Nema ko da nas povede pravim putem

Trenutna spoljnopolitička situacija Srbije liči na politički tamni vilajet, lose-lose ili no-win situaciju, svejedno. Nisam toliko pametan da znam šta je najbolje rešenje, a ni toliko glup da i bez političkih kapaciteta, ipak, nešto predlažem. Zato, evo, na samom početku priznajem da nemam pojma šta je pravi izbor Srbije u vezi sa uvođenjem sankcija Rusiji ili oko ulaska u NATO i još dodajem da je dobro što nisam i neću biti primoran da donosim takve odluke. Ipak, usudiću se da u vezi sa ovim postavim i prodiskutujem neke aspekte, za koje mislim da su za naše društvo i logični i važni i aktuelni. A sve se svodi na razmatranje za mene najvažnijeg, a sigurno preduslovnog pitanja: ko su ti koji bi danas stvarno trebalo da odluče kojim bi putem Srbija trebalo da ide? Jesu li to građani, političari, intelektualci ili svi zajedno? O tome govori ovaj tekst. Građani Čime se meri politička zrelost naših građana? U redu je što nam politikolozi i sociolozi objašnjavaju evidentne stvari (mada to ponekad zaista zna da zamori), poput toga kako nam je Aleksandar Vučić ukrao državu, zarobio institucije i drži sve poluge vlasti, ali sve to znamo i više bih voleo da mi neko od njih odgovori na pitanje - da li bi nam u ovim vremenima teških odluka bilo lakše da smo istinski demokratska država? Drugim rečima, da li bi bilo bolje da se narod stvarno nešto pita? Lično mislim da je demokratija bolja i efikasnija od diktature, uvek i bez izuzetka, ali se u slučaju Srbije danas, ipak, ne bih na to kladio. Je li je naš narod ikada dokazao da je sposoban da odlučuje u kriznim situacijama? Ne govorim o ratovima u kojima nismo imali kud, pričam o kolektivnom političkom opredeljenju iz individualnih promišljanja, odlukama koje se donose pre opšte mobilizacije i dok rovovi još nisu iskopani. Za koji veliki državni potez u poslednjih deset godina možemo reći da je rezultat volje naroda? A u poslednjih pedeset ili sto? Kad slušam naše istoričare, ispada da za svaki od naših istorijski sudbonosnih događaja postoje najmanje tri varijante u vezi s tim ko su bili glavni akteri, odnosno ko je stvarno odlučivao (i uglavnom pogrešio), mase su mahom bivale izmanipulisane. Narod jeste bio i za Tita i za Miloševića, a i sad je (već predugo) za Vučića, ali, kad se odbiju posleratna euforija, represija, nacionalni patos i totalno medijsko zaglupljivanje populizmom, prave, izvorne volje građana nije tu nikada bilo mnogo. Teško se može reći da se u poslednjih više od pola veka naš narod zaista pitao kako će mu biti, mada to ne znači da nije dobio ono šta je zaslužio. Naši građani ni danas ne ulivaju poverenje da su sposobni za odlučivanje, a za to postoji više razloga. Zemlja smo bez demokratske tradicije, granice su nam stalno bile difuzne i nestabilne, i sad su takve; sa susedima smo se uglavnom gledali popreko, ni sad nije ništa bolje; kultura nam je i u najboljim vremenima bila primorana na preživljavanje, danas je na reanimaciji; u poslednjih vek i po smo imali više ratova, ekonomskih blokada i diplomatskih kriza nego učešća na olimpijskim igrama i tako dalje. A onda obrazovanje! Školski programi su nam prenatrpani informacijama do kojih se na internetu stiže za nekoliko sekundi, govorimo o celoživotnom učenju, a deca su nam sita škole već posle prvih nekoliko razreda, skoro polovina petnaestogodišnjaka nije funkcionalno pismena (razumeju parole i SMS poruke, ali ne i iole složeniji tekst, takva nepismenost ne može lako da se ispravi kroz dalje školovanje), a naše visoko obrazovanje ima tolike kapacitete (i apetite), da će sva ta deca na kraju upisati (neki) fakultet i imati (nekakvu) diplomu. Ako ovome dodamo i to da su nam obrazovne reforme invalidno spore, da ministarski resor služi za postizborno tezgarenje, a naročito činjenicu da sve ovo nije od juče već traje pedeset godina, onda se postavlja pitanje: kako uopšte izgleda izvodljiva forma demokratije u našem slučaju? Rade li istraživači iz društveno-humanističkih nauka neke simulacije koje bi barem nagovestile odgovor? Može li takav narod da ima bolje organizovanu državu, bolju vlast, bolje intelektualce, bolji univerzitet, bolju akademiju? Ja mislim da ne može i da je kod nas baš onako kako i treba da bude - sve na svom mestu. Zaključak iz ovog dela glasi - naše građane trenutno ne vredi bilo šta pitati. Političari Koliko god imao na umu sva naša društveno-politička trvenja – ne samo ona na planu opozicija-vlast nego i ona koja zahvataju ostale društvene grupe, sve do porodice, a svode se na isforsiranu konfrontaciju takozvane prve i druge Srbije – iskreno verujem da svi mi u stvari našoj zemlji želimo najbolje. U čemu je onda problem, zašto ni u kriznim vremenima ne mislimo makar približno isto? O građanima sam rekao šta mislim, evo nekoliko reči o njihovim političarima: među njima nema hrabrih vizionara i modernih trendsetera u političkom smislu, to su samo obični lideri partija koji svoje grubo otesane programe dalje oblikuju, opet prema ukusu naroda. Najmanje želim da raspravljam o Vučiću, on je u toj ultrapopulističkoj strategiji istraži pa vladaj prevazišao sve srpske političare od ustanka naovamo. Šta su sve građani Srbije njemu „progutali“ za ovih deset godina to je čudo jedno; naravno, čudo je prevashodno za one koji ne znaju da su njegovi savetodavci sve vreme unapred znali šta narodu prija. Ali ako za Vučića i SNS nema nade da mogu vladati drugačije osim kolektivnim zaglupljivanjem, šta je sa opozicijom? Nažalost, isto. Bilo je, recimo, tužno gledati kako su se u predizbornoj kampanji mladi i elokventni opozicioni političari „otimali“ za svaku mrvicu takozvanih tradicionalnih vrednosti. Miloša Jovanovića, inače profesora Pravnog fakulteta, čuo sam kako relativizuje čak i Vučićevo kršenje Ustava i kako odmah zatim insistira na izjašnjavanju predsedničkih kandidata o Kosovu i Srebrenici. To je tipično uklapanje svojih političkih stavova u poznate narodne receptore: hajde da pričamo o našim herojstvima i o tuđim zločinima, ostalo je gubljenje vremena. Pre neki dan slušam još jednog desnokrilnog političara, Boška Obradovića, kome je u kampanji bilo normalno da koristi čak i (bizarnu) popularnost doktora Vladimira Nestorovića. Izbori su prošli, Obradović je sad opozicioni lider sa cenzusom u džepu i pre neki dan kaže kako je spreman za političku borbu, što je dobro, a reče i da je sada politički zreliji, što tek pozdravljam i nadam se da više neće unositi kamenje u Skupštinu, upadati u RTS, bojkotovati izbore i još koješta. Međutim, već u narednoj rečenici gospodin Obradović izgovora i apsolutnu anahronost veku u kojem živi, a to je stav da je prajd „promocija homoseksualizma među mladima“. Tužno i strašno! Mnogi ga opisuju kao harizmatičnog lidera, lično verujem da kada bi došao na vlast ne bi poharao institucije kao Vučić, ali ovaj njegov stav o jednoj ugroženoj grupi građana toliko je razočaravajući (i otrežnjujući) da nemam reči. U stvari imam, ne bih voleo da se Boško pita o tome da li Srbija treba da bude ruska gubernija ili ne. Nisu ova dva primera (samo) stvar moje ideološke preferencije. Politički desno mi jeste strano, nezavisno od geografskih koordinata i „ma koje vjere bilo“, ali to ne znači da suprotnim opcijama verujem naslepo. Razočaravajuće je, na primer, bilo i to što su i oni mladi i pametni ljudi iz pokreta Kreni-Promeni, prema sopstvenim rečima, najpre radili istraživanja javnog mnjenja, pa tek onda formulisali svoje zahteve. Tako su od ispravnih protesta u vezi s povlačenjem Zakona o eksproprijaciji munjevito i pogrešno došli do besmislenog zahteva za moratorijum na istraživanja i eksploataciju litijuma i bora. Na osnovu koje to studije se traži taj moratorijum, pitam se? To je stvarno previše i vučićevski i neprosvetiteljski za pokret koji je poslednjih meseci, s pravom, doživljavan kao politička nada. I sad, kakav je zaključak u vezi sa srpskim političarima? Bez obzira na to što će Vučić verovatno već nešto odlučiti, sam ili s nekim ko bude naivan da s njim podeli odgovornost, prilično je sigurno da ni on, a ni drugi političari na srpskoj političkoj sceni ne pokazuju integritet za velike odluke. Svi oni isuviše igraju na kartu osluškivanja naroda i povlađivanja, sve dok ne dogori do nokata. Intelektualci Na srpske intelektualce, pod kojima ovde prvenstveno podrazumevam one koji imaju najviše formalno obrazovanje u nauci i umetnosti, osvrnuću se kratko, ali ne zato što bih da nas poštedim, naprotiv, mislim da smo mi najveći krivci - ako ne zbog učinka, onda zbog nečinjenja, to jest ako ne zbog dela, onda zbog nedela. Mi smo dužni da sve što nam se sa društvom dešava razumemo mnogo dublje od ostalih građana, a meni se ponekad čini da mi ne razumemo ni narod, ni političare, a ni sebe same. Kao ni političarima, ni nama intelektualcima ne treba odreći da želimo dobro Srbiji. Kod političara se ova dobra namera teško realizuje zbog kombinacije neznanja i koristoljublja, kod intelektualaca uz ova dva problema ide i treći, a to je velika egocentričnost. Često smo toliko puni sebe, da samoljublje zna da nam nadjača rasuđivanje, to važi i za intelektualce van politike, ali i za one koji uđu u političku borbu. Uzmimo, na primer, predizborne istupe kandidata opozicije u Beogradu, profesora Vladete Jankovića - puna arogancija u pojavi i obraćanju uz samo retke izlive sumnjive skromnosti, pritom, što je tek loše, svi izrečeni stavovi nepokolebljivo odlučni, čvrsti i neupitni, bez ikakvih misaonih repova koji bi makar nagovestili da je tu ipak bilo nekog preispitivanja (pa i promišljanja). Neko bi pomislio da je čovek došao s neke druge, mudrije planete nego što je Zemlja. Pretanko za takav građanski i akademski pedigre i pređene kilometre u politici. Ni u kolektivnim primerima nismo ništa bolji. Danas u Srbiji u svim školama i na fakultetima trenutno radi oko 100.000 učitelja, nastavnika i profesora, koji važe za intelektualce par excellence i istovremeno kroz naše učionice kontinuirano prolaze i oni koji su buduća akademska elita Srbije. I čemu ih učimo? Spremamo ih da se bore za slobodu mišljenja i izražavanja tako što mi ćutimo i gledamo svoja posla, pričamo im o značaju kulture dijaloga, a mi sami nikoga ne pitamo za mišljenje i svakome solimo pamet, zalažemo se za vladavinu prava i transparentnost, a zapošljavamo se preko veze, govorimo im o dostojanstvu, a nas same ne zna se da li je lakše uplašiti ili potkupiti i tako dalje, spisak je dug. Nemam poverenja ni u nas intelektualce da možemo danas povesti Srbiju pravim putem. Epilog Kažu da kada se problem dobro sagleda prva posledica jeste gubitak samopouzdanja. Nisam želeo da nam rušim samopouzdanje, niti sam ovim tekstom hteo da širim pesimizam, samo mislim da je uvek bolje znati na čemu smo. A mi smo trenutno na tome da u Srbiji niko nije dovoljno kredibilan za odlučivanje koje nam predstoji. I nije ovaj tmurni scenario povezan samo sa spoljnopolitičkom krizom u kojoj smo se našli, ovde je reč o svim razvojnim ograničenjima našeg društva. Svi se žalimo što se već dugo u Srbiji za sve pita samo jedan čovek i mislimo da to nije društvo kakvo smo zaslužili. A ja bih, recimo, voleo da vidim studiju koja bi utvrdila broj iteracija diktature koje mora da prođe jedna zemlja slična našoj po kvalitetu državnih institucija i opštem nivou prosvećenosti (čitaj: sa ovakvim narodom, političarima i intelektualcima), da bi najzad došla do neke ozbiljnije demokratije. To bi nam valjalo da znamo, zbog dece, ne zbog nas. Srbija svoje diktatorske iteracije, kako se čini, još nije „ispucala“, nezavisno od političke situacije u svetu i u regionu. Zbog toga ćemo se i kroz istoriju koja nam je preostala verovatno opredeljivati kao i ranije, u stilu: malo diktator, malo narod, malo više oni spolja, pa ko (i kako) preživi. Neko će i ovo preživeti.