Gorak ukus srpskog šećera

Da li je „šećerna groznica“ koja je prošle nedelje zahvatila Srbiju zaista i završena, kako tvrdi predsednik Aleksandar Vučić, poslednjih meseci glavni magacioner Robnih rezervi, ili se nestašice, ako ne šećera, onda neke druge osnovne životne namirnice mogu očekivati i u narednim nedeljama i mesecima? I još važnije, kada predsednik kaže da svega ima dovoljno, odnosno da su nam cene ulja i brašna toliko povoljne da građani susednih država prelaze granice kako bi ove namirnice kupovali kod nas, da li je to dobra ili loša vest? Naravno da je niža cena bolja od više i da je za zemlju u kojoj dobar deo njenih građana ima prihode dovoljne tek da podmiri račune i kupi osnovne životne namirnice niska cena prava poslastica, ali problem je u tome što ta cena nije rezultat tržišnih prilika nego nametnute državne uredbe. I što su cene osnovnih životnih namirnica zamrznute na nivou od 15. novembra 2021, i takve će biti sve dok uredba koja je u međuvremenu produžena, pa i proširena, bude važila. Ma kakve da budu okolnosti na tržištu i ma koliko da cene inputa potrebnih u toj proizvodnji budu rasle, što onda pre svega proizvođače, a delom i trgovce ovim namirnicama, dovodi u situaciju da lošije posluju, gube ili se pak dovijaju kako bi nadoknadili ono što im je država svojom merom uskratila. Demonstracija toga upravo se mogla videti na prošlonedeljnoj nestašici i njome praćenoj histeriji oko šećera. Zemlja koja poslednjih godina drastično smanjuje setvu šećerne repe i proizvodnju šećera u malom broju domaćih šećerana, ali i uprkos tome i dalje proizvodi više no što su njene unutrašnje potrebe, našla se u središtu nestašice. Šećera na trgovinskim rafovima ni za leka, kako se obično kaže. Ili u slučaju šećera, ni za kafu. I mada je izvesno da je jedan valjevski trgovac pokušao „prevariti“ sistem tako što je lagerovao ogromne količine šećera da bi ih kasnije prodao po višim cenama, teško je poverovati da je baš on jedan mogao da izazove krizu ovih razmera i da pokupuju šećer na celom tržištu. Zapravo, odgovor se krije u nečemu drugom, pogrešnoj odluci države da prvobitno ograniči samo cenu šećera u pakovanju od kilogram, dok za veća, industrijska pakovanja ostavi mogućnost da se cena formira tržišno. Rezultat takve odluke može biti samo jedan: suočeni sa nametanjem cene koja ne odgovara tržišnim prilikama proizvođači će, legitimno, pokušati da gubitak na pakovanju od kilogram nadomeste cenom za veća pakovanja. A kupci, pre svega, industrijski, dakle oni koji za svoju proizvodnju koriste ovu sirovinu, umesto džakova kupovaće ogromne količine kilogramskih pakovanja, naravno, da bi prošli jeftinije. Na sve to, javiće se i šverceri, bar je u Srbiji to usavršen zanat, sa prilikom da na ovoj tržišnoj anomaliji profitiraju kupujući jeftiniji šećer da bi ga kasnije, kada i sami potpomognu nestašici, prodavali po višoj ceni. Jer, nauka kaže da su cene osnovnih životnih namirnica neelastične, odnosno da njihov rast neće dovesti do velikog pada potrošnje tih namirnica, kao što je to slučaj sa nekom luksuznom robom. A srpsko i jugoslovensko iskustvo sa inflacijom i cenama da je svaka administrativna odluka o zamrzavanju, ograničenju ili nametanju završena ispražnjavanjem rafova i preseljenjem trgovine na ulice i kartonske kutije. „Ovo je odličan pokazatelj kakve zapravo efekte ima ograničenje cena. Posebno pitanje je šta će biti sa ugovorenom otkupnom cenom šećerne repe, jer Ukrajina je njen veliki proizvođač. Može se uredbom ograničiti cena kao što je dugo bilo sa hlebom, ali je tada bila stabilna situacija sa cenom pšenice na tržištu. Takođe, opravdan je strah da se rasprodajom šećera po ovim cenama mogu obezbediti sredstva za novu proizvodnju a da šećerane ne pretrpe ogromne gubitke“, kaže za NIN ekonomista Dragovan Milićević, nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu trgovine. I agroekonomski analitičar Žarko Galetin objašnjava za NIN da su nestašice produkt tržišnih manipulacija nastalih zbog odluke države da ograniči cenu kilogramskog pakovanja šećera. On objašnjava da se u Srbiji i uprkos smanjenoj proizvodi i tržišnoj dominaciji samo dva proizvođača i dalje proizvodi oko 50.000 tona šećera za izvoz, pored 250.000 tona kolike su godišnje potrebe domaćeg tržišta. „Poremećaj koji je izazvala uredba uticao je na tržišne manipulacije, otkup šećera koji se onda prepakivao i prodavao, odnosno na pojavu špekulanata. Ovaj problem je trenutno smiren, ali postavlja se pitanje šta će biti dalje, pošto je država sada produžila uredbu i proširila na sva pakovanja šećera. Šećerane neće moći da budu rentabilne sa ovom cenom“, kaže Galetin dodajući da se u javnosti stvara jedna vrsta zabune u čijem su vlasništvu osnovne namirnice. „Ako čujete od predstavnika države kako mi imamo toliko i toliko šećera i brašna, može se zaključiti da to ima država, što nije tačno, jer su to količine koje imaju proizvođači. Državno je ono što je u robnim rezervama, a ostalo je kod proizvođača. Dakle, umesto da sa alatom koji poseduje, a to su količine u robnim rezervama država interveniše na tržištu u situaciji kada želi da smiri cene, ona ograničavanjem cena ili zabranom izvoza remeti tržište i kao odgovor na to ima nestašice i druge poremećaje. Mera zamrzavanja cena je najrigidnija tržišna mera i ona na dugi rok ne može doneti ništa pozitivno“, kaže Galetin. Naši sagovornici složiće se da uredba o ograničavanju cena, kada se za njom i posegne, ne sme trajati dugo, bez obzira na to što vlasti to pravdaju potrebom da se smire cene i ne ugrozi preko noći životni standard građana. „U situaciji neizvesnosti, enormnog rasta cena inputa u proizvodnji, kao i uvezenoj inflaciji, diskutabilno je šta raditi. U Srbiji je problem mala proizvodnja i poremećaji u otkupu i cenama koji se dešavaju redovno i kada nema ovolike neizvesnosti. Ali sa druge strane, ograničavanje cena vodi redukciji ponude i to je aksiom“, kaže Milićević, dok Galetin navodi da „uredba, hipotetički, može trajati i dve godine, ali posledice će biti ukinuta ili drastično smanjena proizvodnja“. Prema majskom Izveštaju o inflaciji Narodne banke Srbije, ograničavanja cena namirnica, ali i nekih energenata posledica je proaktivnog odnosa države, odnosno njenog pokušaja da spreči prelivanje rastućih cena hrane i energenata na naše cene i životni standard građana. Dalje se kaže da ove uredbom regulisane cene učestvuju sa 4,2 odsto u indeksu potrošačkih cena, kao i da je njihovo ograničavanje uticalo na smirivanje cena prerađene hrane. Činjenica je, međutim, da regulisanje ovih cena, odnosno njihovo ograničavanje nema presudan uticaj na stopu inflacije, koja je u aprilu dostigla 9,6 odsto, a još neko vreme se očekuje njen dalji rast. Sa druge strane, očigledno je da je populistički ovo izdašna mera koja ne samo da velikom broju građana Srbije olakšava svakodnevno preživljavanje, nego i smiruje uzavrele inflacione strasti. Ipak, ako je pogrešna odluka u slučaju šećera, nakon višednevnih nestašica i korigovana, odnosno ograničena cena uvedena za sva pakovanja, sa nekim drugim namirnicama to nije urađeno. Pa ako kao primer uzmemo hleb, videćemo da sava košta 49 dinara zbog odredbe da je to njegova maksimalna cena, ali su zato sve druge vrste peciva značajno poskupele. Slično je i sa svim drugim osnovnim namirnicama. „Inflaciju niko do sada nije obuzdao ograničavanjem cena u dužem roku. Potrebne su daleko složenije i kompleksnije mere i u monetarnoj i u fiskalnoj politici. Ovde imamo jako veliki troškovni udar na cene preko energije, metala, poljoprivrednih proizvoda iz uvoza kao i, za evropske prilike, visoku inflaciju. Već drugu godinu imamo veliki rast berzanskih proizvoda, od kafe, pirinča, preko pšenice i kukuruza. Ne zaostaju ni obojeni metali. Nažalost, sa tim trendom se moramo pomiriti sve dok se tražnja ne ’uklaviri’ sa ponudom“, objašnjava Milićević. Galetin dodaje da ni ograničene cene, a ni totalna zabrana izvoza kakvu smo imali donedavno sa žitom ne mogu na dugi rok doneti ništa dobro. On objašnjava da je ograničavanje izvoza sirovina u situaciji poremećaja na globalnom tržištu i velikoj potražnji za njima opravdana mera, ali da između slobodnog izvoza i totalne zabrane izvoza postoji ceo dijapazon mera koje država može primeniti kako bi obezbedila prehrambenu sigurnost za sopstveno stanovništvo. „Očigledno je da nisu bili dobro procenjeni bilansi i zbog toga se išlo na zabranu umesto na uvođenje kvota ili neku vrstu kontrole izvoza. A posledice toga sada trpe proizvođači koji će se verovatno tek suočiti sa nekim penalima, odnosno izgubljenim arbitražnim postupcima koje protiv njih mogu pokrenuti kupci sa kojima su pre uvođenja zabrane ugovorili neke izvozne količine“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Da ne bude da je zamrzavanje cena osnovnih namirnica ili energenata, jer se najveći rast i beleži upravo u ovim sektorima, nekakav domaći produkt, istim ili sličnim merama nisu odolele ni vlasti u gotovo svim zemljama ovog dela Evrope. Analiza uvedenih mera pokazuje da su Srbija i Mađarska posegle za ograničavanjem cena energenata i životnih namirnica, da se Hrvatska zaustavila samo na regulisanju cene energenata, da je Severna Makedonija donela 26 mera za sprečavanje daljeg rasta cena, odnosno da je delila vaučere za osnovne namirnice nekim kategorijama stanovništva, ali i ukinula PDV na životne namirnice, dok su Poljska, Češka i Rumunija na sličan način, odnosno smanjenjem ili ukidanjem stope PDV-a na cene energenata i hrane pokušale da utiču na obuzdavanje inflatornih pritisaka i ublažavanje tempa rasta cena. Stvar je, međutim, više no jasna, između ostalog, i iz slučaja sa šećerom. Inflacija je i pre početka krize u Ukrajini pretila da pomrsi račune do tada uljuljkanoj globalnoj ekonomiji, odviknutoj od ove vrste ekonomske pošasti. Bilo kakav pokušaj njenog nasilnog smirivanja, poput onoga da se ignoriše realnost i ograničavaju tržišne cene, na ovaj ili onaj način obiće se o glavu svih učesnika u proizvodno-potrošačkom lancu. Ako se vratimo na priču o šećeru - ili će on biti skuplji zato što su porasli troškovi njegove proizvodnje ili ga jednostavno neće biti. Barem ne ovog iz domaćih šećerana, po ovim cenama i na rafovima prodavnica i hipermarketa. Petrica Đaković