Biti različit danas veliki je teret

U svom polujubileju, 15. izdanju, Međunarodni filmski festival Kustendorf teče već svojim ustaljenim tokom. Grad na Mećavniku, u tih nekoliko dana, pretvara se u pravu filmsku radionicu, gde se susreću profesionalci iz oblasti filma i mladi autori, koji ovde pokazuju svoje prve rediteljske izdanke. Nakon prošlogodišnjeg onlajn izdanja, ove godine u kasnijem terminu nego inače, Kustendorf je vidno rasterećen zvučnih imena iz sveta filma koji su ranije posećivali festival osnivača Emira Kusturice, a više je okrenut velikim jubilejima i velikim ostvarenjima prošlogodišnje produkcije. I tako, dan u Drvengradu počinje projekcijama filmskih klasika – na primer od restaurisanog Nosferatua do filmova Pazolinija, obeležavajući time stogodišnjicu i filma i proslavljenog italijanskog autora – nastavlja se projekcijom dugometražnih filmova autora koji su tokom minulih 15 godina imali na Kustendorfu svoje kratkometražne filmove u takmičarskom programu, zatim u popodnevnim satima fokus je na savremenim autorskim tendencijama koje su obeležile godinu za nama na velikim filmskim festivalima, a večernji termin je rezervisan za takmičarski program studentskih filmova iz čitavog sveta. Naravno, festivalski dan se završava muzikom kojom ujedno počinje i naredni dan, čini se bez pauze između. No 15. Kustendorf otvorilo je jedno posve specifično i neobično ostvarenje, egipatski film Perje tridesetčetvorogodišnjeg autora Omara el Zohairija, nagrađenog prošle godine u Kanu, ali i jesenas u Beogradu, na Festivalu autorskog filma. Zohairi svoju priču smešta u imaginarno realističan svet, prepun prljavštine, krvi i nasilja, a sve počinje jednom šalom na dečjem rođendanu, kada usred proslave u siromašnoj porodici, tokom mađioničarskog trika, otac porodice nestaje i naočigled svih pretvara se – u kokošku! Ali to je tek uvod u lavinu apsurdnih situacija kroz koje će proći njegova supruga, u nastojanjima da preživi sa troje dece, u izrazito patrijarhalnom okruženju... „U ovoj priči nema ničeg realnog“, počinje razgovor za naš list Omar el Zohairi. „Mesto u kome se radnja filma odvija kreirali smo u potpunosti. Istovremeno, to mesto izgleda kao mesto koje može da bude bilo gde. Ideja je bila da nateramo publiku da razmišlja o temama koje uzima zdravo za gotovo. Jer vi dok šetate ulicama bilo kojeg grada, svuda ćete videti neke beskućnike, ali nećete obraćati pažnju na njih. Taj problem se mnogih ne tiče. Mi odbijamo da ih vidimo. Teško je prihvatiti sirotinju. Zato sam kreirao tu posebnu atmosferu, nešto što je potpuno novo, gde je sirotinja u svakom kadru filma. Samim tim, uneo sam humorne elemente, jer sam hteo da sve to izgleda kao šala. Ali duboko, igrao sam se podsvešću, i bukvalno stavljao publici u oči jednu sasvim novu realnost. Jer mi mrzimo da osećamo tu teskobu koju osećaju ljudi koji pate. Vrlo mi je važno stoga bilo da publika oseti mirise sirotinje, koju ja donosim na veliki ekran. Posebno da oseti ono što moji likovi osećaju. Svet je sjeban. I sva ta prljavština, krv i nasilje nisu slučajnost. Evo, sada je 2022. a mi i dalje govorimo o siromaštvu, o rasizmu, nejednakosti polova, seksualnosti. Ako pogledate druge civilizacije u prošlosti, poput egipatske odakle ja potičem, faraoni nisu poznavali razliku između ljudi. Nisu se bavili pitanjima seksualnosti niti tome slično. Oni su bili opsednuti kreiranjem civilizacije. A mi smo zaglavljeni u vremenu. I ja to ne mogu da prihvatim. Još teže mi je da prihvatim siromaštvo.“ Gde počinje vaša priča? Kako ste kreirali taj specifični svet? Uvek pratim intuiciju. To je način na koji radim. A onda zaronim duboko u svoja osećanja, kako bih otkrio film. Cilj mi nikad nije bio da napravim savršen film, već da iskažem ono što osećam. Već u svom drugom kratkometražnom filmu otkrio sam da volim crne komedije, i kada sam razmišljao o dugometražnom filmu, na pamet mi je pala ideja o čoveku koji postaje kokoška. I naravno, pitao sam se šta bi bila priča nakon toga. Kao što ste i sami primetili, to deluje poput vica, ali zapravo je velika drama. Odmah sam se setio Kafke i njegovog romana Preobražaj. Inače mnogo volim Franca Kafku, posebno taj roman i zaista sam hteo da otkrijem taj unutrašnji svet. Trebalo mi je vremena da pronađem liniju priče koja bi pratila moj preobražaj. Bile su mi potrebne godine da napišem scenario. Dok pišem, ne gledam mnogo druge filmove, već se prepuštam sebi, svojim sećanjima, osećajima, iskustvima. Prepuštam se i filozofiji, slikama, fotografijama, knjigama. Svemu što nije deo filma, kako bih kreirao svoj svet. Interesantno je da ste rekli da je ovo crna komedija, jer sam ja film video kao egzistencijalnu dramu sa elementima trilera i horora. Kako biste još odredili vaš film? To je teško pitanje. Sećam se prošle godine u Kanu, kad je premijerno prikazan, većina kritičara je napisala kako ne može da odredi šta je zapravo ovaj film i čemu pripada. Za mene bi Perje bilo drama apsurda. Slažem se s vama da su neki delovi hororični, drugi su veoma smešni, ali u celini to je veliki korak za mene da kreiram svoj film. Nešto što je žanr za sebe. Jer mene zanima film kao umetnost. Iskreno, ja sam se smejao dok sam snimao ovaj film, smejao sam se svakog dana. I konačno, to i jeste triler jer je to priča o ženi koja ubija na kraju i oslobađa se stega. I to je opet smešno. Tužno je zapravo, ali smeh proizlazi iz osećaja frustracije. I sada kad spominjete da ste hteli da napravite vaš film, vaš žanr, vašu kinematografiju, stil koji bi se nadalje vezivao za vas, ne mogu a da ne primetim i uticaje, posebno filmova Emira Kusturice i posebno u načinu na koji su životinje prikazane u filmu. Da li sam u pravu? Kusturica definitivno. Ali i drugi autori. Na mene su uticali i Aki Kaurismaki, pa Breson zbog načina na koji koristi poeziju u filmu. U pristupu rada sa glumcima inspirisali su me mnogi egipatski reditelji, zbog tog jedinstvenog stila glume za našu kinematografiju, posebno u žanru komedije. I znate šta, mnogo volim i Tarantina. Volim i Čaplina i Žaka Tatija. Roja Andersona posebno. I svuda mogu da se prepoznaju neki uticaji, ali moj cilj je bio da napravim nešto originalno, nešto drukčije. A u tome su mi najpre pomogli Kafka i Čehov. U filmu pokrećete veoma važno pitanje o poziciji žena u svetu danas. Posebno u patrijarhalnim društvima. Vaša junakinja se razvija tokom filma od neme žene do žene koja donosi ključne odluke na kraju. Da li je to prava slika žena u vašem društvu i u svetu u kome živimo? Mislim da je to prava slika različitih ljudi u svetu u kome živimo, bez obzira na pol. Ja ne bih rekao da je moj film feministički, niti sam ga takvim pravio. Mislim da je to film o ljudima. Ženu na početku vidimo kao slabašni lik, jer je ona glavni lik. Ali u tako koncipiranom društvu, svi likovi su slabi. Svi pate. Biti različit u današnjem svetu je veliki teret. Teško je biti različit, ne pripadati delovima društva, biti neprihvaćen. Filmom Perje hteo sam da promrdam takvu perspektivu. Jer ta žena nije bila svesna svoje pasivnosti. Ni na kraju nije svesna svoje snage. Ona je samo osoba koja mora da preživi jedno teško vreme. Tako da ovaj film zapravo teži da otkrije različita ljudska bića čijeg postojanja nismo svesni. A mnogima je teško da prežive danas. Niko više ne razmišlja o ljudima. Danas imamo mnogo aktivističkih filmova, koji teže da poprave tu sliku. Interesantno, ali vaš film, koji bi mogao da se uklopi u one filmove koji pokušavaju da poprave sliku žene u savremenom društvu, zapravo ne pripada tom aktivističkom talasu. Da li je neko možda svrstao Perje kao aktivistički film? Jeste, naravno, ali ja ne volim takve filmove, jer kao što rekoh mene pre svega interesuje film kao umetnost. Ono što ja želim da impresionira publiku u slučaju mojih filmova, nije ideja niti tema, već umetnost po sebi. Želim da kreiram nešto za šta ljudi ne bi znali zbog čega im se dopada. Perje sam koncipirao tako da deluje kao film otvorenog uma, i da ostavim prostor da svako interpretira na svoj način. A na kraju, da svi osetimo isto. Sve ostalo je stvar kako će drugi videti film. I ja znam da mnogi reditelji danas prave filmove tako što unapred koncipiraju temu i idu ka cilju nekakvog osvešćenog aktivizma, kako bi sakupili novac. A pogledajte ponovo Kusturicu i njegovo Podzemlje. To je film prepun velikih ideja, ali istovremeno je veoma zabavan. I svaki put, kada vidite scenu svadbe na kojoj žena leti a majmun ulazi u tenk, zasmejaće vas, ali istovremeno to je velika umetnost. Mislim da je danas potrebno jedno novo oslobađanje filma ka umetnosti. I stoga se moramo vratiti počecima filma, kada je ljude interesovalo otkrivanje umetnosti. Zato mislim da u mom filmu ženski lik ne predstavlja žene u načelu. Ona predstavlja sve nas, ljudska bića. Istovremeno, to je i priča o pitanjima slobode. Ona pokušava da se oslobodi tokom čitavog filma i na kraju u tome i uspeva. Takođe, vidimo i izvesno oslobađanje na početku filma, sa scenom u kojoj se neki lik živ spaljuje, a da pritom nikog nema da ga spase. Da li su ta nasilna oslobađanja na početku i na kraju filma ujedno i vaš politički stav? Ja mrzim politiku. (smeh) Ali i početak i kraj su mi bili jednako važni. Na kraju, žena nije svesna da će ubiti svog muža, uradila je to iz čiste frustracije. To je bila jedina odluka u tom trenutku. Nije htela osvetu, htela je samo da živi. Ogromna je razlika izvršiti ubistvo da biste preživeli i izvršiti ubistvo da biste se oslobodili. Na početku vidimo čoveka koji samog sebe spaljuje i ne znamo ko je to. Taj čovek je odlučio tako da prekrati svoj život. Znate, kada se neko tako ubije, odmah je jasno da je ta osoba sebi oduzela život zbog neke teške traume. Ta odluka ne podrazumeva detaljni plan i analizu. I na početku i na kraju vidimo istu frustraciju. I siguran sam, iako to nisam hteo da stavim u film, da bi se ista žena, koja na kraju ubija, vratila u svoju pasivnu poziciju u kojoj bi bila sve dok se ne postavi ponovo pitanje preživljavanja. Mrzim da dajem neku poruku filmom i da ostavljam nadu na kraju filma, jer lično mrzim i ne verujem u nadu. Umesto toga, odlučio sam se za udarac – udarac na početku i na kraju filma. Nešto što bi vas uznemirilo i što bi ostalo u vama. U filmu vidimo životinje – bikove, krave, magarce, majmune, pse, kokošku naravno. One koegzistiraju sa ljudima, njihove drame su jednake ljudskim. Kako ste radili sa životinjama? Da li između ljudi i životinja danas nestaju granice? Bilo je veoma teško sve to snimiti. Najpre, koncept s životinjama u filmu bio mi je veoma važan jer u stvarnosti ljudi misle da su iznad životinja, međutim ja tako uopšte ne mislim. Mislim da su ljudi i životinje isto. Zato sam životinje i posmatrao kao ljudska bića, kao stvorenja sa emocijama i sopstvenim dramama. Nema tu razlike. Svaka životinja je lik za sebe. Tehnički je bilo to izuzetno teško, iako smo radili sa najboljim trenerom za životinje. On je pripremao kokošku dugo za ulogu u filmu. Još teže je bilo pripremiti babuna za snimanje, jer je u pitanju vrlo agresivna majmunska vrsta. Da li ste videli ikada toliko mnogo magaraca na jednom mestu? Naravno da niste, to je bilo neverovatno snimati. Takođe, dugo smo pripremali i čekali trenutak da snimimo naskakanje priplodnog bika na magaricu. Još je bilo teže posle razdvojiti ga od nje. Ali ja sam želeo da kreiram tu priču kao jednu noćnu moru. I sve te životinje su deo te more, baš kao i ljudi. A kako je film primljen u Egiptu? Pa zapravo je bilo veoma smešno. (smeh) Voleli su film i bili ponosni što sam uspeo i u Kanu kao mlad reditelj. Ali film se mnogo razlikuje od onoga što predstavlja našu kinematografiju. Egipatska kinematografija je mnogo sentimentalna, prepuna dijaloga, a ovaj film se mnogo razlikuje u svemu. Kritičari su voleli film, ali mnogi nisu razumeli i bilo im je užasno strano sve to šta se u filmu dešava. Iskreno, tako je bilo i u drugim zemljama. I ja sam pravio film tako da ni ne očekujem da se svima dopadne. Ali svi su mi priznali da je gledanje Perja bilo jedno posebno iskustvo. Dragan Jovićević