Samo bez maksimalističkih ciljeva

Usred intenzivne usredsređenosti medija na rat u Ukrajini, jedna priča je najvećim delom prošla nezapaženo. Krajem aprila, Sjedinjene Države i Rusija su razmenile zatvorenike. Rusija je oslobodila američkog državljanina, bivšeg marinca, pritvorenog pre otprilike tri godine, a SAD ruskog pilota uhapšenog pre više od deset godina zbog umešanosti u šverc droge. Ono što ovu razmenu čini vrednom pomena jeste da se odigrala u trenutku kada je brutalna invazija na Ukrajinu odnose Rusije i SAD spustila na najnižu tačku od okončanja Hladnog rata. SAD su se opredelile za izbegavanje direktnog vojnog mešanja u rat, ali čine mnogo kako bi uticale na njegovu trajektoriju - uključujući snabdevanje Ukrajine velikim količinama naprednog naoružanja, dostavljanje obaveštajnih podataka, te vojnu obuku - kako bi Ukrajinci bili u stanju da se uspešno odupru i potencijalno poraze ruske snage. SAD su takođe preduzele korake za jačanje NATO i uvođenje rigoroznih ekonomskih sankcija Rusiji. Verovatno je da će se rat razvlačiti još neko vreme. Iako je temeljni interes Ukrajine da okonča rat i spreči dodatna stradanja i razaranja, mir kakav priželjkuje predsednik Volodimir Zelenski nije bezuslovan. On nastoji da povrati teritorije koje je Rusija okupirala i osigura poštovanje suvereniteta svoje zemlje, kako bi ona, uz sve ostalo, mogla i da se pridruži Evropskoj uniji. On želi i da oni odgovorni za ratne zločine budu izvedeni pred lice pravde. Ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, pak, potreban je ishod kojim će moći da opravda invaziju, između ostalog i zato da pred domaćom javnošću ne bi ispao slab i time doveo u pitanje svoj autoritet. Male su šanse da se dođe do takvog mira kojim bi bio premošćen jaz između dve tako nepomirljive pozicije. Mnogo je verovatnije da će se konflikt potrajati ne još nekoliko meseci, već godina. To će biti ambijent u kome će SAD i čitav Zapad morati da održavaju odnose s Rusijom. Jedna mogućnost za Zapad bila bi da čitave odnose s Rusijom posmatra kroz prizmu njenih akcija u Ukrajini. To bi, međutim, bilo pogrešno, jer je Rusija u stanju da utiče na druge zapadne interese, kakvi su ograničavanje nuklearnih i raketnih potencijala Irana i Severne Koreje, ili uspešnost globalnih napora za ograničenje emisija stakleničkih gasova kao uzročnika klimatskih promena. Dobra vest je da, kao što pomenuta razmena zatvorenika pokazuje, duboka neslaganja oko Ukrajine ne isključuju uzajamno korisnu saradnju na drugim poljima - ukoliko su obe strane voljne da svako pitanje posmatraju zasebno. Ali očuvanje mogućnosti selektivne saradnje zahtevaće sofisticiranu, disciplinovanu diplomatiju. Za početak, SAD i njihovi partneri moraće da odrede listu prioriteta, pa čak i da ograniče svoje ciljeve u Ukrajini. Ovo znači odustajanje od priče o promeni režima u Moskvi. Moramo da se bavimo Rusijom onakvom kakva jeste, ne onakvom kakvu bismo preferirali. Putinova pozicija bi mogla da bude ugrožena iznutra (ili bi mogao da poklekne pod zdravstvenim izazovima o kojima se priča), ali Zapad nije u poziciji da kuje planove za njegovo rušenje s vlasti, još manje da osigura da će ga zameniti neko bolji. Isto tako, bilo bi mudro da zapadne vlade odustanu od priče o izvođenju visokih ruskih zvaničnika pred sud za ratne zločine, te prestanu da se hvale time kako pomažu Ukrajini u targetiranju ruskih generala i bojnih brodova. Rat i istrage o zločinima su još u toku, a Rusi moraju da uvide kako imaju koristi od odgovornog ponašanja. Isto važi i za priču o reparacijama. Slično tome, iako je verovatno da će se Rusija zahvaljujući tome što je svojevoljno inicirala rat naći u ekonomski i vojno goroj poziciji od one u kojoj je bila, američka vlada bi trebalo da jasno stavi do znanja da - suprotno onome što je izjavio državni sekretar za odbranu Lojd Ostin - cilj Amerike nije da ovaj rat iskoristi kako bi oslabila Rusiju. Upravo suprotno, SAD bi trebalo da naglase kako žele da se rat što pre okonča pod uslovima kojima će značiti da je očuvan status Ukrajine kao suverene, nezavisne države. A što se tiče samog rata, Zapad treba da nastavi s pružanjem podrške Ukrajini i spreči njegovu eskalaciju tako što će izbeći direktno uplitanje u sukobe. Kremlju bi, međutim, moralo jasno da bude stavljeno do znanja da je takva uzdržanost uslovljena time da rat neće biti proširen na neku članicu NATO, ili da neće doći do upotrebe oružja za masovno uništenje. Kršenje tih principa bi značilo da ograničenja koja je Zapad sebi postavio prestaju da važe. Zapad bi takođe trebalo da pažljivo razmotri svoje ratne ciljeve i načine njihovog ostvarenja. Cilj bi trebalo da bude da Ukrajina uspostavi kontrolu nad čitavom teritorijom, ali to ne znači nužno opravdanje za pokušaj oslobađanja Krima ili čak čitavog Donbasa primenom vojne sile. Do ostvarenja nekih od tih ciljeva pre bi se moglo stići diplomatskim sredstvima i kroz selektivno popuštanje režima sankcija. Ali dok se rusko ponašanje ne promeni, sankcije ne samo da treba da ostanu da snazi, nego i da budu proširene na izvoz energenata, čijom prodajom se finansira vođenje rata u Ukrajini. Diplomatija je jedna od alatki nacionalne bezbednosti kojom se treba služiti, a ne usluga koja se nekom čini, pa bi je i nadalje trebalo koristiti u odnosima s Rusijom. Nezvanične kontakte visokih civilnih i vojnih zvaničnika zapadnih zemalja i Rusije trebalo bi obnoviti kako bi se smanjio rizik od miskalkulacija koje bi vodile konfrontaciji ili nečemu još gorem, i kako bi se razmotrile mogućnosti za saradnju ograničenog obima. Sasvim je moguće da do uspostavljanja konstruktivnih odnosa s Rusijom neće doći ni dugo nakon okončanja Putinove ere. Ali to ni u kom smislu ne menja interes Zapada da se pobrine da njihovi odnosi u međuvremenu ne padnu na još niži nivo od onoga na kome su sada. Ričard Haas predsednik njujorškog instituta Savet za spoljne odnose © Project Syndicate, 2022.