Jednačina sa mnogo nepoznatih za Srbiju

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je, prilikom svoje posete Japanu, da „Japan, kao i Evropska unija, razume šta je ovde u pitanju. Ne samo budućnost Ukrajine. Ne samo budućnost Evrope. Već budućnost svetskog poretka zasnovanog na pravilima“. Ja, međutim, ovde ne razumem šta je u pitanju. Razumem da se stari svetski poredak formiran na Jalti i kroz Ujedinjene nacije i Svetsku trgovinsku organizaciju raspao. Ono što ne razumem je kako će izgledati novi svetski poredak i koja su to pravila na kojima će počivati. O tome nam Ursula fon der Lajen nije ništa rekla. Mene interesuje kako će izgledati Evropa za 10 godina i gde će tu biti Srbija. Zašto uzimam period od 10 godina? Istorija pokazuje da je to period u kome može da se formira novi poredak u Evropi. Drugi svetski rat je završen 1945, a Rimski ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice je potpisan 1957. U tom periodu desile su se neverovatne promene ideja šta da se radi. Mislim da je korisno da se upravo danas podsetimo na to. Prva ideja je bila da se kazni Nemačka, da se oduzmu delovi njene teritorije, Sar, Rur, istočna Pruska i Šlezija, da se podeli u dve nezavisne države vezane zonom slobodne trgovine i da se naplati ratna šteta. Istovremeno je predlagano da se ne dozvoli obnova njene industrije i da se Nemačka pretvori u čistu poljoprivrednu zemlju. Sve ovo je bilo pravdano potrebom demilitarizacije. To je bila sadržina Morgentau plana (Morgenthau Plan) iz 1944. (Suggested Post-Surrender Program for Germany). Rat u Ukrajini će se završiti za godinu dana ili četiri godine. U svakom slučaju završiće se jednog dana. Da li će Rusija da bude razorena kao Ukrajina? Da li će u međuvremenu Evropa da ponudi novi Morgentau plan za Rusiju? Ne znam odgovor na ova pitanja. On niti zavisi od mene, niti Evropljani uopšte razmišljaju šta će da rade posle rata u Ukrajini. Možda i razmišljaju, ali ja nisam mogao da nađem nijedan tekst na tu temu. Sve što sam mogao da pročitam je da daju pare i oružje, pomažu izbeglice i obećavaju da će da prime Ukrajinu u EU i NATO ako pobedi u ratu. Ova pobeda može, ali i ne mora, da se desi. Šta će, međutim, Srbija da radi? Ako se primeni novi Morgentau plan, Evropa će biti definitivno podeljena na dva dela. Između njih će se ponovo uspostaviti hladni rat, zabrana trgovine i zatvaranje svih institucija za ruske predstavnike i njihove simpatizere. U prethodnom Hladnom ratu bio je zabranjen transfer moderne tehnologije na Istok, a Titova Jugoslavija je dobro zarađivala na njenom švercovanju. Sada će biti drugačije. Gvozdena zavesa biće mnogo jača. Ne samo da neće biti trgovine gasom i naftom, nego neće biti ni bankarskog poslovanja, prometa ljudi, prvenstva Evrope u fudbalu, Evrosonga, razmene elektronske pošte i interneta za sve. Ako je ovaj scenario verovatan, Srbija bi odmah morala da uvede sankcije Rusiji, da počne da seče šume i vadi blatnjavi lignit ne bi li se grejala, da nacionalizuje ruske kompanije, da uvede tačkice za benzin, da ubedi penzionere da je dijeta zdrava stvar i da kaže ruskoj braći „izvinite, zajeb… ste stvar; Srbija nije Jugoslavija, a naš predsednik nije Tito iz 1961. godine“. Kao što znamo, Morgentau plan nije usvojen, na sreću Nemačke i Evrope. Bile su i druge ideje. Ponuđen je Maršalov plan 1948. za obnovu Engleske i Francuske, ali i Nemačke (European Recovery Program). NJime su uvedena nova pravila socijalno odgovorne tržišne privrede i liberalne demokratije, kao i nove evropske institucije. Okupacione zone na zapadnom delu Nemačke su spojene i formirana je Zapadna Nemačka. NJoj nije odmah bilo dozvoljeno naoružavanje, ali i to se promenilo zbog Hladnog rata sa Sovjetskim Savezom. Francuski pokušaj da se formira Evropski odbrambeni savez nije uspeo, jer je formiran NATO 1949. U njega se Nemačka uključila tek 1955, zbog čega je osnovan Varšavski pakt. Pre toga, formirana je Zajednica za ugalj i čelik kao prevencija da Nemačka obnovi svoju nezavisnu vojnu industriju. Iz Zajednice za ugalj i čelik vrlo brzo se razvija ideja o Evropskoj ekonomskoj zajednici šest država – takođe kao prevencija budućem ratu u Evropi. Velika Britanija je tada sabotirala ovu ideju, mada se vrlo brzo predomislila jer se pokazalo da slobodna trgovina snažno pomaže ekonomski razvoj. Ako pratite razvoj ideja i događaja, odmah posle Drugog svetskog rata nisu postojale nikakve šanse da se formira Evropska ekonomska zajednica u narednih desetak godina. Međutim, razum je polako preovladao. Da li će razum opet da preovlada i da se posle rata u Ukrajini formira nova ujedinjena Evropa? Pod Evropom ne podrazumevam samo Zapadnu Evropu, koja jeste ujedinjena, nego i Istočnu Evropu. Kao što kažu to je pitanje „od milion dolara“. Danas ne postoje nikakve šanse da se nešto tako desi. Ali verujte, posle 1945. Hitlera su mnogo više mrzeli nego što danas mrze Putina. Nepovoljna vest za Putina je da sa njime neće biti ujedinjene Evrope. No, i on će jednog dana da siđe sa ruskog prestola, ali to automatski ne znači ništa za budućnost Evrope ako se ne promeni politika. Odluka da se ujedini Evropa biće veoma teška. Nemačka i Francuska su se ujedinile kroz EEZ preko zajedničke kontrole uglja i čelika. To je bio uslov da se izbegne novi rat. Šta bi sada bio uslov da se izbegne novi rat u Evropi, posle Ukrajine? To je stavljanje pod zajedničku kontrolu i nuklearno oružje i nuklearne elektrane. Ova ideja izgleda suludo u trenutku kada Putin preti upotrebom taktičkog nuklearnog naoružanja i kada ne znamo šta se dešava sa Černobiljom. Ali upravo o tome se i radi. Danas su nuklearno naoružanje i havarisane atomske centrale ključna pretnja za mir u Evropi i to mora biti pacifikovano. Guranje Rusije u zagrljaj Kine ne rešava problem. Na taj način podeljena Evropa bi se samo preslikala na podeljeni svet. Počeo sam sa Ursulom fon der Lajen, pa da i završim s njom. Ne mogu da verujem da ne vidi kako se evropska politika menjala proteklih godina i kako je doživela kolosalni kolaps s ratom u Ukrajini. EEZ je rođena kao mala državna zajednica sa šest zemalja kada je Evropa bila podeljena na Varšavski pakt i NATO (uz nekoliko nezavisnih država i nesvrstanu Jugoslaviju). U međuvremenu NATO se proširio na istok i jug, i preuzeo značajan deo zemalja iz Varšavskog pakta i Jugoslavije. Vojna ravnoteža uspostavljena na Jalti i fiksirana kroz proces detanta je drastično narušena. Ursula fon der Lajen kaže da svaka nezavisna zemlja ima pravo da odluči da li će se pridružiti EU, što uključuje i njeno članstvo u NATO-u. To je tačno, ali njen stari zemljak Karl Marks je govorio da kvantitet, preko određene tačke, prelazi u novi kvalitet. Rat u Evropi je postao neizbežan, samo je bilo pitanje ko će prvi da izgubi živce i preuzme blam na sebe. Ja sam očekivao da će se on desiti u Belorusiji – po starom dobrom receptu uvođenja demokratije - ali je njen autoritarni režim izbegao ovaj rizik. Demokratski izabrani predsednik Ukrajine je, međutim, sve učinio da uđe u NATO, pa i po cenu potpunog uništenja zemlje. Što se tiče EU, njeno ekonomsko širenje je imalo u svojoj pozadini vojnu infiltraciju NATO-a. EU je vodila miroljubivu politiku ekonomske saradnje sa Rusijom, ali je njeno vojno krilo neprekidno testiralo Rusiju. Konačno, došla je Ukrajina, gde su pale sve maske. Dve evropske politike su se sukobile, čime je uništena jedna od njih. Možda je vreme da se razmišlja kako da se obnovi njena miroljubiva politika. Moram da priznam da ne razumem još jednu stvar. Od Srbije se traži da se odrekne nezavisne spoljne politike i da se pridruži spoljnoj politici EU. Kažu, to je uslov za članstvo u EU. Pretpostavimo da se to desi preko noći i da sutra Srbija postane 28. članica EU. Da li to znači da bi Srbija imala pravo veta na sankcije prema Rusiji za gas i naftu, kao Mađarska? Sve spoljnopolitičke odluke, da se podsetimo, donose se jednoglasno u EU. Ili ova mogućnost raspršava svaku nadu da uđemo u EU, osim, možda, kroz utopističku ideju o ujedinjavanju cele Evrope? Danas je najlakše izjasniti se za sankcije ili protiv sankcija Rusiji. Za to ne treba nikakva pamet. Takođe, solidarnost sa ukrajinskim narodom je elementarna humanost. Mogu tu da dodam i osudu vojne intervencije kao načina rešavanja sporova. Ali da parafraziran Ursulu fon der Lajen, to „ovde nije u pitanju“. U pitanju je kakva će biti Evropa za deset godina i gde će biti Srbija. A kakva bude Evropa, takav će biti i svet.