Spasiba za družbu

Nikakav geopolitički zaokret se u nedelju u telefonskom razgovoru Aleksandra Vučića i Vladimira Putina nije dogodio. Tako krupne stvari se ne dogode, one se događaju, to je stvar trajanja, grade se i ruše u skladu sa datim okolnostima, pa se na kraju vidi šta je od svega ispalo. Uprkos tome, dogodilo se nešto što će i rusofilna i Zapadu naklonjena javnost tumačiti kao konačno okretanje Beograda ka Moskvi. Posebno ako se ima u vidu izjava ruskog ambasadora Aleksandra Bocan-Harčenka da se „Srbija, kao što je poznato, principijelno ne pridružuje zapadnim sankcijama Rusiji, da je ova pozicija čvrsta, nepokolebljiva i, danas govoreći, nema nikakvih osnova da se misli da je rukovodstvo Srbije može korigovati.“ I nema potrebe detaljisati o ekonomskim aspektima Putinove gasne ponude Srbiji – o tome je bilo dovoljno reči, ali političke implikacije ovog aranžmana mogu biti presudne za budućnost države, a cena bi mogla biti mnogo viša od one koju je u ovo nevreme Rusija zacepila neprijateljskim zemljama. Posebno što bi u slučaju uvođenja sankcija Moskva Srbiju smatrala izdajničkom zemljom. I ako u velikoj igri u kojoj se granice svetova pomeraju a simbolička važnost Srbije postaje mnogo veća od njene unutrašnje snage, ne možemo mnogo da promenimo – možemo mnogo toga da razumemo. Najpre, svaka ambicija Srbije koja prevazilazi onu da se iz velikog loma izvuče sa što manje gubitaka megalomanska je i opasna. Potom, za Srbiju je od važnosti da razume globalne događaje i da ima što širi pogled, svesna, naravno, da on nikada neće biti onoliko širok koliko je potrebno, jer naši periskopi ne dobacuju koliko ruski ili američki. I najvažnije, odluke male zemlje moraju biti u ovakvim okolnostima usklađene sa okolinom. A znamo da se okolina već uskladila. I znamo i kako. Zato, ako je Vučić namerio da nas gasnim aranžmanom okrene ka Moskvi u nakani da ne umremo od zime, onda bi trebalo da imamo na umu da ćemo verovatno crkavati od gladi. Jednostavno je, pitajte onih 300.000 radnika zaposlenih u fabrikama iz zemalja Evropske unije ili bar bacite pogled na podatak da je udeo EU u našoj robnoj razmeni sa svetom veći od 60 odsto. Može biti i da je predsednik imao pred očima i poslednje istraživanje Crte, prema kome bi se najveći broj građana obradovao odustajanju od Unije i podržao savez sa Rusijom, dok dve trećine veruje da je za rat u Ukrajini najodgovorniji Zapad, a za polovinu ne bi bio problem ako bi nam EU vratila vize. Može i tako, ali bi onda neko tim građanima morao da objasni da će rimejk devedesetih gledati samo oni, nikako Vučić i njegova kamarila. Istina, posle nekog vremena stvari ne bi ispale dobre ni po Vučića, ali tragedija je u tome što bi Srbija dva puta u trideset godina sela u pogrešan voz. I nema tog skretničara koji bi mogao da je vrati na pravi kolosek. Opet, suštinski nije to ono što brine Vučića. Kao nikada do sada srpski predsednik je suočen sa posledicama dogme da je Rusija neupitni čuvar kosovskog mita. Formula vladavine ostvarena na takvim spoljnopolitičkim dogmama ostvarivala se u tome da je stepen snishođenja i isporučivanja zahteva i Putinu i Zapadu stvarao slobodu za artikulaciju unutrašnje vladavine. Ta sloboda bivala je utoliko veća što je svaki pretendent na vlast bivao provučen kroz blato i eliminisan. Ovog puta maksimalni zahtevi stižu i iz Moske, ali i iz Vašingtona i Brisela. I kako god da Vučić odluči, gubitak Kosova mu se ispostavlja kao završni račun. A onih koji bi mogli da mu ponude ruku i kakav-takav konsenzus - nema, jer ih je sladostrasno eliminisao. U takvoj atmosferi Vučić iščekuje najavljene posete Sergeja Lavrova i Olafa Šolca. Biće to dugački dani za predsednika, ako ni zbog čega drugog ono zbog činjenice da je i njemu jasno da posle Ukrajine zajedno više ne mogu i Zorana i Dačić, i Briselski sporazum i Kosovo, i Bocan-Harčenko i Kristofer Hil, i Huavej i Epl, i Pink i N1, i Porfirije i Grigorije... A ključna dilema i posle ovih susreta i dalje će biti pred Vučićem. Voditi Srbiju tamo gde on ne želi, na Zapad, ili tamo gde ne sme, na Istok. Naposletku, ipak će morati da izabere jednu stazu. Makar ga ona vodila sa vlasti.