Samo saginjanje Srbiju spasava?

Ne ulazeći u to kojom računicom je predsednik Srbije došao do zaključka da bi građani živeli 10 puta bolje kada bi naša zemlja podlegla pritiscima Zapada i uvela sankcije Rusiji i kako bi se to višestruko viša cena ruskog gasa pozitivno odrazila na našu ekonomiju i životni standard, mnogi su upravo ovu poruku razumeli kao korak ka već utvrđenom cilju. I uprkos obećanju da od građana neće kriti odluke koje državni vrh bude donosio u ovom, geopolitički najozbiljnijem postrojavanju u poslednjih više od 30 godina, te da će vlast, kako je rekao, „čuvati svoju politiku i stajati iza odluka koje je donela dok god to bude mogla da izdrži, a kada ne bude onda će se obratiti građanima i objasniti zbog čega nije više mogla“, Aleksandru Vučiću se za sada, čini se, jedino može verovati kada kaže da mu nikada nije bilo teže. Bez svake sumnje, Evropa koja, suprotno početnoj jedinstvenoj reakciji, sada pokazuje prilična neslaganja u vezi sa zaoštravanjem sankcija, pa nekolicina zemalja sa njenog istoka ne bi da uvodi embargo na uvoz ruske nafte, verujući da je takva politika samoubistvena po njihove ekonomije, ne odustaje od disciplinovanja država kandidata i zahteva od Srbije da se opredeli. A kako igranje na tankoj žici između Istoka i Zapada postaje sve rizičnije, tako se čini da i retorika nove-stare vlasti u Srbiji postaje sve jasnija. Jer, kako drugačije tumačiti ne samo Vučićevu rečenicu s početka ovog teksta, nepotkrepljenu bilo kakvom analizom efekata uvođenja sankcija, već i onu da Srbija već sada „suštinski nema izlaz na tržište kapitala“ i da se postavlja pitanje „zanavljanja kredita“? Drugim rečima, zemlja koja se donedavno hvalila sve boljim kreditnim rejtingom i sve većim stepenom poverenja koje uživa kod vlasnika kapitala, danas ima problema da se zaduži na tržištu novca, po Vučiću „prihvatljivoj“ ceni. NIN je istraživao zbog čega je to tako. I šta bi mogle biti ekonomske posledice uvođenja sankcija Rusiji i usaglašavanja naše spoljne politike sa EU, a šta ukoliko se Srbija, ipak, odluči da po svaku cenu kaže ne Briselu, a ne Moskvi? Ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao slažu se da je interesovanje za naše dužničke hartije slabije nego inače, ali nisu sigurni da li je to posledica neke vrste kazne zapadnih investitora zbog naše politike prema Rusiji ili je, pak, u pitanju čista tržišna logika i kamatna stopa koja jednostavno više nije atraktivna u meri u kojoj je bila pre nekoliko meseci. A ni vremena nisu više sigurna kakva su bila donedavno. Dilemu bi, kako kažu, moglo da reši povećanje kamatnih stopa i njihovo usklađivanje sa realnom situacijom na tržištu kapitala, koliko god Vučić tvrdio da ga je sramota da se zadužuje po stopi po kojoj se zaduživala prethodna vlast, oličena u Borisu Tadiću i Mirku Cvetkoviću. „Kamatne stope će rasti i jasno je da će zaduživanje biti skuplje, odnosno da će se uslovi zaduživanja promeniti. Ipak, to nužno ne mora biti posledica kažnjavanja Srbije već opreznije investiranje zbog globalne neizvesnosti sa kakvom se suočavamo“, kaže za NIN Milorad Filipović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Ovaj naš sagovornik smatra da su posledice odluke o sankcijama, sa ekonomske tačke gledišta, neuporedive. „Ako poredite naše trgovinske odnose sa Rusijom, sa jedne, i EU i regionom sa druge strane, jasno je šta preteže. Takođe, iako će odricanje od ruskih energenata imati ekonomske posledice i po Evropu, naredne godine će biti završen naš gasni interkonektor sa Bugarskom i gas ćemo moći da dobijamo iz Azerbejdžana. A što se gasa tiče, čak i da ne uvedemo sankcije, mi ne možemo bezrezervno osigurati snabdevanje, jer zemlje preko kojih taj gas stiže mogu lako zavrnuti česmu. Dakle, čisto ekonomski gledano naravno da bi posledice neke vrste sankcija EU prema Srbiji kao kazna zbog svrstavanja na stranu Rusije bile daleko značajnije i opasnije po našu ekonomiju od onih koje bismo trpeli ako bismo uveli sankcije Rusiji“, smatra Filipović, uz opasku da su politika i naši dugoročni strateški ciljevi ipak iznad ekonomskih, a politička podrška Rusije Srbiji nimalo nije beznačajna. Na pitanje kakve bi sankcije Srbija mogla trpeti ukoliko se odupre pritisku da iste uvede Rusiji, Filipović odgovara: „Nema tu pravila. Zapadna antiruska histerija je, kao što vidimo, ozbiljna i to što Evropa možda nema osnova da nas kažnjava, to ne znači da se to ne bi desilo“, kaže ovaj sagovornik NIN-a navodeći da i ovaj rat, kao i svaki, ima gubitnike i dobitnike. „Najveći gubitnik je Ukrajina, potom Rusija, a onda Evropa, dok su dobitnici ovog rata SAD i Kina.“ Dušan Proroković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu složiće se da će Srbija trpeti posledice aktuelne ekonomske krize, usled rasta inflacije i moguće recesije, ali insistira da u pitanju o posledicama uvođenja sankcija Rusiji postoji ključni, kako kaže, metodološki problem. „Polazimo od toga da sama Evropa zna šta radi, a to nije tačno. Ona nas tera da uđemo na bušan brod, pa da se zajedno svi podavimo na njemu. Uvođenje ovakvih sankcija i odricanje od ruskih energenata je samoubilački potez, jer gas nisu čunga-lunga žvake pa da se može tako brzo ruski zameniti nekim drugim. Značajan deo članica EU zavisi od ruskog gasa i tako će biti i narednih nekoliko godina, jer bez obzira na spremnost da se uloži ogroman novac da bi se taj gas zamenio nekim drugim, za izgradnju gasovoda, kao i terminala za tečni naftni gas potrebne su godine. Kina, Japan i Indija su već na tržištu energenata koji ne dolaze iz Rusije, tako da teško Evropa i tu može biti konkurentna. Zato nije neočekivano što i ona polako popušta u odlukama da se Rusiji uvode najstrože moguće sankcije“, kaže Proroković, koji očekuje i dalje popuštanje kako vreme bude odmicalo. Za razliku od Filipovića, kome izgleda kao da vlast priprema građane na uvođenje sankcija Rusiji, Proroković smatra da je takav potez teško moguć. „Više od 80 odsto građana se tome protivi i mislim da bi to bio previše destabilišući potez. Tačno je da će ekonomske posledice ove krize biti velike. Mogu se očekivati manje investicija, pad našeg izvoza u EU jer će ona biti u krizi, rast inflacije, koji je počeo i pre rata u Ukrajini a sada će se nastaviti“, kaže on dodajući da su mogućnosti predviđanja poteza kojima bi Evropa mogla kažnjavati Srbiju zbog neuvođenja sankcija veoma male. „Ovo je vreme u kojem je ideologija glavna logika, što je daleko opasnije od rukovođenja političkom ili ekonomskom logikom. Zato ne bi trebalo isključiti mogućnost ukidanja Šengena, ali problemi EU su daleko ozbiljniji od našeg opiranja da uvedemo sankcije da uvek postoji mogućnost da prođemo i bez ikakvih kazni.“ I mada bi se reči predsednika da su nam putevi daljeg zaduživanja sve kraći i ministra finansija Siniše Malog da smo uprkos krizi koja potresa svet ekonomski na dobrom putu mogle činiti šizofrenim, činjenica je da Srbiju kriza neće zaobići. Predviđanja o manjoj stopi privrednog rasta ove godine se već sada potvrđuju, kažu nam dobro obavešteni izvori, a posledica po ekonomiju će biti kakva god da bude krajnja odluka naših vlasti. Zato se čini da vlastima treba verovati kada kažu da nam stiže teška zima. Majski razgovori o novom gasnom aranžmanu mogli bi da reše ne samo novu cenu gasa već i naš odnos prema Moskvi, a koliko će to sve uticati na rezultate privrede, trenutno niko nije u stanju da proceni. Ako se ta nova cena prelije na leđa korisnika gasa, sigurno je da će njihov učinak za ovu godinu biti manji. Ako se, pak, ne prelije na njih nego na Srbijagas i državu, ceh će, pre ili kasnije, plaćati svi. U nekom najgorem scenariju, kroz nemogućnost da se država ili njeno preduzeće zaduže ili pak mogućnost da se zaduže, ali po mnogo višim cenama. „Prvi put od 1999. nalazimo se u izuzetno delikatnoj situaciji i međunarodnim okolnostima koje definišu naš odnos prema EU i NATO. Ako bismo uveli sankcije Rusiji, imali bismo posledice i u sferi politike i pre svega energetske sigurnosti. Politički bismo se izložili riziku da se stav Rusije prema Kosovu promeni, a u energetskom smislu postavlja se pitanje odakle ćemo nadoknaditi gas koji prestane da dolazi iz Rusije. Iskustvo iz kovid krize, pa i ovo sada govori nam da je ponašanje Evrope po principu ’ko pre devojci njemu devojka’ takvo da bi u toj trci za nedostajući gas prednost imali oni ekonomski i politički snažniji i bogatiji“, kaže pravnik Branislav Marić, advokat zajedničke advokatske kancelarije Marić. Naš sagovornik objašnjava da, sa pravne strane, odbijanje da se Rusiji uvedu sankcije može za posledicu imati usporavanje procesa EU integracija, ali i njihovo zamrzavanje. „Ne mora to biti de facto, može biti i de iure. U svakom slučaju, i jedna i druga odluka nosiće sa sobom neke posledice, i političke i ekonomske. Više cene gasa bi uticale na privredu, ali i na domaćinstva i stvorile jednu lančanu reakciju koju je onda potrebno amortizovati. Dometi krize zavisiće i od toga šta će biti u Nemačkoj koja dosta zavisi od ruskog gasa i bez obzira na činjenicu da gasa ima dovoljno i iz alternativnih izvora, problem je što nema gasovoda, a i za izgradnju infrastrukture za tečni naftni gas je potrebno vreme. Sa druge stane, Srbija je u poslednjih deset godina pokazala da među političkim akterima nema fundamentalne razlike kada su u pitanju EU integracije i to je uticalo na relaksaciju investitora. Ukoliko bi se sada napravio određeni zaokret, to bi uticalo ne samo na odnos Evrope prema našem pristupanju, nego i na neke investicione odluke, od čega bi profitirali susedi“, kaže ovaj sagovornik NIN-a dodajući da će arsenal mogućih odluka EU kada je Srbija u pitanju zavisiti od toga koliko će se stvari komplikovati dalje. „Meni se, nažalost, čini da je u našem slučaju šargarepa mala a štap se produžava. I što više budemo čekali i odugovlačili sa odlukom, bojim se da ćemo doći u situaciju da na kraju moramo da je donesemo, a da zauzvrat nećemo dobiti ništa“, zaključuje Marić. Petrica Đaković