Vozanje umesto prevoza

S obzirom na to da razmaženi Beograđani nisu uspeli da ukapiraju koliku je žrtvu vlast podnela da bi im obezbedila najbolji prevoz u Evropi, gradski moćnici su bili prinuđeni da odu i korak dalje – ponovo su uronili u gradski budžet i zagrabili sredstva za promociju GSP-a. Dakle ne za unapređenje prevoza već u reklamu takvog kakav jeste. Nema sumnje da je to najefikasniji način da se objasni koliki je uspeh činjenica da je nabavljeno čak 10 električnih autobusa koji će na relaciji Beograd na vodi – SRC „Milan Gale Muškatirović“ ekološki spajati novu elitu sa teniskim terenima porodice Đoković. Ili, da je nabavljeno čak sto gasnih autobusa za one koji nisu baš elita, mada u Beogradu ne postoji gasna stanica, a po svemu sudeći neće biti ni gasa. Za tu „neophodnost“ gradski Sekretarijat za javni prevoz je u razmaku od dve nedelje upriličio dva tendera. Prvi „Multimedijalna promocija korišćenja i unapređenja sistema javnog prevoza putnika“ je raspisan 27. aprila 2022. u vrednosti od 75 miliona dinara sa ciljem da utiče „na podizanje imidža javnog prevoza, kao i celokupne slike i predstave o gradu Beogradu“. A da bi građani to što bolje shvatili predviđena je čak i izrada filmova koji će imati „edukativni, kulturni i istorijski sadržaj za korisnike javnog linijskog prevoza“, ma šta to značilo. Već 7. maja je pridodat još jedan tender, „Medijski plasman sa izradom vizuala za javni prevoz“, u vrednosti od 87,5 miliona dinara sa ciljem da uz pomoć oglašavanja na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, bilbordima i društvenim mrežama „unapredi imidž gradskog prevoza i poveća prihode od prodaje karata u javnom prevozu“. Ukoliko bismo te jezički rogobatno izrečene fraze pokušali da prevedemo na pristupačniji jezik, to bi trebalo da znači: čim uđete u stan zaboravite šta ste doživeli u prevozu, uključite televizor, pogledajte edukativni film o lepotama gradskog prevoza i jurnite da kupite bar tri mesečne pretplatne karte da biste bili deo tog istorijski svetlog trenutka. I ni slučajno ne razmišljajte o tome da li će vaš novac za prevoz otići za kupovinu klime, platu vozača ili promociju gradskih čelnika, jer Grad zna šta je najbolje za vas. „Daleko bi bilo bolje da su ta sredstva uložena u ljudstvo jer imamo veliki problem sa brojem vozača i mladi više ne dolaze. Uslovi za rad su katastrofalni, a plate su veoma male (35.000 je osnovna, sa dodacima za noćni rad i prekovremeno jedva može da se zaradi 500 evra) i odlaze u inostranstvo da rade za 2.000 do 3.000 evra. Ili da su uložena u vozni park jer imamo veoma loša iskustva sa kvarovima i prokuvavanjem vozila. Tramvaji su iz 1985. godine, a mnogi autobusi imaju između 30 i 35 godina i u katastrofalnom su stanju. Svakog leta imamo problema jer u više od polovine vozila ne rade klime, a naši vozači ne znaju kako da objasne ljutim putnicima da nisu oni krivi za to. Reklama ‘kupi kartu‘ ne znači ništa, jer građanin koji kupi kartu hoće da ima ispravno vozilo. I hoće i da mu to vozilo dođe, a ne da kasni. Prošle godine su preko leta proredili vozila, sada će to opet da urade, mnoga će se pokvariti, a na prevoz će se čekati između 50 i 60 minuta. To je nedopustivo, ovo je 21. vek i ljudi moraju da idu i da se vraćaju sa posla, a ne da provedu po četiri sata u prevozu na relativno malim razdaljinama koje su u pitanju“, kaže Nikola Antić, predsednik IO Saveza ozbiljnih sindikalaca GSP-a. Za početak, jedno je sigurno – klime neće biti popravljene. Zauzete oko reklamne kampanje, gradske vlasti su izgleda zaboravile kada stiže leto, tako da su se tek u maju dosetile da bi trebalo upriličiti i javnu nabavku za rezervne delove i materijal za servisiranje klima-uređaja. Kada su se dosetili prvi termin za dostavljanje ponuda je bio 18. maj, što prema proceni Centra za lokalnu samoupravu znači da ugovor ne može biti potpisan pre juna i da servisiranje neće početi pre jula, što je „dodatno opasno za starije osobe i hronične bolesnike“. Opasno za njih, neudobno za sve i neodgovorno u trenutku kada se očekuje da priliv od prodatih karata oporavi hroničnog gubitaša. A baš bi mnogo karata moralo da se proda da bi se bar malo poboljšala zvanična statistika GSP-a: za 2,63 miliona vožnji (putnika) dnevno koristi se 1.706 vozila, što znači da u jedno vozilo dnevno u proseku ulazi 1.500 ljudi. Pritom, ni tri miliona prodatih mesečnih karata ne bi moglo da obezbedi dovoljan broj vozila (da stižu na dva do tri minuta kao što je uobičajeno u civilizovanim sredinama) uz način na koji posluje ili preciznije rečeno – ugrađuje se, aktuelna vlast. Recimo, za nabavku pomenutih 100 gasnih autobusa plaćeno je 34,2 miliona evra, tako da jedno vozilo i to bez PDV-a košta 342.000 evra, što bi odgovaralo ceni najkvalitetnijih evropskih proizvođača. Međutim, kupljeni su autobusi turske kompanije BMC, koje je Novi Sad pre dve godine plaćao 258.000 evra po komadu, odnosno za 84.000 evra niže nego u Beogradu. Uz to, u Centru za lokalnu samoupravu ističu još nešto: „Posebno pitanje je kako je ponuda za BMC prihvaćena, kada je zastupnik na pitanje iz prijave – `da li može da potvrdi da nije vršio neprimereni uticaj na postupak`, odgovorio sa `ne`?! Kako je moguće da nije diskvalifikovan ponuđač koji ne može da potvrdi da nije vršio neprimereni uticaj?“ Ništa bolja situacija nije ni kada je u pitanju održavanje vozila. Grad je krajem 2019. kupio 170 kineskih autobusa marke „higer“ sa plaćenom petogodišnjom garancijom (za neke komponente i dužom: 12 godina za šasiju i karoseriju, osam godina za spoljnu oplatu), a do sada je za održavanje tih autobusa platio milionske iznose. Ove godine je za servisiranje već plaćeno 90 miliona dinara, a ovih dana se završava postupak koji će „vredeti“ dodatnih 250 miliona dinara. Prošle godine je na servis otišlo 43,2 miliona, a 2020. (ni godinu dana nakon kupovine) 72 miliona. Ako se radilo o popravkama koje ne pokriva garancija, onda je ili tender napisan veoma loše ili se neko baš iživljava na vozilima, a za to ne snosi nikakvu odgovornost. Naravno, postoji i treća mogućnost – naše pare za naš prevoz neko uspešno međusobno deli. I pored toga naprednjaci nas uveravaju da su uspesi koje oni postižu sa GSP-om nemerljivi u odnosu na prethodne vlade. Ne, više ne tvrde da će za razliku od „zlih žutih“ spasiti „domaću proizvodnju“ i Ikarbus, jer su ga svojeručno dotukli. Umesto da obnove proizvodnju, kao što su obećali na početku vlasti, prva fabrika aviona na Balkanu danas ne proizvodi apsolutno ništa i preživljava samo od iznajmljivanja prostora za servisiranje kineskih autobusa. Aktuelne vlasti su takođe procenile da im se uvoz više isplati i više su nego ponosne na vozni park pristigao iz Kine i Turske. Šef odborničke grupe SNS u prethodnom sazivu Aleksandar Mirković je istakao da je Grad Beograd poslednje tri godine, računajući nabavku 100 gasnih, kupio 355 novih autobusa, „o čemu je Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik mogao samo da sanja“. Problem je što i Beograđani samo mogu da sanjaju taj boljitak u prevozu. Na sajtu GSP-a je dostupan statistički pregled iz kog jasno vidimo da je 2013. (Dragan Đilas je bio gradonačelnik do 18. novembra 2013) stanje u prevozu bilo neuporedivo bolje. Recimo, te godine je u Beogradu postojalo 135 linija, a danas ih ima samo 109; kilometraža koju je gradski prevoz pokrivao je iznosila 1.869,8 kilometara, a danas je smanjen na 1.522,7; ukupan broj vozila je iznosio 1.225, a krajem 2021. je spao na 1.216 vozila, a prosečna starost tramvaja je stigla do 38,41 godinu. Ali, možda će istina izgledati bolje u reklamnom filmu koji nam pripremaju. Sandra Petrušić