Evropski put rusofilskog društva

I prijateljstvo sa Rusijom i ubrzanje ka EU – i dalje ponavlja donosilac svih odluka u Srbiji, ali se, posle blokade sa kojom se suočio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u pokušaju da poseti Srbiju, čini da je politici „dobro jutro čaršijo, na četiri strane sveta“ odzvonilo još jedno zvono. Procene da se približava vreme za definitivno biranje strane kojoj će se Srbija prikloniti nisu, međutim, zasnovane samo na nepomirljivim interesima „prijatelja“ sa različitih strana gvozdene zavese u nastajanju i pritiscima koji iz njih proizlaze. I raspoloženje domaćeg javnog mnjenja sve više liči na kamen oko vrata vlasti koja pokušava bezbedno da prepliva politički kovitlac: prema brojnim pokazateljima, ono više nije podeljeno na dva približno jednaka pola, već je većinski okrenuto u pravcu suprotnom zvaničnoj politici integracije u EU. O tome ne govore samo javne manifestacije podrške agresoru u ratu koji se odvija na teritoriji Ukrajine, već i nekoliko objavljenih (i neobjavljenih) novijih istraživanja javnog mnjenja. Zavisno od postavljenog pitanja, podaci se donekle razlikuju, ali trend na koji ukazuju je sličan. Prema istraživanju NSPM rađenom od 7. do 15. maja, recimo, ogromna većina građana nije za uvođenje sankcija Rusiji (82,1 posto), protivi se ulasku u NATO (87,2 posto) i ne bi priznala Kosovo u zamenu za prijem Srbije u EU (85 posto). Građani se, prema tim podacima, najviše kolebaju po pitanju ulaska u EU: čvrsto za integraciju je opredeljeno 20 posto, čvrsto protiv 30 posto, dok se svi ostali kolebaju i na njih, prema rečima Đorđa Vukadinovića, „utiču mediji ili neke izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića“. Istraživanje CRTA-e, rađeno nedelju dana kasnije, pokazuje da bi se najveći broj građana (40 posto) obradovao ako bi Srbija odustala od EU i formirala savez sa Rusijom, te da je za svega osam meseci značajno opao broj onih koji bi se obradovali pristupanju Srbije EU (sa 41 na 28 odsto). Za polovinu ispitanika ne bi bio problem ako bi nam EU vratila vize. Građani veruju i da bi im Rusija omogućila bolje uslove nego zemlje EU kada je reč o slobodi, ravnopravnosti i osećaju dobrodošlice. Uvid u „istoriju putovanja“ ispitanika pokazuje da su stavovi koje građani imaju o tome gde su bolji uslovi, u 90 odsto slučajeva došli iz druge ruke, preko medija ili situacija „pričao mi komšija“, objasnio je istraživač Vujo Ilić. „Kvaka“ je baš u tome: stavovi se menjaju, ponekad i na način koji, na prvi pogled, ne deluje logično. Recimo, stav građana Srbije prema NATO bio je pozitivniji u prvim godinama posle bombardovanja nego danas, 23 godine kasnije. Toga se dobro seća Svetlana Logar, psiholog i istraživač javnog mnenja: u decembru 2000. je, kaže, radila istraživanje u kome je građanima postavljano pitanje kako bi najbolje bio zaštićen nacionalni interes Srbije, sa četiri ponuđena odgovora – da imamo svoju vojsku, da se pridružimo EU, da se pridružimo NATO ili da uđemo u savez sa Rusijom. Velika većina je bila za EU, a relativno mali su bili procenti onih koji su bili za NATO i Rusiju, pri čemu je više bilo onih koji su se opredeljivali za NATO nego za Rusiju. Nije, kaže sagovornica NIN-a, bilo značajnih promena ni u nekoliko narednih godina, a stvari su počele da se obrću desetak godina kasnije. Ima dosta tumačenja prema kojima je narastajuća rusofilija, zapravo, neka vrsta „nusproizvoda“, odnosno posledica rasta negativnih emocija prema Zapadu. A one su bujale iz više razloga - zbog utiska da ne postoji suštinska zainteresovanost EU za proširenje u pravcu Zapadnog Balkana, ali i zbog nezadovoljstva njenom politikom „stabilokratije“ koja je bitno doprinela učvršćivanju autokratije u Srbiji, ali i ozbiljnoj kompromitaciji evropskih vrednosti. Ne može se, ipak, rasprostranjenost rusofilije (putinofilije?) objasniti samo razočaranošću u Zapad. Radilo se mnogo i direktno na negovanju ljubavi prema „velikom pravoslavnom bratu“, a zainteresovani strani faktori su na to odavno upozoravali. „Srbija među zemljama Zapadnog Balkana ima najpropustljivije okruženje kada je reč o ruskom uticaju, a pre dolaska na vlast SNS na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem 2012. godine, bilateralne veze Srbije i Rusije u vojnoj oblasti bile su na znatno nižem nivou“, navodi se, recimo, u izveštaju Ministarstva odbrane SAD iz maja 2019, u kome se, između ostalog, podseća i da su proslava dana Vojske Srbije i vojna parada 2014. godine pomereni, kako bi ruski predsednik mogao da prisustvuje tom događaju. Pokušaji Rusije da ojača veze sa Srbijom postali su vidljiviji od 2013, kada je Savet EU objavio da je Srbija spremna da otpočne pregovore o pridruživanju EU, navodi se u analizi „Prenosioci ruskog narativa na Zapadnom Balkanu“ autorke Asje Metodijeve, koji je juna 2019. objavio Nemački Maršalov fond. Autorka ocenjuje da je Vlada Srbije ključni kanal za ruske interese u regionu i važan izvor proruske propagande. „Dok aktivno sarađuje sa NATO-om, politička elita u Beogradu se trudi da sećanje na bombardovanje 1999. ostane živo. Bliske veze Srbije i Rusije su vidljive i kroz odnos lidera. Predsednik Vučić često ide u posetu Rusiji i regionalni je političar kojeg najčešće spominje ruski Sputnjik“, navodi Metodijeva. Pozivajući se na nalaze CRTA-e iz 2018, koji ukazuju da se u glavnim medijima u zemlji pozitivno izveštava o Rusiji i Kini, a negativno o EU i NATO, autorka ocenjuje da „ti sadržaji često nemaju primarni cilj da predstave ruske stavove, već da veličaju lokalne narative koji već postoje“. Senzacionalistički naslovi i komentari služe da šire sumnju o ulozi NATO-a i EU u regionu i sugerišu da zapadni akteri rade protiv političkih interesa Srbije i predstavljaju pretnju stabilnosti u regionu, dok je Rusija, s druge strane, predstavljena kao saveznik Srbije, čije su akcije uvek u skladu sa srpskim interesima, navodi se u tekstu. Da se ništa nije promenilo ni nakon 2019, pokazuje čak i nasumičan uvid u pisanje tabloida, koji, uz nekoliko skorašnjih odstupanja koja su brzo nestala, i dalje rade po obrascu „Zapad Vučiću i Srbiji radi o glavi, ali će nas Putin spasiti“. O ulozi medija u formiranju proruskih stavova govore i podaci BIRODI-ja, koji je u svoje monitoringe izveštavanja centralnih dnevnika šest TV stanica (RTS, Pink, Hepi, Prva, B92, N1) u periodu od decembra 2020. do novembra 2021. uvrstio i ton kojim se govori o Rusiji, EU i SAD. Iz meseca u mesec vidi se isti način izveštavanja – o Rusiji se govori isključivo u pozitivnom i neutralnom, nikad u negativnom tonu, što, naravno, ne važi i za način na koji je prikazan „licemerni Zapad“. Primera radi, u poslednjem posmatranom mesecu, na TV Pink, o Rusiji se u pozitivnom tonu govorilo 9 minuta i 52 sekunde, neutralno 16 sekundi, dok negativne intonacije nije bilo. S druge strane, o EU se govorilo neutralno 48 sekundi, negativno 7 minuta, dok pozitivnog tona nije bilo. Na omiljenoj naprednjačkoj televiziji tog meseca se o SAD govorilo samo neutralno, 3 minuta, 40 sekundi. Postoji široko prihvaćena teorija prema kojoj glavni dirigent u Srbiji podstiče antizapadno/prorusko raspoloženje da bi pred sagovornicima sa Zapada imao izgovor za izostanak očekivanih teških poteza. Ali, to nije dovoljno za zaključak o veštom igraču koji uspeva da namagarči sagovornike, već pre govori o njihovoj nedovoljnoj zainteresovanosti za Srbiju. A da im je stvarno stanje poznato, govori činjenica da se u neformalnim razgovorima sa zapadnim diplomatama može čuti poređenje Vučića sa „čovekom koji je ubio roditelje, a očekuje saosećanje što je ostao siroče“. Srećom, reč je samo o metafori, pa nema potrebe za bukvalnim vraćanjem iz mrtvih. Ključna politička tema koja stoji pred Srbijom ovog leta – odnos prema zahtevu Zapada da uvede sankcije Rusiji – podrazumeva „samo“ brzu i drastičnu promenu stava građana, u slučaju da pridruživanje spoljnoj politici EU postane neminovno. Da li bi to bilo moguće, u atmosferi visokih tenzija i „kratkog fitilja“? Sagovornici NIN-a veruju da bi. „Prošlost nam kaže da su ’prošle’ mnoge stvari o kojima se pričalo na jedan, a onda na drugi način“, podseća Svetlana Logar i ističe da nisu bitni samo događaji, već ko i kako saopštava poruke koje idu u javnost. Igor Avžner, stručnjak za medije i komunikacije, nije čak ni uveren da u stvarnoj populaciji postoji baš onakvo raspoloženje na kakvo ukazuju ankete, pre svega zbog velikog broja ljudi koji su odbili da odgovore na pitanja, „što je indikator za sebe“. „Javno mnjenje se kreira. Prodržavni mediji isključivo slede uputstva ’uredničkog centra’ sa Andrićevog venca, bilo da su u pitanju domaće političke teme ili nametanje pro ili antievropskog ili ruskog raspoloženja“, kaže Avžner. „Aleksandar Vučić je prilikom zakletve najavio formiranje vlade u julu, pa očekujem da ćemo do tada postepeno imati drugačiju medijsku ’sliku’ sa mnogo više neutralnih do negativnih stavova prema Rusiji, nego pozitivnih. Nakon toga dolazi avgust, koji je ’mrtav’ medijski mesec, pa bi se i takve odluke, za koje verujem da su samo pitanje formalizacije, lako i bez posledica mogle provući. Kao pomoćno sredstvo, vlast će sigurno koristiti i ponovno kreiranje bombastičnih vesti, obrazloženja da je ta mera umnogome neuporedivo manje zlo po građane Srbije, jer neuvođenje sankcija Rusiji može imati direktnu negativnu posledicu nekakvih sankcija po nas.“ Možda je neko i zaboravio važnu lekciju o sprovođenju nepopularnih poteza u uslovima medijske kontrole, ali Vučić sigurno nije: kada je, davne 1994, Slobodan Milošević ušao u ulogu „garanta mira i stabilnosti“ i okrenuo leđa Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, zaokret je pratila i njegova propagandna mašinerija. Posledica je bila zatvaranje medija za ratne huškače, među kojima su bili i radikali i njihov tadašnji generalni sekretar Aleksandar Vučić (što je dovelo do paradoksalne situacije da su se na događajima SRS pojavljivali samo novinari retkih profesionalnih medija, a često i samo novinarka počivše Naše Borbe, potpisana ispod ovog teksta). U takvim uslovima, nije bilo greške – operacija preumljivanja je uspela u potpunosti, a tadašnji vođa uspeo je da promeni politiku, bez posledica po rejting i opstanak na vlasti. Vera Didanović