Kafana je naša sudbina

Malo je prilika kada se, nakon pozorišne predstave, osećate tako uzdrmano da nemate snage da aplaudirate, premda je ovo zasluženo svakim sekundom komada. Sedi vam se i dalje nepomično, plače, osamljuje, iako je u pitanju priča prepuna duhovitih dosetki - LJubav se nosi u tri, po knjizi Milene i režiji njene starije sestre Jelene, obe Bogavac, premijerno izvedena prošle nedelje u Puls teatru u Lazarevcu. Komad govori o suočavanju generacije milenijalaca sa odrastanjem, stavljenom u širi okvir, pa lid-model likova, Ejmi Vajnhaus postaje protagonistkinja preko videa u pozadini. Deo „dnevno-istorijskog rama“ jeste i pobeda Tome Nikolića na predsedničkim izborima 2012, kada je roman nastao, što nije jedini razlog teskobe auditorijuma. Publiku muči i nešto intimnije – ljubavni trouglovi što karakterišu emotivne odnose formirane krajem 20. i početkom 21. veka putem interneta, naučene preko „romantičnih komedija i pornića“, umesto kroz lično iskustvo. Gledaoce boli i getoiziran aktivizam milenijalaca kroz slem poeziju, u kojoj je sadržan sav bes mladih buntovnika. I samo je prividno relaksiran horskim songovima u predstavi. One još mlađe u gledalištu tišti što nema više ni takvog otpora, „nema različitih, nema pobunjenih“. „Svi su potonuli u autizam“, kako primećuje Jelena na osnovu iskaza pojedinih omladinaca iz publike. „Ni ljubav više nije u modi, iako će promeniti svet“, rediteljka dodaje. Navodna trivijalnost ovog pojma u širokoj upotrebi mučila je Milenu tokom pisanja romana, dok nije zaključila da je trivijalan zapravo svet koji ljubav čini otrcanom. „Pa, nek se taj svet nosi u tri....“, poentira dramaturškinja. „U stvari, LJubav u tri i nije roman, već romanoscena. Počela sam da je pišem 2012. na rezidensu u LJubljani, organizovanom na poziv slovenačke spisateljice i pozorišne umetnice Simone Semenič, u okviru festivala Preglej: na glas!“, objašnjava ona. Milenu je motivisala „mladost, ludost, glupost ili bar neka vrsta privremene zaslepljenosti“, koja je ličila na ljubav a zapravo bila laž („što zvuči kao refren narodne pesme“, kako kaže). I primer je kako se sve te stavke mogu iskoristiti da budu „deo lične tranzicije“ u mudru, odgovornu, odraslu osobu, na pragu četrdesetih. Bogatstvo samoanalitičkih sadržaja učinilo je da tekst bude preopširan. Kako takav obim nisu mogle da smisleno svedu ni njene kolege dramaturzi, rezidenti, Milena je prihvatila predlog Simone Semenič da štivo pretvori u roman. Docnije je i objavljen. Štivo, ma kako ga nazvali, dopalo se Ivani Nedeljković, direktorki lazarevačkog Puls teatra, koja je nekoliko godina kasnije pozvala Milenu i pitala je – zašto je njeno delo knjiga, a ne komad, na šta ova nije imala odgovor. „Deceniju kasnije, hladne glave, sa više iskustva i sa vremenskom distancom, uz Jelenina sjajna pitanja, predloge i intervencije, vratila sam ovaj tekst u okvire pozorišnog“, Milena opisuje put svog komada. Uključujući i njegov „izlet u svet književnosti“. Na Jeleni je bilo da dramu stavi u širi istorijski kontekst, čineći je još tragičnijom umetanjem sudbine poznate kantautorke (u raljama droge i alkohola) i naše države (u kandžama SNS-a). Žanr je nazvala „političkim komadom sa melodramskim pasažima“. „Svaka mala tragedija u stomaku je veće zveri. Kao Jona u kitu. Vapaj progutanih. Trvenje zgumanih u utrobi istorijske nemani koja te ispljune na nepoznatu obalu. Tako je od pamtiveka“, Jelena tumači osnovni motiv za frustraciju auditorijuma. Iako, ili baš zato što je ovo priča o realnim aspektima odrastanja milenijalaca, „svi likovi lažu, pa laže i autorka“. Fakat je samo da je pisanje pomoglo Mileni da „ne bude više osoba koja je knjigu pisala“, već neka druga, što joj se „više dopada“. Isti recept preobražaja mogu da primene i drugi naraštaji, ili su na ovo prirodno usmereni. „Sama pripadam ranijoj, H generaciji. Kad je Milena menjala slemom svet, ja sam već čuvala malu bebu, par godina pre nje razočarana. Moj aktivizam je ostao u Đinđićevom kabinetu“, kaže Jelena. Razlika od devet godina značila je da je kompjuter za Milenu „bio zvečka“, dok je za Jelenu „i dalje pisaća mašina sa ekranom“, što nije stvaralo disparitet u doživljaju života. „Kladim se da su i partizani sa računaljkama doživeli iste vrste melodrama garniranih ideološkim razočaranjima, kao i Kraljević Marko s krilatim vrancem i sabljom dimiskijom“, primećuje Jelena. Jer igra neostvarenih očekivanja i izdaje, „stara je kao Hrist, kao početak vremena“, istovremeno „nesavladiva, nezaobilazna i neizbežna“, tvrdi rediteljka. U predstavi se gotovo cela radnja dešava za kafanskim šankom, „metaforom sveta“. „Šank može da bude i skupštinska govornica i krevet i Meduzin splav i Nojeva barka, ali ostaje u kafani. Kafana je naša sudbina“, navodi Jelena. Stoga se drži šanka kao „sidra dobre režije, prepoznatljivog, funkcionalnog i zaumno oneobičenog mesta“. „To su me naučili u školi, toga se držim kao pijan plota. Kao štreberka šanka“, zaključuje. Slično je i sa kostimografijom, baziranom na ličnoj garderobi Bogavčevih. „Obožavam dokumentarizam u njegovom energetskom ključu. Majice pamte, kao i patike, perike.., sve te stvari saopštavaju istinu, za koju ’skidam gaće’ u režiji“, ona ilustruje svoj postupak. „Režija boli, ona mora da bude oteta, predata, pozajmljena, bar tako osećam“, kaže Jelena. Režiji sve svoje daje, ali voli i „tuđe da obuče“. „Više volim sekndhend nego ’leba da jedem, u pozorišnom smislu. A za drugi smisao i ne znam više“, ona priznaje. Obilje songova ona tumači Minjinim aktivizmom na slem sceni Srbije tih godina. „Imala je milion nastupa i izdala zbirku Moj slem je duži od tvog, objašnjava. Te „sjajne pesme, angažovane, udaračke, intimne, a psovačke“, portret su mladih tog vremena i uglas govore o problemima romana, zašto su morale da budu uključene u dramatizaciju. Ova priča o milenijalcima pokreće i pitanje o jazu među generacijama, produbljenom u poslednje doba tehnološkim razvojem. „Iako možda možemo da međusobno komuniciramo, naša su iskustva različita“, objašnjava Milena. U njenim četrdesetim (a večitoj mladosti), njena je majka već imala ćerke različitih uzrasta, a baka ne samo već postala babom, već nosila i uvide iz Drugog svetskog rata, od velikog uticaja na odnos prema odgovornosti. Sa Jelenom se lakše razume, ali i ih dalje deli generacijski disbalans. „Za ’iksere’, turbo-folk je bio stihija, dolazeći u paketu sa ratom i brišući sve pred sobom. Za milenijalce, turbo-folk je bila mejnstrim kultura, u kojoj smo odrasli kao u maternjem jeziku“, objašnjava Milena. Ni naredni naraštaj, prozvan zumerima, neće imati mnogo od milenijumaca. Ako postoji veza, a postoji, može se naći u ljubavi, ali i postulatima dobrote, zla, izdaje... „Oblačimo druge krpe, al’ krpa je krpa, od smokvinog lista“, Jelena naglašava. Zato LJubav u tri mogu bar stomakom da shvate sve generacije, i shodno svojoj odgovornosti aplaudiraju, ili ne. Dragana Nikoletić