Ne pitaj, samo ruši!

Samo u Sezanovoj ulici na Vračaru u ovom trenutku imamo 30 gradilišta, što predstavlja još jedan trijumf vlasti – gradi se kao nikada u istoriji! Gradi se i više nego u doba Tita, u pravilnim razmacima precizira predsednik, ponosan jer za razliku od svog takođe dugotrajajućeg prethodnika nije svoje neimarske ambicije sputao mišljenjima smarača iz nadležnih institucija i struke. Ko je kriv Brozu što je i pored apsolutne vlasti smatrao da bi se prilikom izrade generalnog urbanističkog plana za prestonicu valjalo konsultovati sa 250 stručnjaka i 70 naučnih institucija. Zbog toga i nije bio u poziciji da ponosno poput Vučića izjavi: „Niko se više ne sprda sa tim ’biće pre roka’, a sada više nema viceva, znaju da ćemo da uradimo u roku.“ Ili bi vest trebalo da zvuči malo drugačije? „U samo jednoj ulici se ruši 30 kuća, od kojih je svaka posebna na svoj način i sve su predstavljale čaroliju ovog grada. Pet godina sam se borila za očuvanje vila preko Udruženje građana Topolska, iako nisam ni državljanin ove zemlje, ni vlasnik kuće koju branim, već samo podstanar. Ali živim u Topolskoj i ušla sam u priču kada su se okomili na jednu predivnu ’staru damu’ koja je bila prvi primer art deko arhitekture. Obratili smo se Zavodu za zaštitu spomenika grada Beograda i urgirali da je stave pod zaštitu, ali sa druge strane je neko takođe urgirao i verovatno ponudio mito, tako da smo samo mogli da gledamo kako je ruše. A onda smo nastavili da gledamo kako jednu po jednu ruše... LJudi uopšte nisu svesni šta se ovde gubi. Oni koji bi trebalo da brinu o baštini neverovatnom brzinom je uništavaju i za to vreme zarađuju pare, a naši sugrađani glasaju za njih“, kaže Morgana Bevanja, Parižanka i istoričarka umetnosti. Nema sumnje da je tog 12. septembra 2018, kada je u Topolskoj srušena vila iz 1927. godine, delo arhitekte Milana Šlanga, „ozakonjeno“ sravnjivanje onoga što je Beograd bio i početak izgradnje prestonice za život konzumenata rijalitija. Uostalom, bilo je jasno da će naprednjaci do toga stići ukoliko im se da prostor još 2014. kada je srušen dom porodice Baruh, zdanje iz 19. veka u Gospodar Jovanovoj, da bi se izgradio poslovni kompleks. Ili, kada je nekoliko godina kasnije na isti način srušena zgrada Ikarusa, delo austrijskog đaka i čuvenog zemunskog arhitekte Franje Jenča. Uz to, jedna od najstarijih zgrada u Novom Beogradu i jedina koja je u tom delu grada projektovana u art deko stilu, a za koju je Komisija za urbanizam Beograda 2015. utvrdila da spada u one koje bi trebalo sačuvati zbog istorijske i umetničke vrednosti. Bez obzira na stav stručnjaka u pomenutim primerima gradsko rukovodstvo je uzvratilo - baš nas briga, ruši! I to ni najmanje ne bi trebalo da nas čudi. Kolika je uopšte šansa da se nekom kome je vrhunac estetike šarena kineska fontana, objasni značaj kulturnog nasleđa, vizure grada ili prostorne kulturno-istorijske celine? Skoro nikakva i verovatno bi bilo pogrešno kriviti ih jer su nesposobni da shvate da tvorci te fontane nisu istu takvu postavili u Zabranjenom gradu već su je izvezli u Beograd. Kao i da nisu srušili Kineski zid da bi podigli stambeno-poslovni centar sa šoping molom. Ali tu postoji i neko ko bi to morao da shvati - Gradski i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a možda čak i gradski urbanista, bez obzira na to što je doveden po političkoj a ne baš po stručnoj izuzetnosti. Nisu, i to se najbolje vidi na primeru Krunske ulice, jedne od retkih koja je preživela i ratna razaranja i prethodne vlasti, ali je poklekla pod naprednjacima. Svesni da bi neke od najlepših zgrada uskoro mogle da nestanu da bi ustupile prostor višespratnim bezličnim kockama, kazinima, menjačnicama i tržnim centrima, Društvo za uređenje i ulepšavanje Krunskog venca, Društvo za ulepšavanje Vračara i oko 50 javnih ličnosti su početkom decembra uputili otvoreno pismo Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić i ministarki kulture Maji Gojković, protestujući zbog neusvajanja Odluke o utvrđivanju Krunske ulice za prostornu kulturno-istorijsku celinu. Odgovor nije stigao od prozvanih, ali jeste od gradskog urbaniste Marka Stojčića – nije još zaštićena, ali će biti za dva meseca. Nije, ali je izgleda bila bitnija poruka koju je tom prilikom poslao i koja se odnosila na naprednjačku superiornost: „Zavod za zaštitu spomenika kulture postoji od 1960. godine i od tada do 2017. godine je zaštićeno samo devet kulturno-istorijskih celina. Od 2017. Zavod je agresivno krenuo u zaštitu i predlaganje novih celina.“ Baš lepo što niko pre njih nije tako masovno štancovao rešenja o zaštiti, ali problem je u tome što ranije nikom nisu bila ni potrebna – sem naprednjacima nikom nije palo na pamet da ruši baštinu. Pritom, i te ranije zaštićene kulturno-istorijske celine su se našle u opasnosti tek kada su oni došli na vlast. Vračar je trajno devastiran tokom 2021. jer su iskoristili rupu u zakonu kada je pređašnja zaštita Neimara kao celine istekla 31. decembra 2020. godine. Nakon toga je nastupio „pravni vakuum“ jer Zavod u međuvremenu nije sačinio dokumentaciju i obezbedio trajnu zakonsku zaštitu pojedinih objekata ili celina. A u tom vakuumu investitorima je dozvoljeno da ruše šta god hoće, a hteli su baš mnogo. „U zakonu o zaštiti spomenika kulture se stalno diže ili spušta granica kada se nešto štiti. Pre 50 godina se nisu štitile građevine iz dvadesetih godina prošlog veka, kao ni socijalističke zgrade. Sada smo 100 godina kasnije i situacija se menja. Beograd je toliko puta rušen u ratovima da bi trebalo podići granicu i reći - sve ono što je podignuto u poslednjih 50 godina mora biti pregledano i ustanovljeno da li zaslužuje da bude stavljeno na tentativnu listu i ako jeste da se zaštiti. U Beogradu je bilo puno vila, mnoge su već srušene i svaka preostala bi morala da dobije sertifikat da li je stilski vredna ili je za rušenje. Ako je vredna trebalo bi napraviti istraživanje, utvrditi ko je arhitekta, kakve su vrednosti, u kom je ambijentu, ko je tu stanovao. Problem je što Zavod za zaštitu spomenika grada ima premalo ljudi koji rade na tome i to je od glave loše postavljeno. Onog časa kada dođe uticajan investitor u društvu uticajnog člana gradske ili republičke vlade, zažmure i daju dozvolu. Pa čak i kada su neke zgrade zaštićene kao što je bila u Resavskoj. Na jednoj strani imamo nedovoljno efikasan rad samih stručnjaka, a na drugoj veliki pritisak da Beograd dobije nove zgrade, pa čak i po cenu onih koje su već zaštićene. A to znači da ne funkcionišu ni ustanove ni sistem. I neće dok ne vidimo ko se sve nalazi na mestima direktora i odgovornih u tim ustanovama, a primetno je da sve imaju ili direktore u statusu v. d. pa drhte za svoju sudbinu ili su postavljeni samo da bi služili vlasti“, kaže istoričarka umetnosti Irina Subotić. Upravo primer rušenja zdanja u Resavskoj 25, sagrađenog 1908. godine prema projektu čuvenog arhitekte Jovana Ilkića, dokazuje da ni nadležne institucije više nemaju jurisdikciju, a ni profesionalni moral prema onom što su dužne da štite. Konkretno, Zavod za zaštitu spomenika Beograda je bio taj (ne SNS) koji je izdao uslove investitoru za gradnju ne samo na mestu tog neprocenjivo vrednog zdanja, već i na mestu zaštićene kuće u Mišarskoj. A kada je zaštita i formalno „istekla“, na meti se našla predratna vila u Ulici Nikolaja Krasnova (bivšoj Avalskoj), uz obrazloženje da je bila „trošna“ iako su bageri tri dana lupali po njoj da bi je pomerili sa mesta, a usput su oštetili i okolne objekte i počupali kablove. „Modernizacija ne može da nikne preko noći ni iz čega. Ne kažem da sve treba da bude 19. vek, ali neka kontrola mora da postoji. Kada privatno lice investitoru proda vrednu vilu mora da postoji i država koja će reći: čekaj, ovo je zaštićena kuća i ti možeš da je kupiš, ali ne možeš da je sravniš sa zemljom. Zamislite da neko Ajfelovu kulu stavi pod zaštitu, a onda dve godine kasnije dođe i kaže: nije ona više ono što je bila, hajde da sada pravimo parking. E, takva je situacija u ovoj zemlji. Ako je nešto proglašeno kao baština, ne može da se promeni. Mi stalno pišemo primedbe na sve takve odluke, ali to nema svrhe. Recimo, kada smo ih uputili u vezi sa Kosančićevim vencem, Stojčić je zakazao sednicu za sedam ujutru. Sedeli smo u društvu mnogih udruženja koja su takođe imala primedbe, a oni su nam samo pročitali da ih nisu usvojili. Guraju svoje i uvek nas pobedi investitor koji ima osnovanu firmu sa 100 dinara osnovnog kapitala. Na šta to liči, to je čisto pranje para“, kaže Morgana Bevanja. NIN-ova sagovornica je i autorka teksta „Serbie: le patrimoine architectural de Belgrade en grand danger“ koji je na svoj sajt postavila organizacija velikog ugleda La Renaissance Française. U njemu se, između ostalog, pominje i činjenica da su udruženja koja se bore za zaštitu baštine sve pokušala, da su se čak pozivala i na konvencije koje je potpisala i ratifikovala vlada kao što su Faro i Granada, ali da je sve bilo uzalud – čitavi kvartovi se i dalje ruše. Interesantan podatak imajući u vidu da Ministarstvo kulture na svom sajtu kao jedan od uspeha u civilizacijskom smislu navodi to što je Republika Srbija ratifikovala 2009. krovnu evropsku konvenciju o zaštiti kulturnog nasleđa i postala deo Faro mreže Saveta Evrope. Uz to se i Faro i Granada konvencija odnose na uticaj, saradnju i važnost mišljenja građana korisnika. „Sve smo mi to potpisivali ali niko se na to ne obazire, niko ne poštuje ni domaće zakone, a zašto bi međunarodne konvencije jer nema načina da se sankcioniše nepoštovanje. To su preporuke, zeleni karton za ulazak u civilizovana društva sveta. Nama to nije blisko, ne treba nam, nismo dovoljno upoznati, niko nas ne upućuje na vrednosti civilizovanih društava - mi ćemo radije da uđemo u svet napasnika preko naših‚ ’naprednih‘ rijalitija. Tekst koji je objavljen na La Renaissance Française je informacija – upozorenje, mnoge bi trebalo da bude sramota šta se to dešava sa beogradskim nasleđem i što se širom Evrope i sveta može čitati o njihovim zlodelima, ali do njih izgleda da reč sramota ne doseže“, kaže Irina Subotić A da li išta doseže imaćemo priliku uskoro da vidimo. Na redu je rušenje starih zgrada kod parka Manjež, što bi trebalo da bude trajna lobotomija za svakog ko razume reč „Beograd“ jer se na tom potezu nalaze četiri izuzetna primera beogradske arhitekture s početka 20. veka. Na brojne inicijative da se s tim stane, vlast je reagovala eventualnim nuđenjem „utešne nagrade“ – sačuvaće stare fasade i nakačiti ih na nove. Svojevremeno je to obećala i za fasadu zgrade Ikarusa, ali ju je izgleda negde zaturila. Možda ove neće. Sandra Petrušić