U ratnom vihoru „izgoreće“ stotine milijardi dolara

Prema jednoj školi mišljenja, početkom ovog milenijuma došlo je do restauracije ruskog carstva zbrisanog dramatične 1917. Prema jednoj drugoj školi, sasvim bliskoj upravo pomenutoj, kontinuitet carskog režima nije ni prekidan tokom celog 20. veka. Obe škole zasnivaju gledišta na bitnim odrednicama političkog sistema i jednako važnim implikacijama koje ti autoritarni sistemi vladavine imaju u drugim domenima društvenog života. Reč je o sistemima u kojima se kao supstitut za vladavinu prava i trajne institucije javljaju pojedinačne ličnosti sa ogromnim ovlašćenjima i odgovarajućom moći da donose i po sopstvenim procenama sprovode odluke. Takvi sistemi imaju kapacitet brzog i dalekosežnog centralnog odlučivanja i privilegiju odsustva obaveze da bilo kome o svom delovanju polažu računa. To što i u takvim sistemima postoje zakonodavne ustanove i što se na tekućoj osnovi produkuju različite vrste brojnih propisa ne menja autoritarni karakter i u osnovi proizvoljno odlučivanje koje im daje opredeljujući pečat. Sistemske analize i ogromna, vekovima akumulirana iskustva svedoče o fundamentalno inkorporiranoj i globalno hazardnoj neracionalnosti, te tako i neefikasnosti autoritarnih regulatornih ustrojstava kao operativne nadgradnje tih sistema. Oni ne poseduju prednosti široko razuđenih i mnogostrano posredovanih mehanizama odlučivanja - koji omogućavaju da se u tim procesima celishodno koriste ogromne količine u sistemu akumuliranih informacija i znanja koja su po prirodi stvari decentralizovana i zbog mnoštva spoznajnih i tehničkih razloga ne mogu se koncentrisati u jednoj tački – koji, samim tim što su razuđeni i što u procesima odlučivanja učestvuje veliki broj subjekata, štite sistem od preterano rizičnih i slabo osmišljenih odluka koje nose razne hazarde, uključujući i mogućnost globalnog sloma sistema. Rusko-ukrajinski rat pokazao se kao neka vrsta eksperimenta in vivo koji potvrđuje ova sažeto formulisana razmatranja. Taj rat je toliko iznenađujući i u tako drastičnom sukobu sa svim što se zdravorazumski moglo očekivati da se pokazuje kao školski primer neverovatnog postupanja koje spektakularno premašuje sve moguće granice trezvenog rasuđivanja. Par dana pred rat, obaveštajne službe SAD otkrile su planove ove neobične invazije i orijentaciono utvrdile čak i vreme njenog početka. Nije bilo prilike da se sretne čovek koji je u ta predviđanja poverovao. Ta upozorenja logično su tumačena kao neka vrsta propagandnog nestašluka, koji je deo zakulisne borbe između Istoka i Zapada. Na veliko iznenađenje mnogih, kobne prognoze koje je emitovao Zapad ispadoše istinite. Jedan šaljivdžija je rekao da su Amerikanci bolje znali kad će Rusi krenuti u tu nerasudnu avanturu negoli sami Rusi o čijim je akcijama reč! U sećanje je brzo došla jedna teorija razvijena na Zapadu prema kojoj su autoritarni sistemi, upravo zbog odsustva ograničenja u odlučivanju i uravnotežujućih ustrojstava kao instrumenata za institucionalizovanje odgovornosti, velika pretnja po mir u svetu. Logički je sledio zaključak da oni stoga treba da budu opasani lancima zaštitnih aranžmana za sprečavanje njima inherentnih agresivnih ispada kao i za odbranu ukoliko do takvih ispada dođe. To je ideja poznata pod nazivom containment koja je bila predmet iscrpnih i rigorozno argumentovanih diskusija. Neka se ovde istakne i jedna empirijska činjenica, koju su mnogi od nas smesta i tvrdo odbacivali jer je tako neodoljivo sugerisala neprijateljsku zapadnu propagandu. Reč je o činjenici da su u istorijskoj retrospektivi začetnici ratova gotovo uvek bili autoritarni režimi dok su, relativno uzev, demokratije redovno bile prepoznatljivo miroljubive. Iza ideje containment-a stajalo je jednostavno rezonovanje: autoritarni sistemi skloni su zapodevanju ratova, ili su bar organizovanom nasilju skloniji od demokratija, pa je preporučljivo i čak neophodno još u miru preduzimati potrebne korake na liniji zaštite od njihovih mogućih nasrtaja. Autor ovoga teksta mora da prizna da je prema ideji containment-a imao velike rezerve i da je, osporavajući tu ideju, sa kolegama sa Zapada ne jednom upadao u žustre razmene mišljenja. Najnovija iskustva sa nerazumnim i tragično iznuđenim ratom protiv Ukrajine nametnuće, kako se čini, još jednu, ko zna koju po redu, radikalnu promenu mišljenja. Život donosi tako čudne i nepredvidive obrte da čovek sam sebi počinje da izgleda nedosledan. Rusko-ukrajinski rat donosi novu bogatu pregršt argumenata protiv autoritarizma i neoborivih dokaza o tome kakvo je to veliko političko i društveno zlo. To što se dalo videti u Ukrajini toliko je drastično da implicira i nameće najoštriju osudu sramne i krvave agresije na jednu samostalnu i suverenu zemlju. Utoliko pre i utoliko više što ona za to nasilje dokazivog povoda sigurno nije dala. A da je to nasilje užasavajuće dobro se videlo iz mnogih TV izveštaja i zaprepašćujućih slika masovnih grobnica, izmasakriranih tela i stotina hiljada izbeglica. Sve se to skupilo u olovno težak utisak proistekao iz upečatljivih slika ogromne i masivne patnje koju je taj sramni rat proizveo. Trebalo bi tu nesreću vernije opisati, ali ovaj autor ne raspolaže dovoljno jakim rečima koje bi bile primerene takvoj nesreći. A ta nesreća ne može da se relativizuje pozivanjem na bilo kakve dalje činjenice ili okolnosti. Ne može biti povod za ratni napad ako jedna suverena država, rukovodeći se svojim legitimnim interesima, krene da sklapa međunarodna savezništva ne zadirući direktno u suverenitet ili legitimni interes bilo koje druge države. Ukrajina sigurno nije preduzimala nikakve subverzivne aktivnosti na teritoriji bilo koje druge države, niti je dala povoda za legitimnu intervenciju na liniji odbrane od poteza koje je činila. U onome što je činila na planu svojih odnosa sa drugim državama nije bilo ničega nelegitimnog. Sa ruske strane stalno je isticana pretnja od NATO-a i tobožnja opasnost po Rusku Federaciju od neodmerenog približavanja Ukrajine toj vojnoj organizaciji. Da je to bila apsurdna neistina najbolje se vidi po tome što NATO odbija da se angažuje u Ukrajini, čak i sada kad je ona brutalno i neopravdano napadnuta i kad su se za angažovanje ovog vojnog saveza stekle gotovo udžbenički nameštene okolnosti. Kako bi, u svetlosti te znakovite činjenice, uopšte moglo i da se i zamisli da bi NATO mogao da nasrne na Rusiju i zarati na njenoj teritoriji? Da li je u pitanju neurotična reakcija jednog mentalno opterećenog, a neodmereno i nezdravo moćnog pojedinca koji u svom odlučivanju nije suočen ni sa kakvim ograničenjima? Nije li deo odgovora na to suštinsko pitanje odsustvo šire i obavezujuće sistemske mašinerije koja svojim brojnim međuzavisnostima i povratnim spregama pouzdano sprečava razularena skretanja u procesima odlučivanja? Već je istaknuto, ali vredi ponoviti: rat je izazvao ogromnu količinu stradanja i patnje – izbegle mase ljudi, unezverena deca, unakažena tela, masovne grobnice ...− a to je samo po sebi dovoljno da se ova nerazumna avantura najenergičnije i beskompromisno osudi. Ne treba posebno isticati da patnja drastično obara sve aspekte kvaliteta života; i metaforički i doslovno ona je pravi antinom za taj kvalitet. Stoga je ona sama po sebi dovoljna da se rat okvalifikuje kao zastrašujući izvor nesagledivih društvenih troškova. Na sve to dodaje se jedna posebna, isto tako zastrašujuća, sastavnica koja predstavlja čisto ekonomske troškove rata. Neka tu budu pomenuta teška razaranja, a posebno uništavanje kapaciteta i trajnih dobara koji su rezultat decenijskih ulaganja i radnih i preduzetničkih napora. Reč je o nesagledivo brojnim ljudskim pregnućima iz perioda koji sežu unazad do u duboku prošlost. Ovim očiglednim štetama rata valja dodati opadanje proizvodnje i gubitak njenih inače dostupnih povećavanja tokom aktuelnog i budućeg vremena. Mnogi kapaciteti jednostavno obustavljaju rad, na mnogim tačkama dolazi do opadanja proizvodnje zbog poremećaja u lancima snabdevanja i time izazvanih nestašica sirovina i materijala, a ratom i ekonomskim poremećajima izazvana neizvesnost blokira preduzetničke poduhvate i procese upravljanja. Za sve ove blokade ekonomskih procesa i odgovarajuće gubitke ovde će biti data jedna jednostavna a odista prosvetljujuća procena izvedena iz aktuelnog revidiranja projekcija očekivanog privrednog rasta koje odražava tekuće i neposredno predstojeće gubitke bruto domaćeg proizvoda (BDP) usled ratom izazvanih potresa i odgovarajućih zastoja i gubitaka u proizvodnji. Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i jedan broj specijalizovanih međunarodnih agencija za analizu i prognozu svetskih ekonomskih trendova u osnovi su saglasni u procenama da će zbog ukrajinskog rata svetska privreda u tekućem periodu ostvariti rast za oko jedan procentni poen manji nego što bi to bio slučaj da ukrajinski rat nije izbio; podrazumeva se da će se ovaj pad produžiti i u narednim periodima iako možda u manjem stepenu. Standard poređenja je, dakle, redovna situacija u kojoj bi izostali veliki potresi u proizvodnji i prometu, kao što bi izostale i aktuelne paralize makroekonomskih tokova. Moguće je, dakle, bez rizika u troškove rata u Ukrajini uključiti jedan odsto tekućeg BDP-a. To je godišnji trošak, a slična umanjenja proizvodnje, knjižena kao troškovi rata, dogodiće se, kako je pomenuto, i u godinama što slede. Očekivana redukcija budućih umanjenja verovatno će zavisiti od dinamike rata i vremena njegovog okončanja, što se iz ove perspektive ne da proceniti. Stoga će se ova procena ograničiti na tekući nivo gubitaka, uz važnu napomenu da će se, shodno napomeni o verovatnim promenama u vremenu, tok gubitaka, makar i sa opadajućim intenzitetom, nastaviti i u jednom nizu budućih godina. Jednostavna procena ove u tekućim raspravama usled previda izostavljene ali tokom godina repetitivne komponente troškova rata polazi od konstatacije da je tekući BDP sveta oko 85 hiljada milijardi američkih dolara. Kada se jedan procenat BDP-a, za koliko su naniže revidirane projekcije budućeg rasta svetskog BDP-a, primeni na procenjeni svetski BDP, dobija se da će u ovoj godini ovaj najvažniji makroekonomski agregat biti manji za 850 milijardi dolara, što i predstavlja ovde definisanu dodatnu komponentu troškova rata, tj. sastavnicu izraženu kroz izgubljenu proizvodnju merenu BDP-om. Veličina ovog troška ogromna je i teška za neko konkretnije slikovito tumačenje. Ipak, da bi se jasnije videlo šta ona u stvari znači dovoljno je reći da je ona oko 16 puta veća od godišnjeg BDP-a Srbije! Indikativno je, a unekoliko i zabrinjavajuće, da je ovako veliki iznos nesumnjivo stvarnog i skoro opipljivog troška rata ostao van vidnog polja naših analiza. Mnogo nas je koji verujemo da je rat nešto najgore što može da se dogodi čovečanstvu. NJegovi štetni efekti toliko su raznovrsni da jedva da mogu sa sigurnošću da budu pobrojani u nekim konkretnim analizama. Svi ti efekti mogu se protumačiti kao generalisani društveni troškovi rata. Ovde je istaknuta i procenjena jedna nedovoljno uočena i uglavnom neuvažena komponenta troškova rata. To je vrednost BDP-om merene izgubljene proizvodnje koju rat izaziva uništavanjem kapaciteta, blokiranjem lanaca snabdevanja i generisanjem ogromne neizvesnosti koja redukuje i često parališe preduzetničku inicijativu. Posmatrana tek kao komponenta ukupnih troškova rata, vrednost izgubljene proizvodnje ogromna je i prosto zbunjujuća. Orijentaciona procena je da se ova komponenta ostvarila na nivou koji je ekvivalentan sumi od 16 godišnjih iznosa BDP-a Srbije. U uvodnim pasusima dat je osvrt i na navodne razloge zapodevanja tog rata i utvrđeno je da su oni isprazni i lišeni logičnog opravdanja. Uzroci rata usko su povezani sa autoritarnim karakterom zemlje koja ga je pokrenula. Potvrdila se opšta empirijska zakonitost da su tipični pokretači ratova autoritarni režimi, a da demokratije prema ratu nemaju takav, a u perspektivi možda ni bilo kakav afinitet. Olakšavajuća osobenost analize autoritarnih sistema jeste da u njima moćni pojedinac na vrhu sistema donosi sve bitne i opredeljujuće odluke. Stoga se u tim sistemima odgovornost za rat relativno lako utvrđuje. Uz sve ovo, teška senka odgovornosti pada i na celu zemlju koja je ratne sukobe pokrenula. Sva je (ne)prilika da će se ta nepodnošljiva senka vući za agresorom godinama i decenijama, a ni vekovi neće moći preko nje zastrti olakšavajući veo zaborava. Autor je profesor emeritus