In memoriam Veselin Simonović

Lično je bio skroman, držao je reč, umeo da čuva tajnu i profesiju. Nije robovao klišeima, nije se klanjao pred „veličinama“, njegov svet su bile vesti i činjenice. I sloboda. Veselin Simonović jedan je od poslednjih velikih novinara i urednika na ovim prostorima. Znao je šta hoće, šta i sa kim treba činiti. Ko je želeo da pravi novine, portale, za taj posao tražio je Vesu. Kao mlad urednik, našao je način da udahne život posustaloj Borbi, umeo je da prepozna želje čitalaca Vremena, u jednom periodu uspešno je vodio i NIN. Zasluge mu pripadaju i za velike tiraže Blic žene, magazina koji je uzeo publiku sličnim izdanjima. Naravno da je najveći pečat ostavio u Blicu koji je kao glavni urednik vodio 17 godina. Bio je to najtiražniji i najcitiraniji list, ne samo u Srbiji. Simbol ozbiljnih, pouzdanih i porodičnih novina. Tri u jedan. Laka kompozicija, ali teška za izvedbu. Poslednje dve godine nije skrivao zadovoljstvo zbog sopstvenog najmlađeg čeda, portala Nova.rs i istoimenog dnevnog lista. Retke oaze u pustinji režimskog informativnog otpada. Stvorio je mladu ekipu koja će, nadam se, nastaviti onako kako ih je učio. Umeo je da mobiliše saradnike, da ih drži u niskom startu. NJegova poruka redakciji, samo nekoliko sati pre nego što će ga „srce otkucati“, glasila je: „Mogli bismo da uradimo priču o tome koliko smo u svemu daleko od EU, od vladavine prava, izbornih krađa, korupcije, kriminala, slobode medija, telekomunikacija, zarobljenih institucija... Povod, predsednikova izjava da će svom snagom u EU“. Vesa je nadrastao okvire jedne redakcije, profesije, a mogu slobodno reći da su mu i republičke granice bile uzane. NJegove procene tražile su kolege, biznismeni, političari, investitori. Sećam se kako je u vreme NATO bombardovanja ubedio tadašnje vlasnike Blica da se ne povlače, da ne zatvaraju novine. Posle rata im je objašnjavao da će Milošević pasti i da ne smeju da prodaju redakciju. Ubedio ih je, a nama je kasnije pričao kako i nije baš imao izbora: „Šta sam mogao da im kažem, da prodaju novine nekoj budali za sitan novac. Gde bismo onda radili?“ Posle pada Miloševića, na jednu godišnjicu Blica došao je Gerhard Šreder. Pitao je Vesu šta Evropa može da učini na korist svih građana Srbije. Dobio je odgovor da hitno ukine vize. Nedugo potom vize su i ukinute. Mnogima se Vesa našao kad je teško. Nekome je pružio mogućnost da zaradi za hleb, drugima da objave ono što niko neće, trećima da izvuku živu glavu. Nije o tome javno govorio, ali znam da je i nekadašnjeg urednika NIN-a Tijanića, koji je u jednom trenutku morao da se skloni iz Srbije, stavio na platni spisak – „da čovek preživi“. Nije bio bankar a družio se s bankarima, nije bio diplomata a ambasadori su ga posebno zvali na razgovor. Nije bio glumac a glumcima je značilo njegovo mišljenje. I glumio je, prilično uspešno u komadu koji je izveden na njegovom Dorćol placu. NJegovoj drugoj kući za koju je živeo kao i za novinarstvo. Pratiti Vesu bilo je teško. U poslu još i nekako, a van toga... Morali ste uzeti slobodan dan (a on to ne da) ili bolovanje, što je još gore. Noćne avanture sa njim, vikend žurke u Krčedinu i raftinzi Tarom ostaće neponovljivi. I to je jedna od tajni Vesinog uspeha, držanje ljudi na okupu. Prosto je uživao u tome. Na taj njegov lepak mnogi su se uhvatili, pa je tako jedan Nemac, Uve Dulias, doveo kompletnu porodicu i pedeseti rođendan proslavio u konobi na Vračaru. Drugi Nemac, Mario, i dalje dolazi u Beograd. Veselin je imao dve otadžbine koje je podjednako voleo, Crnu Goru u kojoj se rodio i Srbiju u kojoj se afirmisao, skućio, i sa suprugom LJiljom podigao dve divne devojke, Isidoru i Anitu. NJegov odlazak iz života i s javne scene Srbije je veliki gubitak. Jer, Vesa je bio brana svemu primitivnom, palanačkom i šićardžijskom. Bio je prepreka za šoviniste, prevarante, lažne patriote i huškače. Za hvalisavce i rasturače mržnje. Za pokvarene likove raznih fela. Hvala mu beskrajno na svemu. Milenko Vasović