Vlast stvara svoj Beograd a ruši naš

Tokom pet minuta nade da bi u Beogradu moglo da dođe do promene vlasti a samim tim i zaustavljanja devastacije celokupnog kulturnog nasleđa, opozicione stranke su otišle i korak dalje – ponudile su rešenja da se neke stvari vrate u prvobitno stanje. Recimo, da železnička stanica ponovo došeta gde joj je i mesto, a da sa Savskog trga odšeta naprednjačko-ruska zamisao Stefana Nemanje. Tom prilikom je Irina Subotić, istoričarka umetnosti iz organizacije Evropa Nostra, dala dva predloga: jedan da se spomenik izmesti a drugi da ostane tu gde jeste, ali da uz njega „stoji vrlo jasno napisana formulacija, čitava legenda, koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd, i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto“. Sutradan su se na nju ustremili svi tabloidi uz onu poznatu da se „pridružuje hajci opozicione beogradske ’elite‘ na rodonačelnika srpske države“, do sasvim originalne izmišljotine da se založila da se pored spomenika postavi „tabla srama“. U trenutku dok je davala intervju za NIN, više od 100 žena je pored spomenika izvelo performans – vrištale su da bi iz sebe izbacile bes. Da li mislite da bi bilo bolje da i nas dve odemo tamo i vrištimo ili ćemo više uraditi ako razgovaramo o problemu? Velika je tuga sve što nam se dešava: taj spomenik je obeležio jedan nesrećan period koji svi preživljavamo, posebno mi koji smo vezani za kulturu. Rađen je sa idejom da bude spomenik Aleksandru Vučiću, o čemu govori i način njegovog prekomponovanja - krst zamenjen mačem sugeriše pretnju narodu. Taj kip nema nikakve kvalifikacije da bi se smatrao umetničkim delom – kao što to nema ni sam autor Rukavišnjikov. Ovakvi spomenici su u 21. veku izgubili snagu uverljivosti, razlog svoga postojanja. Postali su samo znamenje onih koji ih podižu. Svakako ih ne treba rušiti: o njima se mora pisati, ukazivati na apsurdnost i tumačiti njihov (be)smisao, a ne paganski igrati oko njega, vrištati i darivati cveće i jabuke, kako je to postala praksa. Ipak se baš to dogodilo. Kako je postao mesto na kom se veoma čudan svet okuplja, od antivaksera do žena koje vrište? To je regresija društva. Celo čovečanstvo je u opasnosti od neznanja koje prožima mase. Retrogradnih i desničarskih organizacija ima svugde u svetu: njihovo delovanje u masi podseća na nerazvijene civilizacije, ali one su imale svoje kôdove i njih poštujemo u tim civilizacijama, iako je to često daleko od savremenih, prosvećenih društava. Naš narod je lišen dobrog obrazovanja i vaspitanja. Školovanje i školski programi su užasni, često ih rade neuki ljudi, kao što je sve što vodi ovu zemlju trenutno neuko: od onih na čelu vlasti do onih na čelu preduzeća i ustanova. Uz to imamo i 30 godina krize. Devedesetih smo govorili da dotičemo dno, a izgleda da smo sada u tom stadijumu. I kad mislimo da se ne može dalje, mi padamo dublje. Ako postoji Krizni štab koji se smeje na bolest koja je ozbiljno poremetila celu civilizaciju, i ako postoje opozicione partije koje pretenduju da uzmu vlast a imaju isto tako retrogradne stavove, jasno je da je celo društvo u krizi, u velikom neznanju i da je premalo šansi da se to brzo promeni. Umesto toga imamo moćne medije sa nacionalnim frekvencijama, koji šire „vrednosti“ necivilizovanih ponašanja, jer je taj populizam svrsishodan. Oni pružaju satisfakciju primitivizmu svojim celodnevnim programima podstičući vređanje, laži, tuču, pljuvanje i psovanje kao posebne vrednosti i hrabrosti. Sa ekrana se to pretače u stvarne živote, pa nije čudo što ima toliko ubistava, nesreća, napada, grubosti i nerazumevanja onoga što je civilizovani akt. Za to nisu krivi samo mediji, već zvanična podrška takvim rijalitijima uz ponosnu poruku da smo u tome najsmeliji, da smo u svetu najdalje otišli. Da li mislite da je takvo onepismenjavanje bilo državni projekat? Teško da bih mogla nekog da optužim da je svesno to radio sa željom da do ovoga dođemo. Nismo poklekli sada – to traje više od 30 godina kada smo muziku identifikovali sa turbo-folkom. Sa Cecom Ražnatović je krenula „kultura“ koja je „ubijala“ sve oko sebe. U trenutku kada smo mislili da ćemo konačno dosegnuti Evropu, tadašnji predsednik države je na dočeku Nove godine stao u prvi red ispred Cece: pevušio je i uživao kako ona igra. Za mene, za nas oko mene, to je bio jedan od ključnih trenutaka kada smo posustali: ne samo da se tu ne radi o umetnosti, već kako je moguće zvanično proslavljati sa osobom vezanom za kriminal, trafiking ljudima, oružjem i drogama? A kako smo onda stigli do Konstrakte? Imamo mnoge mlade ljude probuđene svesti – svima nam je postalo jasno da se među njima i zahvaljujući njima dešava neka promena. I tu leži moj optimizam: postoje sjajni mladi, obrazovani, sposobni ljudi, okrenuti vitalnim ekološkim problemima i svojim različitim profesijama. Spremni su ovde da ostanu, a ne da doprinesu iseljavanju još jednog Kruševca ili Valjeva. Iako ih javnost uvek ne prepoznaje ili još uvek nisu dovoljno prisutni u javnosti, Konstrakta je pokazala na šta oni reaguju, i to je znak da je na njima budućnost Srbije. Zar mislite da bi ova vlast dala takvim ljudima priliku? Ne mislim, jer ona je upropastila sve što je mogla, pa i najprofitabilnije industrije koje smo imali, kao što je bila naša energetska moć. Ali to neće još dugo trajati. To se mora zaustaviti, inače ćemo ostati bez svih vrednosti na kojima je počivao razvoj naše države i civilizacijski tok našeg društva. Nakon poslednjih izbora osećala sam poraz, a onda su me pametni ljudi ubedili da je ovo početak kraja. Hoću da budem optimista, više nemam vremena da ne budem optimista i hoću da verujem da će mirnim, ali neumitnim, nikako krvavim putevima, doći do promena. Čak i ako do toga dođe, šta ćemo zateći? Kolika je šteta već napravljena, recimo, samo na primeru Beograda? Užasna! Nemerljiva šteta! Spomenike ne možemo da uništavamo, Beograd na vodi ne možemo da rušimo. Ruiniranje je započeto još devedesetih, onda se zakratko zastalo, pa je nastavljeno poslednjih 10 godina još žešće. U tom agresivnom sistemu vladanja s obezvređenim svim institucijama, vlast stvara svoj a ruši naš Beograd. Za njih je normalno da se na Makišu ugrožava voda koju Beograđani piju, da se zida na Ratnom ostrvu, devastiraju šume Košutnjaka i Avale, betonom zamenjuju zelene površine, da prazninom zrače gradski trgovi, da prigradska naselja nemaju kanalizaciju, da se menjaju nazivi ulica po trenutnim ideološkim matricama a da ličnosti koje su stvarale moderan grad dobijaju svoje sokake bez asfalta, da se visokim kulama Beograd takmiči sa Abu Dabijem ili Dubaijem, da se tako menja zaštićena vizura grada, prepoznatljiva od davnina... Zidaju se novokomponovana, agresivna zdanja a uništavaju biseri grada na Neimaru i Vračaru, pa čak i novija naselja na Bežanijskoj kosi i Novom Beogradu, a ne rešavaju akutna pitanja stalnog kolapsa saobraćaja, zagađenja vazduha, brojnih kontrolisanih ili nekontrolisanih deponija... Sve što stoji na putu investitorskom urbanizmu se ruši, pa bilo to iz vremena kneza Miloša, Kraljevine Jugoslavije ili socijalizma. Ni prema čemu ne postoji poštovanje, jer nema svesti, vaspitanja, znanja, savesti. NJihovo opravdanje je da grad mora da se širi. Ali da li baš mora u visinu, preko parkova, parkinga i naših glava ili bi bilo logičnije da ide u širinu? Grad mora da se razvija, ali postoje tačni procenti koliko može i treba da se izmeni u jednom periodu da bi se njegov karakter sačuvao. Normalno je da se ide u širinu. Sa tim se računalo u doba Jugoslavije kada je trebalo da Beograd bude reprezentativan milionski grad velike države, pa su mu pridodate opštine bez ikakvog kontakta sa gradom. Ali te opštine se nisu ravnopravno razvijale - mnoge od njih ni danas nemaju savremene uslove života, a kada opadne kvalitet života, tako je i u svim drugim sredinama, normalno je tragati za boljim uslovima. Kad se problem života stanovništva spoji s finansijskim interesima investitora, postaju ugroženi ne samo parkovi i zelene površine, nego i okolne plodne ravnice koje se pretvaraju u betonirane parcele a grad diže uvis, u kule bez identiteta. Dobijamo neudoban, nezdrav i ružan grad, zagušen saobraćajem, što neće rešiti ni fantomski metro postavljen na fantomskom mestu. O drugim infrastrukturama da i ne govorimo. Svi žele da dođu u svoj imaginarni Beograd, a kada ne dobiju ono što su očekivali – iz bilo kog razloga, prestaju da ga vole i onda je jedan korak dovoljan da počnu da ga uništavaju. To je zatvoren krug. Kažete da ne možemo da uradimo ništa sa Beogradom na vodi? Zašto je pravednije ostaviti nešto što je hir jedne vlasti, umesto vratiti Beogradu vizuru koja je stvarana 2.000 godina? Beograd na vodi je privatizovan i pitanje je kako bi naša osiromašena privreda mogla vlasnicima stanova da nadoknadi štetu. Možda je bolje postaviti pitanje da li će se, možda, to urušiti samo jer voda nastavlja da prodire u temelje zgrada. Ako više od 40 pumpi koje sada neprestano rade, u jednom trenutku stane, pitanje je šta će se dogoditi. Sva je prilika da se radi samo o velikom prelivanju novca, a ne o brizi za urbanu strukturu grada. Mislite? Zar nemate utisak i da je to odmazda prema Beogradu koji nije u skladu sa njihovim vrednostima? Centar grada postaje prazan, a luksuzne radnje se sele u molove poput Galerije. Pa moguće da je i to. Verovatno postoji prezir prema gradu koji ih nije baš rado prihvatio, ali pre mislim da se radi samo o ogromnom neznanju i istovremeno ogromnoj želji za profitom. Kada su odlučili da podignu gondolu na Kalemegdanu i da povežu šoping mol Ušće sa šoping molom u Rajićevoj, ne verujem da su uopšte mislili na Uneskovu listu značajnih spomenika, već na protok novca. O tome bi trebalo da vode računa policija i tužilaštvo, a znamo da ni jedno ni drugo nije u službi građana. Ipak su za ove dve godine saznali da će nominacija da se Kalemegdan nađe na Uneskovoj listi lokaliteta svetske kulturne baštine, biti ugrožena ukoliko podignu gondolu, a ne samo da nisu odustali od nje već i u okviru projekta „linijski park“ ugrožavaju ambijentalnu sredinu sa svih strana. Izgleda da je gondola već kupljena, Skijališta Srbije su već dobila ogroman novac, ali se ne zna gde će se to ruglo postaviti. Znam da Beograđani neće dozvoliti da ona bude na Kalemegdanu i da uništi jezgro grada obrazovanog Despota Stefana - svi ćemo ga braniti svojim telima. Naučili smo lekciju šta se dogodi kada to ne učinimo na vreme, imajući u vidu primer rušenja u Hercegovačkoj i hitrog podizanja Beograda na vodi. Kada je u pitanju „linijski park“, oko 50 sjajnih mladih arhitekata je dalo svoja zanimljiva rešenja, a onda je taj prostor počeo da se puni. Dok smo se borili protiv gondole, neverovatnom brzinom je izgrađen K2 distrikt na teritoriji zaštićenog prostora Kalemegdana. Široki pogled na Dunav i sa obale na tvrđavu su već uništeni. Umesto futurističke zgrade Zahe Hadid, dobili smo ogroman stambeni kompleks, delo anonimnih arhitekata. A onda je i porodici Đoković dozvoljeno da zida na ogromnoj površini gotovo do Kule Nebojše, što bi bila katastrofa ako se dogodi. Republički zavod za zaštitu spomenika je procenio da se radi o prekomernoj gradnji kada je odlučeno da se parcela na kojoj se nalazi Teniski centar Novak proširi sa 1,4 na 3,4 hektara, uz mogućnost izgradnje 30.000 novih kvadrata, visine do 20 metara. Ko nakon toga sme da izda dozvolu? O dozvoli, izgleda, više niko ne vodi računa. Projekt je počeo da radi Novakov stric, a kad se videlo da to ne ide lako, prešlo je u ruke Novaka. Verovatno je zbog toga i išao na sastanak sa Vučićem. Kao humanista, ponosan na Beograd koji voli, nelogično je da ga uništava na ovaj način. Niko ne zna tačno ko je šta dozvolio: pozvaće se na jedan plan, onda će se doneti drugi, pa će se jedni drugima nasmešiti i Đokovići uraditi šta hoće. Ako se to dozvoli, više neće biti pristupa Dunavu, a izgubiće se i poslednja nada da se Beogradska tvrđava uvrsti u Uneskov spisak najznačajnijih spomenika sveta. Evropa Nostra pokušava da s Novakom Đokovićem nađe neko adekvatno rešenje. Kao svoj uspeh ova vlast nam stalno pominje da je prethodna zatvarala muzeje, a da ih oni otvaraju. Da li su bar na tom polju učinili nešto za kulturu? Bliska su mi i veoma draga oba muzeja u kojima sam radila: Narodni i Muzej savremene umetnosti bili su nedozvoljeno dugo zatvoreni. Na sreću, otvoreni su pre nekoliko godina, ali, recimo, postavka Narodnog muzeja ni danas nije sasvim dovršena. Smatram da je veliki nedostatak što se spolja ničim ne obeležava šta se u njemu događa. Ali problemi su sa gotovo svim drugim beogradskim muzejima: Muzej grada Beograda je već trebalo da bude otvoren u rekonstruisanoj zgradi u Resavskoj ulici. Još ništa od toga. Nijedan naš muzej nema dovoljno prostora za važne stalne, moderne postavke, za rad s publikom, za prateće manifestacije, depoe i dokumentaciju. Bilo bi logično da su muzeji preuzeli na sebe sećanje na stogodišnjicu Zenita, ali se stiče utisak da su najvažniji deo posla odradile alternativne institucije? Tokom 2021. na dosta čudan, za moje pojmove lep način obeležena je stogodišnjica časopisa Zenit. Desilo se to na različitim nivoima, na inicijativu privatnih organizacija i udruženja. Na najbolji način sam sarađivala sa galerijom RIMA iz Kragujevca i Institutom za književnost i umetnost u izdavanju velikog zbornika „Sto godina časopisa Zenit 1921-1926-2021“ koji je okupio 36 saradnika iz niza zemalja sa novim prilozima o značenju zenitizma danas i njegovoj međunarodnoj poziciji. RIMA je priredila i dve dokumentarne izložbe, a ustanove koje baštine Micićevu zaostavštinu su imale svoje prioritete: Narodna biblioteka Srbije je omogućila promociju tog zbornika, Narodni muzej je priredio lepu izložbu „Zenitistima celoga sveta“ (nažalost bez prateće publikacije), dok je doprinos Muzeja savremene umetnosti bio pozajmica jedne slike za tu izložbu. Velika satisfakcija je to što je u javnosti bilo dosta govora o tom jubileju, uz nekoliko simpozijuma i novih izdanja, novih tekstova i televizijskih i radio emisija, što je marta ove godine u Kulturnom centru Studentski grad sedam večeri bilo posvećeno raznim aspektima zenitizma i što je u znaku Zeniteuma započeta aktivnost Novog Sada kao Kulturne prestonice Evrope. Da se vratimo na muzeje – kakvi tu problemi postoje? Posle višegodišnje rekonstrukcije Muzej savremene umetnosti kao da ne postoji - on je izložbena dvorana. Skandalozno je za našu kulturu da se nigde (sem u Muzeju Cepter gde je izložena umetnost od 1945. godine do danas) ne može videti postavka umetnosti 20. i 21. veka, iako postoje sjajne zbirke. Taj muzej služi umesto velike galerije koja decenijama nedostaje Beogradu. Paviljon „Cvijeta Zuzorić“ je u katastrofalnom stanju, Udruženje likovnih umetnika Srbije, kome pripada Paviljon, bori se s administrativnim preprekama uključujući i bitke za dostojanstveniji status umetnika bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Dugo se obećava nova gradska galerija, ali umesto toga se zidaju stadioni. Jedan niče u tišini iza zelenila, uz Arhiv Jugoslavije, a ipak je nada da surčinski klan neće dobiti svoj novi stadion. I dok nema galerije, funkciju izložbenog prostora vrši Muzej savremene umetnosti, istina dobrim i važnim retrospektivama Marine Abramović, Vladimira Veličkovića, Goranke Matić. Sada je Ervin Vurm, umetnik već poznat Beogradu, dobio celu zgradu, a Rajfajzen banka je obezbedila za to 100.000 evra. Zar ne bi bilo logičnije - pitaju se stručnjaci - da su te pare posvećene našim mladim umetnicima? Uostalom, Vlada Nikolić je besprekorno ukazao na nedostatak profesionalizma tokom priprema ovogodišnjeg nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji. S druge strane, veoma sam srećna što počinje dostojanstveno obeležavanje stogodišnjice rođenja Miodraga B. Protića, osnivača i prvog upravnika Muzeja savremene umetnosti, izuzetnog kritičara i slikara, koji je svojim angažovanjem umnogome zaslužan za mesto koje je naša umetnost imala u svetu: našim umetnicima su bila otvorena vrata i najvećih muzeja sveta, čemu su doprinosile ugledne ličnosti velike stručnosti na vodećim mestima – pored ugleda koji je imala socijalistička Jugoslavija. Kao i mnoge druge stvari, naši muzeji su prespavali svetski trend da budu među najbitnijim ustanovama za obrazovanje, čuvanje sećanja, istraživanja, za novi pogled na prošlost, uključujući i pretraživanje zbirki i eventualno evidentiranje dela vezanih za nacističke pljačke tokom Drugog svetskog rata. Usredsredila sam se na beogradske muzeje, ali bilo bi nepravedno da ne pomenem da su širom Srbije mnogi mali, lokalni muzeji često i jedine ustanove kulture koje brinu o lokalnoj baštini i istoriji, o znamenitim ljudima tog kraja i o domaćim umetnicima. Posvećeni svojoj struci, ti muzejski radnici odolevaju svim tegobama sa kojima se susreću udaljeni od centra i ostavljaju neizbrisiv trag svoje aktivnosti. NJima dugujemo posebnu zahvalnost. Sandra Petrušić