Proleće Bajdenovog nezadovoljstva

Siroma’ DŽo Bajden. Čak i kada, po ocenama najvećeg dela kreatora javnog mnjenja, povlači ispravne poteze, to mu ne pomaže da pridobije veću podršku javnosti. Uprkos činjenici da je NATO izvukao iz jarka u koji ga je šutnuo Donald Tramp (s namerom da alijansu uništi, tako ispunjavajući želju ruskog predsednika Vladimira Putina), da je obnovio američko globalno liderstvo i u proteklih 15 meseci ostvario veći napredak u oživljavanju ekonomije nego što je malo ko verovao da je moguće, njegov rejting ostaje katastrofalno nizak. Na Bajdenovo insistiranje, Kongres je izglasao zakon o velikim investicijama u derutnu američku infrastrukturu, na čije se usvajanje čekalo godinama. Neuobičajeno za trenutnu klimu partijske ostrašćenosti, republikanci su zakon podržali u oba doma Kongresa, jer ni njihovi birači ne žele da im se mostovi urušavaju. Bajden je poboljšao odgovor države na razorne posledice pandemije, uključujući usvajanje 1.900 milijardi dolara vrednog plana za pomoć građanima i privredi. Spasio je i Američku poštansku službu, koju je Tramp politizovao do neprepoznatljivosti. Pa ipak, udeo onih koji pozitivno ocenjuju Bajdenov učinak pao je na mizernih 40 odsto. U isto vreme, čini se da velika većina građana ima osećaj da se zemlja kreće u pogrešnom smeru - što je pokazatelj na koji neki politički stratezi obraćaju najviše pažnje. Čak i to što je u Senatu potvrđen istorijski izbor prve Afroamerikanke za sutkinju Vrhovnog suda malo je doprinelo poboljšanju predsednikovog položaja. Afroamerikanci i njihovi saveznici imaju mnogo veće stvari na umu, posebno kad je reč o naporima koji se ulažu da bi se delu ove populacije vratila biračka prava koja im republikanci uskraćuju - nešto što Bajden nije bio u stanju da ostvari zbog opstrukcije u Kongresu. Brojni su razlozi zbog kojih Bajdenu ne uspeva da popravi rejting. Najviša inflacija u poslednjih 40 godina svakodnevno preokupira javnost. U sedmicama koje su prethodile Uskrsu dostigla je nivo od 8,5 odsto na godišnjem nivou. Nema mnogo toga što predsednik može da uradi po tom pitanju. Može da se nada tome da će lanci snabdevanja nastaviti da se obnavljaju i da će više brodova koji prenose kontejnere s robom uplovljavati u američke luke. Može da posegne za Strateškim rezervama nafte u pokušaju da snizi cenu goriva na pumpama, i može da promoviše čistu energiju. Bajden sve to i čini - ali su efekti za sada skromni. Cene goriva su trenutno najviše u američkoj istoriji. NJihov rast dodatno je podstakao rat u Ukrajini. Jedan od razloga zbog kojih se Bajdenu odaje tako malo priznanja za ono što je postigao jeste to što je na samom početku svog predsednikovanja obećavao više nego što je realno mogao da ispuni. Svojoj zakonodavnoj agendi pristupio je kao da u Senatu ima više od 50 glasova (pa je potpredsednica Kamala Haris ta čiji glas presuđuje u slučaju da je ishod nekog glasanja nerešen), a u Predstavničkom domu više od pet mandata prednosti u odnosu na republikance. Štaviše, stekao se utisak kako je Bajden pošao od pretpostavke da će sve demokrate u Senatu podržati svaku njegovu inicijativu, kakva god ona bila. Kad se ispostavilo da to nije slučaj, ostavljao je utisak strane u sporu koja nije u stanju da taj spor dobije. Pozivanje na raport u Belu kuću izgleda da ni u kome ne izaziva strahopoštovanje. Povrh toga, jedna grupa progresivno nastrojenih demokrata u Predstavničkom domu ponaša se kao da su zasebna partija. Čini se da pripadnici te grupe veruju kako Bajdenu ništa ne duguju; pa ako njihovi potezi slabe i njega i Demokratsku stranku, šta da se radi. Čak su insistirali i na vlastitom odgovoru na Bajdenovo godišnje obraćanje naciji, što je slučaj bez presedana. Neka zalaganja progresivnog krila, ili ono što se veruje da su njihova zalaganja (poput slogana „uskratiti finansiranje policiji“, šta god to trebalo da podrazumeva) odbila su neke od pripadnika umerene struje u stranci. To je republikancima pomoglo da nastave da zloupotrebljavaju teme rasnih odnosa i kriminala. Bajdenova nespremnost da se jasno stavi ili na stranu levog krila svoje stranke ili naspram njega ostavlja otvorenim pitanje za šta se on zapravo zalaže. Ali Bajdenovi problemi s javnošću su fundamentalnije prirode i koren imaju u njegovim karakternim osobinama: nedostaje mu ono što se može nazvati „predsedničkim materijalom“. Naizgled relaksiran u nastupu (mada njegov personal dobro zna kako ume da prasne), njemu često ne uspeva da u javnosti ostavi utisak ličnosti od autoriteta. Postoji jaz između onoga što Bajden jeste i što bi trebalo da bude. Osim toga, za razliku od dvojice prethodnika, Trampa i Baraka Obame, on nema fanatično odane pristalice na koje bi mogao da se osloni. Bajden je u suštini izabran kao pristojan čovek koji zna kako politika funkcioniše - i pritom nije Tramp - ali to nije dovoljno da bi mu pomoglo u premošćavanju kriznih situacija s kojima se predsednik suočava tokom mandata. Ponekad je upravo Bajdenov manjak samodiscipline taj koji te situacije kreira. Predstava o njegovoj pretpostavljenoj umešnosti u hendlovanju spoljne politike ozbiljno je narušena načinom na koji su se Sjedinjene Države povukle iz Avganistana, što je, prema preovlađujućoj oceni (po meni neopravdano), doživljeno kao „debakl“. A krajem ovog marta, upravo kad je većina (njih 70 odsto) izražavala sumnje u njegovu sposobnost da se nosi s izazovima stvorenim brutalnim ruskim napadom na Ukrajinu, Bajden je u Varšavi pažljivo osmišljeni govor o borbi između autokratije i demokratije potkopao improvizovanom opaskom kako Putin „ne sme ostati na vlasti“. Taj komentar je onda širom sveta izazvao lavinu reakcija i u potpunosti skrenuo pažnju sa suštine govora koji je održao. NJegovi saradnici su brže-bolje krenuli da objašnjavaju kako Bajden nije hteo da poruči da za cilj ima „promenu režima“ u Rusiji, ali to nije bitnije umanjilo štetu koju je izazvao. U ovom trenutku preovlađujuće raspoloženje na Kapitol hilu jeste strah da će demokrate na novembarskim međuizborima izgubiti kontrolu nad oba doma Kongresa. Istorija sugeriše da su na međuizborima gubici partije koja u tom trenutku kontroliše Belu kuću skoro neizbežni. Ali na više od šest meseci do tog glasanja, ništa još nije rešeno. Na izborima će učestvovati čitav niz duboko problematičnih republikanskih kandidata (uključujući i neke pod sumnjom za nasilje u porodici, recimo). Neki potencijalno sigurni republikanski kandidati za Senat su, svesni na šta bi ličio njihov mandat u ovako ogorčeno podeljenom Kongresu, odlučili da se uopšte ne kandiduju. Bajdenu će trebati dramatičan preokret i nešto sreće ne bi li izbegao situaciju u kojoj će imati posla s Kongresom pod kontrolom republikanaca, željnih osvete i namernih da ponište sva njegova dostignuća, te obustave istragu o okolnostima pod kojima je 6. januara 2021. došlo do upada na Kapitol hil. Ako ove jeseni republikanci odnesu prevagu, to će dobrim delom biti i posledica slabosti koje Bajden kao politička figura ima - i od njega će načiniti najslabijeg američkog predsednika u skorijoj istoriji. Elizabet Dru američka novinarka i publicistkinja © Project Syndicate, 2022.