi kao lepak vlasti. Likovi iz Nušićevih komedija gube trku u odnosu na svu beskrupuloznost ponašanja naših doktora plagijatora, sreskih kapetana i članova ožalošćenih porodica, a zanimanje špijuna postaje i unosno i ugledno. Na repertoaru, uz večite patriotske komade, dominiraju politički trileri sa porukom o politizaciji kriminala i kriminalizaciji politike. Paralelno, na maloj, a prenaseljenoj i sujetama i animozitetima opterećenoj alternativnoj, opozicionoj sceni na repertoaru su monodrame u nizu i tragikomedije – priče koje bi bile i zabavne da nemaju tako tragične epiloge. Ovoga puta pred upravu i ansambl, u kome se našlo na 11 lista čak četrdesetak predstavnika stranaka i strančica, pokreta i udruženja, biće postavljen ultimativni repertoarski izbor. U angažovanom pozorištu bez maski, ili u filmu istine, mora se odigrati drama teškog izbora između autoritarnog stiska Istoka i umnogome plutokratske i licemerne ponude Zapada. Ako nam je već mesto u Evropi, ima li u političkom glumištu likova koji taj put neće pretvoriti u stranputicu periferije, koja se energetski ruinira i demografski prazni? Ni mi u publici nemamo sada pravo na kratkovidu, nojevsku ignoranciju i malodušnost. Suočeni sa brzim novim izborima i angažovani glumački ansambl će morati da igra ono što mu traže. Kao što su posle nedavnih ekoloških protesta dvorski glumci igrali kao da su rođeni u pučkom teatru. Autor je profesor Fakulteta političkih nauka