Priča o propasti jednog sistema, države i njene vodeće industrije

Kragujevac je minule sedmice, 37 godina docnije, ponovo bio u znaku samoupravljanja i „posla stoleća“, kako je 1985. oficijelno nazvan početak izvoza Zastavinog modela jugo u Ameriku. Žitelje šumadijske i prve srpske prestonice u to vreme vratio je komad Uspomene na Crvenu zastavu, koji je u Knjaževsko-srpskom teatru (KST) premijerno prikazan 3. maja, zahvaljujući istraživanju i umetničkom angažmanu dvojice Kanađana srpskog porekla. Jedan od njih, autor teksta po kojem je i nastala drama, Milovan Mračević, rođeni je Kanađanin koji je u Vankuveru, na univerzitetu Britanske Kolumbije magistrirao istoriju. Reditelj komada, Aleksandar Lukač, naturalizovani je Kanađanin, koji u Torontu živi i radi još od 1992. To što su priču o „idiličnoj“ prošlosti, na momente vešto ukrštenu sa detaljima opskurne svakodnevice, na kamernoj sceni najstarijeg srpskog pozorišta ispričala dvojica autora, od kojih jedan nije rođen u Srbiji, dok je drugi odavde otišao pre tri decenije, nikako ne znači da komad nije pogodio pravo u centar. Naprotiv, zahvaljujući autoru teksta, reditelju komada i izvanrednoj glumačkoj ekipi (Isidora Rajković. Čedomir Štajn, Miodrag Pejković, Marina Perić Stojanović…) Uspomene su probudile emocije i sećanja na vreme „neograničenih“ radničkih prava i najvećeg uspeha fabrike automobila, od koje je najveći broj građana Kragujevca i šire okoline i bukvalno živeo. Ako je suditi prema odazivu publike i reakciji medija, Uspomene su izazvale ogromnu pažnju, a očekuje se da će predstava sličan uspeh doživeti i na dramskim scenama širom Srbije, verovatno i bivše Jugoslavije. Rečnikom automobilske industrije kazano, ovaj dramski komad ima sasvim neuobičajenu „platformu“. Radnja komada smeštena je u psihijatrijsku kliniku čiji upravnik, doktor Nikolić (igra ga Čedomir Štajn) uspeva da nagovori koleginicu Vesnu Marković (Isidora Rajković) da probaju da pre vremena u demenciju potonulog 69-godišnjeg bivšeg direktora nabavke u Zastavi Jovana Petrovića (Miodrag Pejković), iz kandži opake mentalne bolesti izvuku tako što će da ga „vrate“ u 1985, u „zlatno doba“ njegovog života i Zastavin „posao stoleća“ - početak izvoza juga u Ameriku. Autor teksta Milovan Mračević, koji je nekoliko tekstova objavio i u NIN-u, tvrdi da je u londonskom Gardijanu svojevremeno čitao da je grupa britanskih psihijatara pokušala da jednog pacijenta od demencije izleče tako što su ga vratili u „zlatan period“ njegovog života, u šezdesete prošlog veka. Ishod tog britanskog eksperimenta nije poznat, ali nije teško pretpostaviti da je okončan kao i ovaj izmaštani domaći sa Zastavinim direktorom Jovanom Petrovićem, koji je na njegovom ličnom planu, zloupotrebom medicinske nauke od doktora Nikolića, završen neslavno, a u širem kontekstu ratnim raspadom bivše Jugoslavije, propašću Zastave, njenog „posla stoleća“ i krahom društveno-političkog eksperimenta jugoslovenskih komunista, socijalističkog samoupravljanja radnog narada. Milovan Mračević za NIN kaže da su levo orijentisani intelektualci sa Zapada bili fascinirani jugoslovenskim samoupravljanjem, koje je radnicima obezbeđivalo maksimalnu zaštitu na radnim mestima, besplatno lečenje i školovanje i neke druge pogodnosti. On, međutim, nije bio opčinjen tim sistemom. Od 1969. neretko je, kao dete iseljenika iz Vankuvera, dolazio u Jugoslaviju, i samoupravljanje je doživljavao kao „nepristojno i bezobrazno ponašanje konobara i prodavaca“ po restoranima i trgovinama u jugoslovenskim gradovima. Napominje da je, ipak, o samoupravljanju ponajviše naučio u Kragujevcu, koji je slovio za „crveni grad“ i „prestonicu jugoslovenskog samoupravnog sistema“, u kojem je bila locirana i fabrika Crvena zastava koja je, kao najveći industrijski kompleks u bivšoj SFRJ, takođe bila predmet njegovog interesovanja i istraživanja. U tim istraživanjima, najviše su mu, prema sopstvenom priznanju, pomogli autor ovog teksta i Zastavin oružar Toma Nikolić. „Samoupravljanje je bilo jedan vid sekularne religije, u kojoj je ostao glavni junak moje drame. Ono je jedini okvir u kojem on postoji i živi. Ostalo je ćutanje, nepristajanje, zaborav, paučina demencije, slatke laži, zablude i snovi o jednakosti, realnost ili lažno blagostanje. Svako će u Uspomenama na Crvenu zastavu moći da nađe deo za sebe“, poručuje Mračević , koji je dramu napisao na engleskom, a na srpski je prevela Danica Ilić. Reditelj Aleksandar Lukač navodi da je pisac Milovan Mračević prevashodno istoričar koji dramski oblikuje svoja istraživanja i u Uspomenama „svesno otvara svoje istorijski precizno delo interpretaciji i čitanju koje umnogome zavisi od sećanja“. „Naravno da od godišta učesnika ili posmatrača zavisi da li su ta sećanja izvorna ili sekundarna, prepričana, anegdotalna i nadasve nepouzdana. Kao takva, ona paradoksalno dovode u pitanje istorijske činjenice i nameću zaključke o našoj ne tako davnoj prošlosti, zasnovane na shvatanju naše sadašnjosti. A ta sadašnjost prevashodno je obojena egzistencijalnim strahovima od kojih, barem u ovoj predstavi, utočište nudimo u varljivoj udobnosti nostalgije“, naglašava Lukač. Glumica Isidora Rajković smatra da je „blagosloveno to što reditelj Lukač nikako ne kanališe glumca kuda mora da ide, nego ga usmerava kuda da ne ide, te se onda glumac kao voda sliva niz određeni put“ i da mlađoj publici komad daje snagu i energiju „za menjanje sveta u kojem žive“. „Drago mi je da smo se vratili u neko lepo vreme kad se čovek osećao nekako sigurno. Živeli smo u jednom ušuškanom društvu, u smislu da smo od jedne plate mogli da kupimo televizor i odemo na more. Ova predstava vraća ljude u te lepe trenutke, i to ne samo kad su mogli ovo ili ono, nego i kad su, što je najvažnije, kao ličnosti bili poštovani i cenjeni, kad su imali svoj status. Svega toga danas više nema“, smatra glumica Marina Perić Stojanović, koja u Uspomenama igra nekadašnju čistačicu Zorku koja posle penzionisanja preživljava tragajući za ostacima hrane po kontejnerima. Iako fikcija, Uspomene se u dobroj meri oslanjaju na istorijske činjenice, a jedna od njih je da će u oktobru biti obeleženo 67 godina od početka proizvodnje legendarnog fiće, koja je u nekadašnjem Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu startovala 1955. Godinu dana ranije kupljena je licenca od Fijata, čemu je, 1953. prethodilo izjašnjavanje radnika o početku proizvodnje putničkih vozila u Kragujevcu, jer je posle Rezolucije Informbiroa, iz Kragujevca početkom 50-ih u Bosnu (Travnik i Sarajevo) i druge delove Jugoslavije i Srbije, izmeštena proizvodnja artiljerijskih oruđa, te je oko 5.000 kragujevačkih trudbenika ostalo bez posla. Tako je nastala ideja da se umesto topova proizvode automobili, za šta je veoma zaslužan inženjer Prvoslav Raković, čije su gvozdena volja i ogromna energija nadjačale snažno protivljenje rukovodstva Slovenije i Hrvatske, pre svih, ali i delova Vojske i saveznog partijskog rukovodstva, tako da je te 1955. u Kragujevcu sklopljeno prvih oko 1.000 fića (model fijat 600, koji je kasnije sa jačom kubikažom preimenovan u zastavu 750). Zastava je, od sredine 80-ih do početka 90-ih u Ameriku, posredstvom kontroverznog američkog biznismena Malkolma Briklina (pominje se u predstavi, čiji su junaci i nekadašnji direktori Rodoljub Micić, Srboljub Vasović i Toma Savić) izvezla više od 142.000 automobila. Taj posao i danas izaziva podsmešljive komentare, iako je mnogo moćniji Fijat Krajsler za deset godina u SAD iz Kragujevca izvezao tek nekoliko hiljada komada nove verzije fijat 500L. Zastava je, kao uostalom i država u kojoj je stvorena, početkom 90-ih prošloga veka nepovratno propala, izvoz u Ameriku je definitivno obustavljen, a model florida, koji je trebalo na američkom tržištu da zameni jugo ostao je nedovršen automobil. A 15.000 samoupravljača je samo u jednom danu, u avgustu 2001, prilikom famozne rekonstrukcije Grupe Zastava ostalo bez posla. Od svega su im ostale samo uspomene. A sada imaju i Uspomene na Crvenu zastavu. Zoran Radovanović