Strah je društveni konstrukt

Za Nelu Tonković, istoričarku umetnosti, bivšu direktorku Savremene galerije u Subotici i v. d. direktora Narodnog muzeja u Šapcu, njena struka, šire shvaćena i neretko sklona osudama, nikad nije rekla ništa loše. Jer, gde god bi se našla, Tonković je davala svoj maksimum, što čini i na mestu kustoskinje subotičke Galerije čija je bila čelnica od 2014. do 2018, insistirajući na dijalogu i kritičkom sagledavanju stvarnosti. Ona nije bila meta ni političkih napada, sve i ako nikad nije ćutala o stvarima koje muče Srbiju, apelujući na buđenje za pozitivne promene. Nikad tašto, uvredljivo, već uvek bez jeda, dostojanstveno i - svrsishodno. NJen glas stoga dopire do prestonice, premda joj je život pretežno vezan za „periferiju“ naše države, bilo da na umu imamo kulturu – njen profesionalni habitus, ili Suboticu, gde Tonković fizički obitava. U čemu je razlika između života u Beogradu i Subotici? Sa aspekta nekog ko u Beograd dolazi povremeno, dok ga za Suboticu vezuje period odrastanja i sadašnji život, rekla bih da je najveća razlika u nivou razumevanja određenih problema. Čini mi se da Beograđani mogu da prepoznaju ako se, recimo, sprovede neko pogrešno urbanističko rešenje ili drugo što nije dobro po njih. Oni će da reaguju, makar sagledavanjem situacije i iznošenjem svog stava. Subotica je po prirodi tiši grad, i čak da se i nešto slično uoči, kao da manjka snage da se problem javno iznese. Dakle, razlika je u moći građana da utiču, makar svojim izjašnjavanjem protiv određenih odluka, iako nemam nikakvih iluzija da ovo može dramatično da utiče na stanje stvari. S druge strane, sličnost se ogleda upravo u zaobilaženju građana u procesima odlučivanja. Zašto je žiteljima prestonice lakše da dignu glas? Beograd je metropola, dovoljno velik da se obrazuju krugovi ljudi zainteresovanih da zajedno deluju. Onaj ko ne želi, ne mora da bude sam, dok je u manjim mestima dinamika potpuno drugačija. Konkretno, Subotica je tih, uviđavan grad koji retko govori ono što mu je na duši i raspravlja o problemima, dok se zajednica malo kad okuplja da bi sa nekim bila makar solidarna. Koliko Beograd zna o tome šta muči Suboticu? Sigurna sam da ne zna mnogo, osim u određenim krugovima. Recimo, ekološke organizacije upućene su u problem Palićkog jezera, ili nedavne seče šume oko Subotice, iako o tome nisu obavešteni ni svi Subotičani. Sistem „interesne“ povezanosti ponekad pomaže da određeni problem preskoči svoje geografske granice, ali i odmaže u smislu angažmana svih građana. S tim u vezi, u protestima povodom pomenute seče, nije bilo previše žitelja Subotice. Kao da nas se manje tiče ono što se dešava u našoj neposrednoj okolini, i da smo previše zagledani samo u sebe. Da li u tom okretanju glave ima i straha? Sigurna sam da ima, pogotovo straha od neizvesne budućnosti, i to je jednako za sve ljude u ovoj zemlji. Moram da priznam da nisam sigurna kako je došlo do toga da je strah zavladao, ali ga ocenjujem po reakcijama koje psiholozi svrstavaju u kategorije – fight, flyght i freeze. Dakle, ili ćemo da se borimo, ili ćemo da odemo, ili ćemo jednostavno da se ukopamo u mestu. Ono što određuje naš odgovor je kontekst. Međutim, mi već dugo živimo u kontekstu koji nas je uverio da je pitanje straha najvažnije za naš život, da najvažnija nije lična sreća, ni sreća društva, već koliko mi gubimo ako istupimo ili izgovorimo svoj stav. Ne znam zašto smo taj kontekst prihvatili, ali sam sigurna da je taj strah društveni konstrukt. Naše se društvo potrudilo da uveri građanina da sve što on kaže, bez obzira koliko to bilo benigno, može da ga košta - posla, izvesnije budućnosti, ignorisanja u zajednici u kojoj deluje... Zato treba da radimo na osvešćivanju ljudi u pravcu da se strah prihvati, i nađe način da se sa njim izbori. Nekad je jedina bezbedna zona javno reći šta vas tišti. Da li to može da uradi egzistencijalno ugrožen čovek? On mora, makar u sebi, da se bavi tim stvarima. Čovek u ekonomskoj teskobi ne mora da svoju situaciju čini gorom. Sećate se slučaja kada se direktoru Namenske industrije u Lučanima sudilo za pogibiju mladog radnika, i kad je taj direktor došao na suđenje organizujući zaposlene u fabrici da mu tapšu? On nije tražio i da vređaju roditelje preminulog mladića, što se desilo, prema iskazima njegovog oca, majke i sestre. Kada sam tu vest pročitala, prvo sam pomislila da je to novi nivo sramote koji smo dotakli kao društvo, ali sam na kraju zaključila da je to delo izmučenog pojedinca. I ponadala se da se, kad je otišao kući, taj pojedinac pogledao u ogledalo i rekao – ovaj moj čin nije bio u redu. Ako se desilo to priznanje pred sobom, onda za nas kao društvo postoji nada. Ako se kaže da smo doživeli vrednosni sunovrat, u čemu se on sve vidi? Vrednosni sunovrat je toliko očigledan, skoro je na svakom koraku, od prodaje i kupovine diploma, korupcije koja nagriza institucije, pravde nedostižne građanima, instaliranja podobnih umesto najboljih na rukovodeće pozicije, sveopšte rasprodaje časti i pokušaja da se za sitne privilegije kupi tuđe dostojanstvo, ekonomskog ugnjetavanja građana, zahteva da površnost postane suština… Mogla bih ovako da nabrajam još neko vreme i opet bi svako od naših čitalaca mogao da dopuni taj nepotpuni, a dug, spisak. Ali kako bih pokušala bolje da ilustrujem dubinu našeg skoka u tamu, setiću se ovde Ive Andrića koji je svojevremeno, odgovarajući na pitanja novinara prilikom posete redakciji Politike, između ostalog rekao i: „Isplati se biti pošten.“ Često razmišljam o tome, poredim naša dva vremena, tragam za razlikama, analiziram ovo naše društvo i pitam se šta bi danas bilo potrebno da neko kaže kako se isplati biti pošten. Kada ste poslednji put čuli da neko glasno kaže da je dobro biti častan, dostojanstven i samosvojan? U činjenici da to nije naš makar načelni stav vidim možda i najveći vrednosni sunovrat. Građanin pokorni i njegovo veličanstvo poltron, da li je to slika Srbije? Tu sliku zamišljam zapravo kao svakodnevni performans, besomučno se izvodi po svim našim kancelarijama, domovima, ulicama. Građanin pokorni vidi šta radi njegovo veličanstvo poltron, ali jezik mu je zavezan, iako mu je misao tačna. Jer pokornost, kako mi se čini, nije u tome što pojedincu nije jasno šta se događa, već u tome što nema snage, moguće da ne prepoznaje ni motiv, da se protiv pogrešnog razvoja događaja pobuni. Možda i ne klima glavom, samo slegne ramenima i prođe dalje, kao da ga se njegov život ne tiče i kao da može da ga odloži. NJegovo veličanstvo poltron je, međutim, druga vrsta glumca u tom performansu: lažan u samoj svojoj suštini, neistinit sa predumišljajem, jedina vodilja mu je sopstvena korist, silan prema svima koji nisu isti kao predmet njegovog neiskrenog obožavanja, nikada zabrinut za sebe jer zna da, prevrtljivo, može svoje usluge udvorištva da ponudi sledećem na vlasti. Shvatili ste iz mog odgovora da građaninu pokornom lakše opraštam jer verujem da takav čovek može da bude osnažen za drugačiji stav prema životu. Dok poltroni traže porozne granice društvenih zbivanja, kako bi se migoljili kroz sve režime, svima bili na usluzi i pevali im o njihovoj veličini. Zbog takvih, društva postaju neprijateljska prema svima koji misle drugačije i drznu se da iskažu ma i najmanje neslaganje sa lažnom slikom zlatnog doba koje, navodno, živimo. U Somboru i drugim mestima u Vojvodini, Nacionalne straže su određivale kuda migranti mogu da se kreću i na oglasnu tablu stavljale imena ljudi koji su im izdavali stanove. Kako smo došli dotle? Do ove tačke vrednosnog sunovrata – eto još jednog doprinosa za onaj „katalog“ koji smo listali par pitanja ranije – stigli smo veoma lako, samo smo sledili putanju naših ranijih pokušaja da se nikada ne obračunamo sa greškama načinjenim u prošlosti. Nismo otvoreno raspravili velika i važna pitanja koja identitetski određuju jedno društvo, a među ta pitanja spada i odnos prema tendencijama ekstremne mržnje. Generacija sam koja je stasavala devedesetih i vrlo mi je potrebno da se naše društvo jasno odredi prema svemu što se tada dešavalo, a nisam osetila da imamo smelosti da o tome progovorimo, pa ma kako bolno bilo. A bolno je, naravno, govor o traumi uvek boli, ali je neophodan da bismo bili zdravo društvo. Bolno je i to što neko u Somboru svog komšiju gleda kao zločinca jer je izdao stan osobi koja ima drugu boju kože, druge običaje, jezik i kulturu. U 21. veku, nakon svega što je ovaj svet prošao, zar zaista treba da dokazujemo da je svaki čovek biće sa jednakim pravima i ravnopravan sa svima? Zar zaista možemo da previdimo ishode mržnje? Da li gubljenju kompasa pomaže odnos države prema kulturi, koja se srozala na zabavu i na rijalitije? Kako da ne, odnos prema kulturi je temeljni odnos društva prema sebi, a ne prema starim zgradama, slikama, muzici... Ako se klatno već pomerilo u smeru pretvaranja kulture u zabavu, ona nije morala da usvoji isključivi cilj da skrene misli sa svakodnevice, sa pitanja smisla, brige za druge, dobrobiti zajednice. Kada se to desi, poništava se uloga kulture i možemo da gledamo samo posledice tog zanemarivanja. Ovo što se dešava sa besomučnim emitovanjem rijaliti programa, a tempiranjem Kulturnog dnevnika u 23 časa, rezultuje time da publika ne može da upozna svoju kulturu, niti njene tvorce, ali često se dešava i obrnuto. Jer, savremena kultura se u takvim okolnostima okreće samoj sebi, ne svedoči o stanju društva, niti promišlja kako bi publici donela zadovoljenje njenih suštinskih, a ne površnih potreba. Ipak, sistem ne sme da zavisi od ličnih stavova i ličnog preispitivanja. Kako biste okarakterisali ovaj naš? Kao sistem zloupotrebljenih institucija. U tom slučaju, sistem ne koristi celom društvu, ni državi, već pojedincima, kada institucije i nisu potrebne. Tad svako može da uzme svoju malu oblast u svoje ruke i njome upravlja kako želi, što više ne može da se nazove sistemom. Neophodno bi bilo da temelj sistema bude školstvo, kultura, socijalna i zdravstvena zaštita. Ali, ako nismo jasno razgraničili šta su kažnjiva dela, za koja neko mora da snosi odgovornost, ako sudstvo nije nezavisno, ne možemo se oporaviti. Zašto bi jedan nastavnik poštovao pravila, ako to ne čine ministri? Da li to znači da nas održava lični entuzijazam? Upravo, već decenijama, i možemo da budemo zahvalni takvim pojedincima koje najčešće nećemo ni upoznati - te posvećene medicinske sestre, lekare, reditelje, profesore... Međutim, entuzijazam je dovoljan tek da preživimo, ali ne i da napredujemo. Koja je vaša lična motivacija na putu napretka? Uverenje da ne možemo živeti kao statisti, i da nemamo pravo na apatiju. Svest da ja treba da činim šta je do mene. Ili, da citiram Zbignjeva Herberta, nada da „samo naši snovi nisu poraženi“. Ni po koju cenu neću odustati od snova. Kakvi su snovi naših glavešina? NJihovi snovi su malo drugačiji. Namenjeni su samo dobrom životu onih koji klimaju glavama i odobravaju svaki njihov čin, ti snovi ne obuhvataju ni mene, ni vaš časopis kada se prema njihovim potezima odnosimo kritički. U njihovim snovima nema mesta sagledavanju svojih grešaka i odgovornosti. Možda je nekom san samo da uđe u istoriju, sa bilo kakvim predznakom? To bi onda bio strašno sebičan san. Ali takav „sanjar“ ipak mora da ima snagu da iznese istorijske događaje. A čini se da ti ljudi koji se pozivaju na svoju istorijsku veličinu, sada, u prelomnom trenutku, ne mogu da donesu istorijski teške odluke. Koga se tiču snovi koji podrazumevaju devastaciju prirodnih resursa? Raditi pod parolom „za našu decu“ i praviti se da se ne vidi naš uticaj na potencijalnu ekološku katastrofu, u najmanju ruku je čudno. Jer, da ponovo naglasim - nemoguće je ne videti da radiš nešto loše, ali svedočimo tome da je moguće gledati isključivo lični interes. I zanemariti ono što ostavljamo narednim generacijama. To je ekstremna sebičnost, čak i prema sopstvenom potomstvu. Čemu služe afere u našem moralnom sunovratu, kad nemaju epilog niti odgovornost? Tačka na koju smo kao društvo došli je pozicija gde je sve dozvoljeno. Evo dobrog eksperimenta: neka čitaoci probaju da se sete samo tri skandala od bezbroj, i svog emotivnog i racionalnog odgovora na njih. Ako im to uspe, biće im jasno da se nismo kretali u pravcu društva čistih odnosa u nizu svih padova koji su nam se desili, bilo da pričamo o aferi helikopter, ili kupovini medicinske opreme za vreme vanrednog stanja pandemije, mini-hidroelektranama, uzurpacijama zemljišta... Upravo suprotno, išli smo ka tome da svaka zloupotreba ostane samo afera o kojoj ćemo govoriti nekoliko dana i nikada nećemo tražiti nikakav ishod. Zato možemo i da očekujemo nove, svakodnevno. Da li se one planski fabrikuju, ili su spontane? Čini mi se da se one planski puštaju u javnost, kako bi se skretala pažnja sa suštine i zaista važnih događaja. Iako me ne bi čudilo da postoji i grubi plan da se građani drže u ovom stanju u kakvom su, sumnjam da se, recimo, sa nekog vrha naređuju pojedinačne protivzakonite radnje. Ali, za počinjene malverzacije ćemo saznati tek kad akter zapadne u nemilost, ukoliko ne posegne za nekim drugim adutima kako bi se iskupio. Na taj način se uzburkava površina, a ne dopire do dubljih razloga, i svi smo stalno uznemireni, bez katarzičnog epiloga. Ipak, mnogi građani iz navedenog konteksta čitaju da je Vučić junak i iznad svih tih malverzacija... Ironično bih mogla da kažem da, ako čitaju da je predsednik heroj i radan čovek, onda to može izaći na dobro ukoliko u tom delu žele da ga oponašaju. Ali, ne bih rekla da iščitavaju samo to, već i izvesnu nedodirljivost. Mislim i da nisu svi fascinirani ljudima na vlasti, niti je prevelika ljubav prema vlastodršcima većinska, jer je nemoguće ne primetiti šta se radi u lokalnim sredinama, i kako se dospeva do visina, makar i efemernog tipa. A za ovoliko godina stvorila se ozbiljna baza onih koji misle, jednako kao predsednik, da mogu da upravljaju životom ovog društva i pritom se međusobno nemilosrdno podržavaju. Kako to mislite – „nemilosrdno“? Namerno sam birala tu reč, budući da ne verujem da među njima ima ikakve simpatije. NJihove greške građani primećuju, što baca senku i na zamišljenu čistotu predsednika. Spoznaja, međutim, nije brz proces, za nju treba mnogo vremena, iako bismo voleli da točak okrenemo očas i odmah dobijemo slobodne medije, valjane institucije, pravedan sistem... Tome je dobar primer i 5. oktobar, koji nam je pokazao da nismo sazreli kao društvo, i da nam je za istinske promene potrebno još strpljenja i mnogo više pritiska na nosioce javnih funkcija. Znam da predugo čekamo, da prolaze decenije, ali ne smemo da dozvolimo da izgubimo borbu za pravedno društvo iz nestrpljenja. Ima li među svim tim političarima izuzetaka? U tom kontekstu rado pominjem Zorana Đinđića koji je konstantno ukazivao na to da će društvo biti bolje ako mi budemo bolji. Nije to bio paternalistički odnos, već opomena da se ne smemo učauriti. Da moramo da budemo solidarniji i progovorimo i delujemo, a ne samo da se žalimo upola glasa. Ponekad mi se čini da nam ovakvo stanje i odgovara jer bi nam bilo previše teško da kao društvo preduzmemo napor promene. Golemi posao je i promeniti raspored nameštaja u svojoj kući, a kamoli menjati društvo. To nije posao od danas do sutra.