Čiji su naši podaci

Kako je super ova igrica! Moram je imati!, oduševljeno uskliknu Saša (16 godina). „Ova haljina je predivna... a nije ni skupa. Moram je naručiti!“, reče njegova starija sestra Sanja (25 godina). „Moramo nabaviti ovaj usisivač!“, gotovo uglas povikaše njihovi roditelji, otac Milorad (53 godine) i majka Rada (50 godina). Šta je zajedničko svim članovima ove porodice? U pravu ste... Svi oni se spremaju da naruče neku željenu robu na sve popularniji on-line način ili da preuzmu neki internet sadržaj „besplatno“. I, zaista, zašto bi se mučili da idu do prodavnice, moraju da „pale“ auto, troše gorivo, čekaju u redu... prava gnjavaža. Ovako to mogu da urade mnogo elegantnije i ne napuštajući sigurnost i toplinu svog doma. I još za to neće platiti uopšte (u slučaju preuzimanja igrice) ili neće morati da plate dodatne troškove (u slučaju ostalih članova porodice). Pa ko ne bi postupio tako? Naročito ako je besplatno. Ali, da li je zaista „besplatno“? Jer, ako jeste, kako je onda moguće da su vlasnici najvećih tehnoloških kompanija, koji su vlasnici internet platformi koje im nude najviše „besplatnih“ sadržaja, najbogatiji ljudi na planeti Zemlji? Odgovor na to pitanje može biti samo jedan: Nema besplatnog ručka! Ili da parafraziram: u konkretnim slučajevima ne postoji ništa „besplatno“! Samo što cena nije izražena u nekoj novčanoj vrednosti... Cena je izražena u onoj vrednosti koja će u godinama koje slede biti sve značajnija i samo dobijati na značaju: cena je u našim ličnim podacima kojima „plaćamo“ navedene usluge a čega, često, uopšte nismo svesni! Ali, postajemo svesni onda kada nam na naše lične mejlove ili preko neke od popularnih društvenih mreža počnu stizati razni sadržaji poput ponuda za kupovinu robe koju ste samo jednom slučajno gledali (a da je niste ni kupili) ili vas počnu zatrpavati ponudama za letovanje u mestu u kojem ste razmišljali da prenoćite na putu do mora. A da ne govorim o tome da možete zateći opljačkan stan po povratku sa letovanja... a prethodno ste se sa ponosom hvalili preko društvene mreže kako idete na porodično letovanje u poznato letovalište i to pune tri nedelje. E, pa to je cena... cena vašeg neodgovornog postupanja sa vašim podacima o ličnosti. Zapitate li se ikada da li biste, da vam neko to zatraži, olako dali novac ili druge vrednosti? Ako se zapitate, naravno da je odgovor negativan. Pa zašto onda tako olako dajete svoje lične podatke? Na taj način možete doći u situaciju da u veoma kratkom roku izgubite sve što ste stekli, da budete javno osramoćeni i da doživite druge teže ili lakše neprijatnosti. To, opet, ne znači da ne treba svoje podatke da date onome kome su oni neophodni za obavljanje njegove dužnosti na osnovu samog zakona ili radi ostvarenja nekog ugovora koji nameravate zaključiti (npr. sa bankom). A kako znati šta od svojih ličnih podataka i kome smete a šta nikako ne smete dati? Da biste to saznali morate uvek biti oprezni kada baratate svojim ličnim podacima zato što se nikada ne zna „šta se krije iza ćoška“ i kakva vas opasnost vreba. A u tom cilju je i pokrenuta kampanja koju su zajedno osmislili i sprovode je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Misija OEBS-a u Srbiji pod nazivom „Neka ostane lično!“ Cilj ove kampanje je da se što veći broj građana, svih uzrasta, upozna sa osnovnim pojmovima kada je u pitanju zaštita podataka o ličnosti: šta sve spada u naše podatke o ličnosti, zašto ih moramo čuvati, kome ih možemo učiniti dostupnim i pod kojim uslovima, šta treba da pitamo onog koji namerava da rukuje našim podacima o ličnosti i da ih obrađuje i kako da zaštitimo naša prava koja se odnose na zaštitu podataka o ličnosti i kakva je u svemu tome uloga poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Zato što: Uvek je bolje sprečiti nego lečiti!