Gledaj napred, ne ostavljaj nikoga iza sebe

Od kada je srpska privreda počela ubrzano da raste, više puta sam se našla u situaciji da mi ljudi ne veruju kad im kažem da ne dolazi rast samo od (često subvencionisanih) stranih firmi, niti je sve u građevinarstvu - u kom, slažemo se, ima svega i svačega. Kad kažem da postoje domaće firme koje izvoze - ne veruju. Reakcija je uglavnom: da... hm... izvozimo smrznute maline i... možda IT usluge? Ima i toga, ali ono o čemu ja pričam je skoro potpuno nevidljivo običnom svetu. I zato sad pravimo izložbu, MSP100 EXPO, da pokažemo srpskom društvu neke (ne sve, ni jedine) od najboljih među tim srpskim firmama, kojima treba da se ponosimo, i u koje kao društvo treba da ulažemo nadu. U Srbiji postoji jedna značajna populacija tzv. skrivenih šampiona, firme koje su po svojoj suštini slične nemačkim porodičnim firmama (mitski nemački Mittelstand) zahvaljujući kojima je Nemačka zadržala konkurentnost i nastavila da razvija vrhunsko industrijsko umeće i onda kad se industrija iz drugih razvijenih zemalja preselila na istok i jug. Danas te zapadne zemlje izučavaju nemački model ne bi li nekako vratile industriju u svoje okrilje. Ovakve firme i u Srbiji imaju potencijal da naprave istinsku razliku u kvalitetu njenog ekonomskog pa i društvenog razvoja – ali samo ako kao društvo verujemo da je to moguće. A za to je najpre neophodno da se uverimo da one postoje. Reč je uglavnom o porodičnim firmama, nekim za naše prilike i prilično starim, još 2005. njih 30 izvozilo je više od milion evra. Sad im se pridružuju nove, „tehnološke“ IKT firme, koje su često zajednički poduhvat nekoliko mlađih preduzetnika i preduzetnica. One su izgrađene na upornom i vrednom preduzetništvu, često i neophodnoj snalažljivosti, a na najzahtevnija globalna tržišta izvoze proizvode čija izrada zahteva iskustvo i umeće, sve češće i inovativnost. U Srbiji na mala i srednja preduzeća (MSP) ukupno otpada skoro 40 odsto ukupnog izvoza robe, ali mi se usredsređujemo na najveća ili najinovativnija (primaoce istraživačkih grantova), njih oko 300, koja su 2019. i 2020. izvezla robu vrednu više od 1,2 milijarde evra, ili više od 950 miliona evra ako se isključi prehrambena industrija. Očekivali smo, kad smo se za njih zainteresovali, da ćemo videti neku vrstu nezavisnosti i tržišne discipline - na surovom svetskom tržištu slabo koga zanima da li je neko u ljubavi sa nekom vlašću ili ne. „Guglali“ smo ih i raspitivali se za reputaciju, na kraju i razgovarali sa mnogima od njih. Bili smo i sami iznenađeni do koje mere su to zaista dirljive priče o borbi ne toliko za finansijski uspeh, već da se nešto „stvori“, „menja svet“… Zašto toliko insistiramo na firmama koje u najboljem slučaju dobacuju do 10 odsto našeg izvoza? Najpre, jer ove firme daju nezamenljivi doprinos srpskoj budućnosti time što uspeh grade na razvoju klica znanja i veština za koje nema gde da se kupi seme. Reč je o nasleđu, industrijskom znanju i veštinama koje su nikad privatizovani veliki socijalistički sistemi tokom svog izumiranja razbacali diljem Srbije. NJih je teško „graditi od nule“, jer se moraju učiti u praksi. Bez izveštenog i iskusnog majstora ili inženjera, nema ko da kroz praksu, pokazivanje, ispravljanje grešaka i ponovnih zadataka obuči nove. A jedan vešti majstor ili inženjer može istovremeno da obučava samo ograničeni broj ljudi. Dakle, kad poslednji majstor ili inženjer „izumre“, industriju je vrlo teško obnoviti. Pitajte deindustrijalizovani Zapad koji se sad trudi da svoje industrije obnovi. Jeste tačno i da razvijamo neka od tih znanja tako što dovodimo strane firme. Reč je uglavnom o proizvodnji u velikim serijama, koja se radi za ogromna tržišta, za koja je neophodan ogroman kapital, dugogodišnja izgradnja reputacije, kao i probijanje drugih prepreka za ulazak u lance snabdevanja. Kad, kako će takve firme postati naše? Veštine o kojima govorimo u Srbiji su već dugo potcenjene. To znači da su ove firme veoma konkurentne iako je po prirodi stvari teško probijati se u svetu kad si mali, a još je i sistem postavljen tako da im otežava posao i obezvređuje trud. Od 2016. do 2019. njihov izvoz porastao je 40 odsto, dok je ukupan izvoz Srbije, uključujući i sve brojnije strane direktne investicije koje pristižu sa već osiguranim tržištima, porastao 34 odsto. (Zapravo, toliko je porasla vrednost njihovih prihoda od direktnog izvoza, a on je veći, i skoro sigurno je rastao još brže, jer ne vidimo izvoz preko posrednika, i deo prihoda koji zarađuju kćerke firme u inostranstvu, kojih ima sve više.) Znanja i veštine ono su što razvija ne samo nečiji BDP, već i ljude. Zato ova preduzeća imaju potencijal da budu istinski lideri onoga što se zove održivi razvoj, razvoja kakvom se svi nadamo – zasnovanog na znanju, unapređenju tehnologije, proizvoda i ljudskog okruženja – izgradnji ljudi. Ciljevi održivog razvoja koje su definisale UN tiču se potrebe da rastu ljudski dohoci i zaposlenost (Cilj 8), ali i industrijalizacija i inovativnost (Cilj 9). Sva ova preduzeća ulažu i u energetsku efikasnost (Cilj 7), a sad sve veći broj njih i u obnovljivu energiju, postavljajući solarne panoe. Naši šampioni zapošljavaju 30.000 ljudi, na radnim mestima koja možda nisu uvek fenomenalna, ali čija produktivnost i plate stalno rastu, a često u sredinama do kojih nijedna strana firma ne može da ima interesa da dođe, pa doprinose i smanjenju nejednakosti i depopulacije Srbije. U stanju su da dotaknu svaku poru srpskog društva, svaki kvadratni metar. Osim što želimo da ukažemo na njihov značaj, na skupu MSP100 EXPO u Majnd parku u Kragujevcu 1. juna razgovaraćemo i o inicijativama kako da se taj njihov potencijal mnogo bolje ostvari. MSP100 ne treba pomoć, ali svakome su potrebna fer pravila igre, a po mogućstvu i saradnja. Na konferenciji ćemo govoriti o sistemskim problemima, o nelogičnostima i politikama koje štete MSP najčešće zato što država ne razvija kapacitet da radi svoj posao. Na primer, jedna od glasno postavljenih inicijativa biće da se ispravi nepravda što MSP nisu izuzeta od plaćanja poreza na dobit koji ulažu u investicije, a velika jesu! Podseća li vas to na Sir Olivera iz Alana Forda? To izuzeće ukinuto je kad je naplata poreza u finansijskoj konsolidaciji bila prioritet, jer moguće zloupotrebe kod mnoštva MSP je teško kontrolisati. Ali, nije li vreme da država izgradi svoj kapacitet kontrole, umesto što kažnjava sve MSP za svoju nesposobnost? No, fokus će biti na vrlo specifičnim i konkretnim akcijama koje bi zapravo mogle da budu motivišuće i „pokažu put“ za šire promene ili makar ponude rešenja dok se ne dese strateški zaokreti u politikama. O većini tih predloga koje su nominovale same kompanije, diskutovaće se na tri okrugla stola na kojima će kompanije i gosti pokušati da formulišu što preciznije predloge i da ih u tom obliku kasnije predstave donosiocima odluka. Na primer, srpski izvoznici nemaju adekvatnu institucionalnu „podršku“ u međunarodnim finansijskim transakcijama. S tim u vezi Srbija je na neki način usamljena u toj praksi u regionu. Domaće bankarske obveznice i garancije nisu prihvaćene čak ni kada ih izdaju podružnice evropskih banaka. Svaki put kad neki od naših šampiona ima priliku da bitno poveća svoj izvoz, on mora da „juri“ više domaćih banaka da u svojim matičnim bankama obezbede garanciju. Znajući da ni banke nisu jednostavne u administraciji, pa još i u više država (sedišta matičnih banaka!) možete zamisliti vreme i troškove koje moraju da snose. Tražićemo od države da reši taj problem, ali tražićemo i rešenja koja privreda možda može sama da nađe, da ga bar olakša. Slično, tražiće se rešenja za problem što je kvalifikovanu radnu snagu sve teže naći. Većina kompanija trenutno posvećuje značajne resurse u tom pravcu nezavisno jedne od drugih, i ima više ideja kako da se saradnjom ti napori učine produktivnijim. Kad bi ovakvih nelogičnosti i hendikepa bilo manje, i uspešnih MSP, pa i šampiona bilo bi više. Već sad za petama naših 300, nalazi se nekih 400 šampiona u nastajanju, koji izvoze više od pola miliona evra. NJihov izvoz raste za trećinu brže (16 odsto godišnje) od izvoza šampiona (11 odsto). Mogu li MSP100 da postanu MSP500 do 2030? Mogu li da postanu MSP1000? Implementacija UN Agende održivosti za 2030. je zajednički poduhvat i zajednička odgovornost svih nas. Vodeća srpska preduzeća, naši skriveni šampioni, preuzimaju inicijativu svaki dan. To njih, i sva MSP čini ključnim partnerom srpskom društvu za ostvarenje održivog razvoja, i ključnim za ostvarenje suštinskog principa Agende 2020. - ne ostavljaj nikog iza sebe. A dodala bih - gledaj napred, bori se i ne ostavljaj nikog iza sebe. Vreme je da širimo dalje priču o potencijalu koji te kompanije imaju da daju ovom društvu, i da širimo svest o tome da smo i mi potrebni njima.