Najbolje od „neprijatelja“

Još nije izvesno da li je čoveku bilo pametno da razvije jezičku sposobnost. Jezik nam jeste omogućio da uživamo u Gogolju, Borovskom i govorima Tomislava Momirovića, ali nam je dopustio i kovanice poput „specijalnih operacija“ i „problematične prošlosti“. Ta druga je pogotovo sjajan izum, i baš optimistično poručuje da je istorija poput deteta koje jeste nevaljalo, ali ga trudom i razumevanjem možemo proizvesti u korisnog člana društva, kao da to dete nije naš pokojni predak, kao da to dete nismo mi. Takve povesti - i doslovnih pokojnih predaka u njoj - Ukrajinci i Poljaci imaju i više nego dobre literature. Zaratili su novembra 1918, čim su izašli iz ruševina Austrougarske. Turista će u Varšavi lako nabasati na spomen-ploču na kojoj, recimo, piše da je posvećena generalu Bronislavu Pjerackom, koga je baš na tom mestu 1934. ubila Organizacija ukrajinskih nacionalista. Godine 2016. poljska Skupština je usvojila rezoluciju kojom je zaključila da je ista OUN od 1943. do 1945. skrivila genocid pobivši bar sto hiljada Poljaka u Voliniji. Negde pri kraju potpisnici su primetili i „da ne mogu biti slepi prema poljskim odmazdama koje su takođe koštale civile života“. Kolege iz ukrajinskog parlamenta uzvratile su im rezolucijom kojom su takav pogled na „problematičnu prošlost“ proglasile jednostranim. Ukratko, istorija kaže da čovek koji nad varšavskim ulicama vidi ukrajinske zastave najpre treba da pomisli da je reč o okupaciji. No, ovi su dani izuzetak. Dve ukrajinske zastave koje se vijore pred čuvenom Palatom kulture i nauke danas poručuju da Poljska fanatično navija za Ukrajinu u „specijalnoj operaciji“. Asortiman uličnih tezgi dobar je indikator javnog mnjenja, a varšavski valjatori sada nude žuto-plave narukvice, bedževe sa ljubavnim i borbenim porukama Kijevu, toalet papir na kome otisnuti Putin liči na zlog kiborga iz naučnofantastične distopije. Ako Poljsku nešto okupira, to je stanje na ukrajinskom frontu. Ako je okupira neko, to su ukrajinski stradalnici. U zemlju je ušlo 3.300.000 izbeglica. „Pre 24. februara UNHCR u Poljskoj je imao osmoro uposlenih. Sada zapošljavamo 95 ljudi i verujem da će nas naposletku biti više od trista. Ovo je najveća vanredna situacija u Evropi od Drugog svetskog rata, a bio sam i u Srbiji 2015, kada je ’Balkanska ruta’ radila punom parom. Tada je maksimum iznosio 13.000 izbeglica dnevno. Ovde je 8. marta stiglo 141.000 ljudi. Čak i sada, kada se situacija značajno smirila, imamo u proseku 20.000 ljudi dnevno“, jednostavno objašnjava Rafal Kostšinjski, portparol Visokog komesarijata UN za izbeglice u Poljskoj. Kostšinjski dodaje je teško reći koliko ukrajinskih izbeglica trenutno živi u Poljskoj, ali smatra da se brojka krije između 1,5 i dva miliona. „Devedeset odsto ukrajinskih izbeglica čine žene i deca. Vojnim obveznicima je zabranjeno da napuste Ukrajinu osim ako imaju porodicu sa mnogo dece, ali ukrajinske porodice su obično male. Kada stignu u Poljsku, prvo moramo da ih obavestimo o rizicima koji im prete. Na tačkama ulaska postavljamo plakate koji ih upozoravaju da se ne voze sa ljudima koji im vožnje sami nude. Rizik od krijumčarenja ljudi ne može se dovoljno naglasiti. Dajemo im i letke sa istim informacijama.“ Poljski portparol UNHCR na granicu je stigao prvog dana rata, 24. februara. „Već sledećeg dana je tamo bilo mnogo ljudi koji su nudili pomoć. Siguran sam da su je gotovo svi nudili čista srca, ali bilo je mnogo prilika za predatore koji vrebaju dezorijentisane žene i decu, za seksualnu eksploataciju i trgovinu ljudima. Napredovali smo, ali i dalje slušamo priče o kriminalcima koji tragaju za lakim metama, pogotovo na prelazima Korčova i Medika.“ UNHCR je u Poljskoj odlučio da izbeglicama pomaže novcem, a ne potrepštinama. „Ko najbolje zna šta im je potrebno? Oni sami. Umesto da im dajemo hiljadu higijenskih sredstava ili deseto ćebe, dajemo im novac. Uglavnom dajemo 700 zlota za prvu osobu u porodici, 600 za svaku drugu. Ako ima četvoro ljudi, to je 2.500 zlota, i to je plafon. Ako ih ima petoro i više, ostali neće dobiti ništa, jer moramo da postavimo granicu. Novčana pomoć služi tome da dostojanstveno prežive prve mesece u Poljskoj.“ Sedamsto zlota je otprilike 150 evra. Ništa za čoveka u tuđini, pogotovo ako je ta tuđina Evropa, ali uvek ima onih kojima je još gore. „U Ukrajinu šaljemo ćebad, kanistere, solarne lampe, plastiku za pokrivanje oštećenih krovova, šatore. Život interno raseljenih je veoma težak. Ne mogu da dobiju dovoljno humanitarne pomoći ili su zaglavljeni u ratnim zonama, gde takva pomoć nije ni moguća. Zamislite ljude koji su sada u Marijupolju.“ „Bolje je čak i na železničkoj stanici „Varšava istok”. Tamo su Poljski centar za međunarodnu pomoć (PCPM) i Norveški izbeglički savet (NRC) podigli prihvatni centar. To je pomalo pompezan naziv za šatorsko naselje, ali za razliku od ostalih neformalnih naseobina, ova ima šta je unezverenom čoveku potrebno. Volonterka zabavlja dvoje-troje dečaka krijući se u vreći za spavanje. Pre nego što su ušli u „dečju zonu“, u kojoj se guraju stoni fudbal, plišane životinje i plastični kamioni, dečaci su pristojno izuli patike da ne prljaju tepih. Za starije su tu štandovi raznovrsnih mobilnih operatera sa besplatnim ponudama. Svako ko sa izbeglicama radi, zna da im je danas internet potreban koliko i voda i hrana, krov i toalet. Za još starije, tu je niz invalidskih kolica, koja podsećaju na to u kakvom stanju neki ukrajinski mučenici stižu. Jednog starijeg muškarca volonteri upravo uvoze. Glava mu je klonula. Centar na stanici „Varšava istok“ tranzitni je, pa u njemu trenutno nema mnogo nevoljnih gostiju, ali ih je na vrhuncu izbegličkog talasa bilo i po devetsto. Metežom upravlja Pšemislav Rembjelak, koji verovatno nije očekivao da će mu iskustva iz Libana biti korisna na kućnom pragu. „Prvih dana su se hiljade izbeglica gurale na železničkim stanicama. Deca ne treba da sede na podu nasred železničke stanice. Sada ovde imamo svaku prostoriju ili uslugu koju možete da zamislite. Imamo besplatan brz internet i sto utičnica. Ima hrane, grejanja, medicinske i svake druge pomoći. Igralište radi 24 sata da bi deca bila na bezbednom dok se majke odmaraju ili sređuju papirologiju. Pružamo usluge i životinjama, jer mnoge izbeglice sa njima putuju. Imali smo pse, mačke, ptice, zečeve, pacova, činčilu. Mislim da dosad nije bilo zmije, ali možda grešim“, uspeva Rembjelak da bude i duhovit u svoj muci. Rembjelak objašnjava da je glavno uveriti izbeglicu da je u Varšavi bezbedan, da može da se smiri, jer mu se tek tada može trajnije pomoći. „Na samom početku ljudi govore da im ništa ne treba, ali kada se stres smanji, otvaraju se. Čoveku nije lako da strancu kaže šta mu je potrebno. Zato ih ne pritiskamo da govore. Ovde se čeka.“ Čeka se da progonjeni odluči gde će dalje. Nijedna mogućnost nije laka, jer nijedan beg nije, ali ih barem ne manjka. „LJudi odlučuju gde će ići - Gdanjsk, Krakov, Lublin, Poznanj ili Berlin, Pariz, London, Helsinki. Prevoz i smeštaj na konačnoj destinaciji besplatni su. Besplatne su i avionske karte za SAD, Kanadu i Australiju. Sarađujemo i sa Francuskom, Španijom, Portugalijom. Gradska uprava obezbeđuje smeštaj u Varšavi i okolini. Oni znaju gde je najbolje detetu, a gde samcu. Imamo i bezbedan transport autobusima i taksijima. Većina izbeglica bira Poljsku ili Nemačku, jer su blizu i poznaju ih. Nepoznato mesto je najgore. Mnogo Ukrajinaca je ranije radilo u Poljskoj ili Nemačkoj, a važno je naći posao, jer nije poenta samo u tome da se negde stigne, već i da se reši pitanje narednih dana, nedelja...“ Rembjelak primećuje da u odluci pomaže i bliskost jezika, ali Marija Šmelova, radnica druge varšavske nevladine organizacije, tvrdi suprotno - da je u obrazovanju jezik najviša barijera. „Učitelji ne razumeju ukrajinski, ukrajinska deca ne razumeju poljski, pa se učitelji služe ’gugl prevodiocem’ kako bi razumeli šta dete želi. Među izbeglicama ima i ukrajinskih prosvetara, i treba ih sve zaposliti. Poljski obrazovni sistem ni pre rata nije imao dovoljno novca. Prosvetari su protestovali, nekada i mesecima. Bilo je teško, sada je još teže“, zaključuje Šmelova. Lublin se na tom planu, izgleda, bolje snašao. Grad od 350.000 redovnih stanovnika blizu je granice sa Ukrajinom, pa je izbeglicama često odredište. Zato sada ima 50.000 vanrednih žitelja. „Jedan deo dece školuje se onlajn iz Ukrajine, drugi deo uči sa poljskim đacima, a za učenike koji ne vladaju poljskim, stvorili smo pripremne grupe. U drugoj i trećoj grupi je oko 8.000 dece. Ko želi, moći će tokom raspusta da polaže i ukrajinsku maturu“, objašnjava vojvoda lublinski Leh Spravka. Poljska je administrativno podeljena na vojvodstva, te ima i vojvode, a jedna lublinska obrazovna ustanova ima petnaestogodišnjake Nastju, Vlada i Ženju. Nastja je stigla u martu sa starijom i mlađom sestrom. Roditelji su im ostali u Ukrajini. Dodaje da su ljudi veoma fini i da im mnogo pomažu. Vlad je stigao iz Ivano-Frankovskog. Tamo je ostala baka, ali je sa njom trenutno sve u redu. Poljski jezik mu je, kaže, najdraži predmet. Ženja iz Dnjepra ima 15 godina, ali njeno lice nema više od deset. Sa jedrim obrazima lutke, a u ozbiljnom sivom ženskom kompletu, ona je ilustracija za ukrajinsku knjigu priča o dobroj deci, onoj koja slušaju mame i osmehuju im se veverice dok prolaze kroz šumu. „Došla sam u Poljsku 11. marta. Put je bio užasan, na horizontu su bile eksplozije. Bilo je baš strašno. Došla sam sa mamom, i ostaću dok se rat ne završi. Imam nove prijatelje, ali nedostaje mi tata, škola, prijatelji, sve. Bojim se da rat ne dođe u Poljsku. Bojim se da li će rodbina ostati živa. Radujem se tome što sam trenutno ovde.“ Ukrajinsko-poljski granični prelaz Dorohusk u najgorim danima - ako gori ne dođu - dnevno je prelazilo po 20.000 ljudi. Plakati upozoravaju decu da „loši ljudi ne izgledaju uvek strašno“ i da ne idu nigde sa strancima, pogotovo ako ih zovu da se „igraju ili traže izgubljenog ljubimca“. Motorizovana izbeglička kolona je tu, ali je manja od one koja mili u suprotnom smeru i prevozi humanitarnu pomoć. Prikolica u kojoj majke mogu da se osame sa decom oblepljena je porukama podrške. Jedna sa biblijskim citatima stigla je iz Škotske. Vojvoda Spravka hvali i regionalnu i državnu organizaciju, govori o tome da izbeglice besplatno prevozi čak i vatrogasna služba, da u Poljskoj već radi sto hiljada progonjenih, da su im obrazovanje i zdravstvo besplatni, da primaju i dečji dodatak. Oficir granične policije Tomaš Zebinski precizno saopštava da je preko Dorohuska u Poljsku ušlo 460.000 ljudi, od toga 44.000 peške. „LJudi su dolazili sa kopijama izvoda iz matičnih knjiga rođenih, sa ličnim kartama, bez ikakvih dokumenata. Treba pomenuti da su u februaru i martu temperature bile mnogo niže. Zato smo se trudili da kontrole budu što brže, i da im nakon toga pružimo pomoć, da ih ugrejemo i sve što treba. Među Ukrajinkama je bilo i onih koje su u Poljskoj imale neplaćene novčane, pa i neodslužene zatvorske kazne. Poljski sudovi su sve te kazne ukinuli kako bismo mogli i njima da pomognemo“, dodaje Zebinski. Ako je to bio „važan moment“ u pomoći izbeglicama, kako kaže Zebinski, dobar je i trenutak za prelom u ovoj priči. Jasno je za kakva su dela te zlosrećnice mogle da budu osuđene. Zna se na kakva dela tera siromaštvo, i neka su im kazne ukinute, jer krive nisu ni bile. Ali postoji i drugi račun. Poljska je do 24. februara bila sve samo ne gostoljubiva prema izbeglicama. Evropa joj sada odaje zasluženo priznanje za široke grudi na koje prima Ukrajince, ali kadrovi sa poljsko-beloruske granice i dalje su iz mnogo mračnijeg filma. Tamo su mučenici koji su imali nesreću da se rode na Bliskom istoku ili na severu Afrike i dalje zaglavljeni u šumama. Hjuman rajts voč tvrdi da su Poljaci u martu, dok su organizovali čudo od pomoći za susede, pohapsili grupu volontera koja je pokušala da pomogne onim tamnijim nevoljnicima. Dok je Ukrajincima državni aparat ukidao kazne, te volontere je optužio za krijumčarenje, što ih može koštati i do osam zatvorskih godina. Strah od kriminala, kojim se antimigrantski stav uvek pravda, ovde je došao do fascinantnog apsurda - teoretski kriminalci se teraju sa granica, a stvarni su dobrodošli. Pšemislav Rembjelak sunarodnike pokušava da opravda time što je „lakše komunicirati kada ljudi govore slične jezike, jedu istu hranu, poput boršča, imaju blisku istoriju“. „Srećan sam što je Poljska toliko gostoljubiva prema Ukrajincima. Ne možete kritikovati Poljsku zbog toga. Naravno, shvatam vašu poentu. Pristup se iznenada promenio. Mogu samo da kažem da po UNHCR svako, bez obzira na poreklo, nacionalnost, pol, izgled, boju kože, i bez obzira na to kako je prešao granicu, na zvaničnom prelazu ili van njega, sa dokumentima ili bez njih, zaslužuje isti postupak. Ako je pobegao od rata, konflikta, progona, bez izuzetka mora dobiti priliku da se prijavi za azil“, dodaje Rafal Kostšinjski. Od tog plemenitog stava UNHCR u šumi nema nikakve vajde, a neće je ni biti, jer je, recimo, Švajcarska baš ovih dana referendumom odobrila da finansijski i ljudski ojača Fronteks, evropsku organizaciju zaduženu za - da ne biramo reči - šutiranje neželjenih migranata iz Evrope. Nije valjda neko pomislio da ćemo nakon sve „problematične prošlosti“ najzad ispisati bajku o opštoj ljudskoj solidarnosti? Marko Lovrić