Sve je isto ništa isto nije

Ima među političkim kibicerima tumačenja prema kojima je Aleksandar Vučić iz bezbednosnih razloga najavio da će, „ako je bude pravio“, svoju drugu predsedničku inauguraciju održati 31. maja u Smederevu, umesto u Beogradu, gde je pre pet godina ustanovljavao brojne pompezne procedure, zgodne za prerastanje u „tradiciju“. U Beogradu se, naime, mnogo lakše okupi kritična masa nezadovoljnika nego u manjim gradovima. A još je ove godine i kriminalna grupa Veljka Belivuka opravdano odsutna, pa neće moći da pritekne u pomoć kao 2017, kada su - prema saznanjima medija na koje institucije nisu adekvatno reagovale - sklanjali nepodobne novinare sa mesta zbivanja. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, pa ne bi bilo čudno da predsednik zaista strahuje od nekog iznenadnog protestnog okupljanja, nalik višenedeljnim protestima „protiv diktature“, započetim 3. aprila 2017, samo dan nakon izbora zahvaljujući kojima se Vučić sa premijerske preselio na predsedničku funkciju. Tu je, verovatno, i sećanje da su Slobodana Miloševića na početku poslednjeg mandata građani gađali cipelama, što baš i nije prijatno iskustvo. Ali, u zemlji koja još čeka konačne rezultate parlamentarnih izbora održanih istovremeno sa predsedničkim (i beogradskim) izborima 3. aprila ove godine, masovno izlivanje nezadovoljstva, sudeći po atmosferi koja je zavladala, ne deluje previše verovatno. Opoziciono biračko telo potonulo je u apatiju, linija između „prave“ i „konstruktivne“ opozicije zamagljenija je nego ikad, ali zato rat između opozicionih stranaka deluje žešće i iskrenije od odmeravanja snaga između vlasti i opozicije. Već su se pojavila i istraživanja koja govore ono što se, u datoj atmosferi, može i logički zaključiti – da bi, u slučaju novih izbora, Vučić i njegovi naprednjaci osvojili više glasova nego pre nepuna dva meseca. Pritom - za razliku od stranke koju i dalje predvodi, sam Vučić uspeo je da, u trci za drugi predsednički mandat, popravi rezultat u odnosu na onaj od pre pet godina, kada se, takođe, Ivica Dačić uzdržao od učešća na izborima kako ne bi ugrozio rezultat starijeg koalicionog partnera u prvom krugu. Uz dobro uvežbane razne oblike pritisaka na birače, medijske zloupotrebe i druge izborne manipulacije – koje nisu nedostajale ni 2017 – Vučić je ove godine uspeo da osvoji čak 2.224.914, odnosno 58,59 odsto glasova (uz odziv od 58,62 odsto biračkog tela). Pet godina ranije, za njega je glasalo 2.012.788, odnosno 55,08 odsto birača (uz nešto manji odziv od 54,34 procenta). Uprkos svemu tome, teško da ima razloga da sa zadovoljstvom počinje drugi petogodišnji boravak u kabinetu na Andrićevom vencu. Jer, ne samo da je, čak i sa postojećom medijskom kontrolom, sve teže sakriti u koliko je lošem stanju Srbija posle deset godina naprednjačke ili bolje rečeno njegove vladavine, već se, prvi put, i sam nalazi u problemu. I to ozbiljnom. Globalno geostrateško prekomponovanje izazvano ruskim napadom na Ukrajinu učinilo je neodrživom dosadašnju politiku sedenja na više stolica, što je bilo jasno i bez ovonedeljnog intervjua američkog ambasadora-specijalca Kristofera Hila Politici („U životu morate da pravite izbore, i ovo je takav trenutak. Postoji samo jedan put, i to je Zapad, to je Evropska unija“). Za šta god da se, u aktuelnoj svetskoj nevolji, Vučić odluči, boleće – najpre nas, a onda i njega. A neće imati s kim da podeli ni odluku, ni posledice –zato što je tokom prethodnih deset godina toliko nastojao da uzurpira svu moć, uprkos ustavnim i zakonskim normama, istorijskom iskustvu i zdravoj pameti. Metod kupovine vremena na koji se tradicionalno oslanja ovoga puta teško da će biti od naročite koristi sve i da oružje u Ukrajini iznenada utihne još ove sedmice. Omča se steže, a jedini zaista vidljiv rezultat odlaganja završetka izbornog procesa i formiranja nove vlade je činjenica da će predsedničku zakletvu ovoga puta polagati pred raspuštenim sazivom parlamenta, što, čak i ako zaista nije protivpravna situacija, predstavlja još jednu tužnu ilustraciju vladavine zasnovane na permanentnom muljanju, šibicarenju i gaženju opšteg zarad ličnog interesa, osvajanja neograničene moći. O tome, uostalom, govore i činjenice vezane za dva početka predsedničkog mandata: pre pet godina, Vučić je uspeo da, u tom jednom trenutku, akumulira funkcije izabranog predsednika Srbije, premijera koji nije u ostavci, vrhovnog komandanta, predsednika najjače vladajuće stranke i šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Na prvi pogled, zabeležen je napredak, jer ove godine u momentu početka petogodišnjeg predsednikovanja nije (odlazeći) premijer, ali teško da se i među najtvrđim njegovim pristalicama može naći neko dovoljno naivan da poveruje da Ana Brnabić, koja zauzima tu poziciju, u političkom životu Srbije predstavlja išta više od transmitera Vučićeve volje. Napuštanje funkcije predsednika stranke i dalje je samo tema povremenih javnih nastupa o svemu i svačemu, a dodatak u odnosu na 2017. je činjenica da sada nema ni parlamenta, koji bi mogao makar da fingira raspravu o situaciji u kojoj se nalazimo. Ima, međutim, nekih drugih „koski“ koje nam se redovno dobacuju da se oko njih gložimo dok traje svekoliko rastakanje Srbije, njenih institucija, resursa, kulturnog, obrazovnog i celokupnog civilizacijskog statusa. Tako, recimo, i danas, kao i u vreme prve Vučićeve predsedničke inauguracije, izbori nisu pošteno ni završeni, a već se govori o novom, prevremenom glasanju. Danas je na dnevnom redu mogućnost ponavljanja beogradskih, ali i parlamentarnih izbora, a 2017. su, netom nakon aprilskih predsedničkih izbora, provladini tabloidi lansirali verziju o njihovom održavanju u julu. I tada, kao i danas, u spekulacijama o izboru premijera kao jedan od faktora u odlučivanju pominjano je planirano trajanje vlade. Pre nego što je izbor pao na Anu Brnabić, osobu koja je odmah rekla da „nema autoritet kao Vučić“ i da ga „nije ni zaslužila“, kao kandidati za funkciju premijera 2017. pominjani su i Miloš Vučević, Ivica Dačić, Nikola Selaković i dr Nebojša Stefanović, sve dok sam nije saopštio da neće biti premijer. Spisak je i danas sličan (Siniša Mali umesto sada nepoželjnog Stefanovića) a bitna razlika je u tome što izbor premijera više uopšte nije atraktivna tema – svima je, valjda, jasno gde se nalazi jedina prava moć. Nije, doduše, odmah nakon promene vlasti 2012. bilo jasno da će se taj centar zvati baš Aleksandar a prezivati Vučić. Jer, na tim izborima, pobednik je bio Tomislav Nikolić, pa je Vučiću, koji se neslavno proveo na beogradskim izborima (deset posto glasova manje od liste koju je predvodio Dragan Đilas), trebalo malo veštine i truda da počisti prostor: najpre je pomogao Nikoliću da napusti mesto predsednika stranke, ali i da mu poveri mesto koordinatora službi bezbednosti, odskočnu dasku za priču o „borbi protiv korupcije“ i bildovanje popularnosti („srpski Eliot Nes“). Predsednički izbori 2017. bili su prilika da se zaokruži novi sistem, zavisan od jednog čoveka. Nikolić, koji predsednički mandat nije umeo da iskoristi za stvarno vođenje državne politike, pet čudesnih godina je potrošio uglavnom na protokolarne susrete, dodele odlikovanja (ukupno 1.210) i javne nastupe često zapamćene po, blago rečeno, neobičnim izjavama. Ipak, ambicija mu nije nedostajalo, pa je Vučić – koji je dugo tvrdio da mu ne pada na pamet da se kandiduje - „morao“ da ga, tokom par prilično uzbudljivih dana, ubedi da se, umesto u predsedničku trku, uputi u političku penziju. Uz bogatu otpremninu, naravno: eno ga, i danas uživa u predsedničkoj rezidenciji na Dedinju, i dalje je predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom (za koji nije utvrđeno čemu služi). Nelegalne vikendice njegovih sinova na Savi i dalje su netaknute, a pobrinuo se i da zbrine prijatelje i saradnike. Nakon što je Nikolić, kao potencijalni unutarstranački konkurent, temeljno odstranjen, ostao je bio još jedan važan potez: preuzimanje potpune kontrole nad BIA. Izbor za šefa Agencije pao je na Bratislava Gašića, velikomučenika koji je, zbog uvredljivog obraćanja novinarki, smenjen sa funkcije ministra odbrane i potom herojski „izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije“ (Vučićev citat). Sumnjiva uloga u „slučaju helikopter“ u kome je poginulo šestoro odraslih i jedna beba, nepostojanje tragova o srednjoškolskoj diplomi ili bilo kakvim drugim ozbiljnijim kvalifikacijama, način podizanja medijske imperije čiji su vlasnici Gašićeva supruga i sinovi, Zakon o BIA koji propisuje da pripadnik Agencije ne može biti član stranke – ništa od toga nije moglo da promeni Vučićevu odluku da na tako važnu poziciju postavi čoveka koji mu se 23 dana pred izbore ovako obratio u „svom“ Kruševcu: „Šefe, Kruševac i Rasinski okrug te vole, poštuju i zahvalni su ti za sve što si učinio za prethodne četiri godine. I obećavam da će odavde doći najbolji rezultat u Srbiji, kao kruna tvoje velike pobede za predsednika Srbije.“ Bila je to jasna demonstracija ključnog pravila opstanka i napredovanja u naprednoj Srbiji (lojalnost iznad svega) koje, kao i svi ostali temelji Vučićeve vladavine, važi i danas. Baš kao što važi i model vladavine u kome predsednika ne obavezuje nijedna javno izgovorena reč: nakon što se 2017. kandidovao za predsednika uprkos obećanju da to neće učiniti, Vučić je u tadašnjem inauguracionom govoru, između ostalog, obećavao da će „svom snagom raditi na zajedništvu“ (Srbija je danas, prvenstveno zaslugom vlasti, podeljenija nego ikad). Najavljivao je saradnju i „podizanje mostova“ u regionu (a malo je zemalja sa kojima odnosi nisu pogoršani). Obećao je „unutrašnji dijalog o Kosovu“ (pokazao se kao obično zamazivanje očiju i kupovina vremena), izgradnju demokratskog društva (posle izbornog bojkota 2020. došlo je čak do internacionalizacije unutrašnje političke krize)... Izgovorio je, u prvom inauguracionom govoru, u kome je citirao brojne svetske lidere, i ovo: „Pre osam stotina godina, 1217. krunisanjem Stefana Prvovenčanog, Srbija je postala međunarodno priznata država. Pre dve stotine godina, 1817, Srbija je, posle vekova ropstva, dobila autonomiju i napravila korak ka novoj državnosti. Danas, 2017. godine, verovatno se ništa tako veliko i značajno nije desilo osim jedne stvari. Srbija je dobila predsednika koji će za nju da se bori, svim srcem, svom snagom i energijom.“ Neke granice ipak postoje: Ustav Srbije ne dozvoljava treći predsednički mandat, pa je sva prilika da 31. maja 2027. nećemo prisustvovati trećem Vučićevom krunisanju. Ako bude Srbije – kojoj ne preti samo „najgora zima posle 1944“ iz najava dojučerašnjeg promotera „zlatnog doba“ i „ekonomskog tigra“ – i ako bude izbora, možda to bude prilika za racionalno glasanje i politiku u interesu građana. Naravno, pod uslovom da se, u međuvremenu, ne ostvari prognoza da vlast u Srbiji traje 12 godina. Vera Didanović