Najgore tek sledi

Rat u Ukrajini doveo je do eksplozije globalnih cena hrane. Pre ruske invazije na Ukrajinu je otpadalo 10 odsto svetskog izvoza pšenice, 13 odsto ječma, preko 50 odsto suncokretovog ulja, pet odsto ulja od repice i 15 odsto kukuruza. Sada su te isporuke u potpunosti poremećene, jer Rusija blokira ukrajinske luke i bombarduje tamošnja stovarišta žitarica. U aprilu je globalni indeks cena hrane Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) bio 30 odsto viši nego u istom mesecu prošle godine, a 62 odsto od proseka za čitavu 2020 (što znači da su cene u međuvremenu povećane za 38 odsto – prim. ur.). A kako je ugrožena i ovogodišnja žetva, svetu preti još veći rast cena hrane. Više cene hrane pogađaju potrošače širom sveta. Ali posebno su ranjive siromašne zemlje. Budući da na hranu već troše lavovski deo svojih prihoda, one jednostavno nisu u stanju da se nadmeću s drugim zemljama kad cene počnu da skaču. Rast siromaštva, glad i smrt od gladi, te masovni protesti postaće neizbežni. „Tortilja kriza“ iz 2008. nudi nam uvid u ono što nas čeka. Zahvaljujući državnim subvencijama za podsticanje proizvodnje bioetanol goriva u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama, količina kukuruza raspoloživog za ljudsku ishranu i stočnu hranu počela je da postepeno opada. Posledica toga bila je duplo viša cena kukuruza u zimama 2005-2006 i 2006-2007, usled čega su i tortilje poskupele 35 odsto. U januaru 2007, u Meksiko Sitiju su organizovani protesti gladnih, jer ljudi sebi više nisu mogli da priušte tortilje. Taj uzlet cena kukuruza doveo je do toga da farmeri krenu s realokacijom zemlje koju su dotad koristili za uzgajanje pšenice, što je onda 2008. dovelo i do velikog skoka cene pšenice. A kad su potrošači na poskupljenje kukuruza i pšenice reagovali povećanom potrošnjom pirinča, skočila je i njegova cena. Da sve bude gore, zemlje poput Argentine, Indije, Kazahstana, Pakistana, Ukrajine, Rusije i Vijetnama na ovu krizu cena hrane reagovale su zabranama izvoza, kako bi se od poskupljenja zaštitilo vlastito stanovništvo. Ali takve mere samo su pogoršale globalnu nestašicu i dovele do još većih poskupljenja. Do 2008. cene pšenice, kukuruza i pirinča utrostručene su u odnosu na nivo iz 2006. Danas se taj obrazac ponavlja: Indija je uvela zabranu izvoza pšenice, a uskoro će takvim merama pribeći i drugi. Kako cene hrane budu nastavljale da rastu, rašće i broj zemalja koje će se suočiti sa socijalnim potresima. Tokom tortilja krize, protesti koji su krenuli iz Meksika naredne godine su se proširili na mnoge druge zemlje u razvoju i ekonomije u usponu. Protesta gladnih, od kojih su mnogi bili nasilni, bilo je u 37 zemalja. Taj domino efekat potrajao je još nekoliko godina. Arapsko proleće 2010-2011, na primer, moglo bi se smatrati posledicom tortilja krize s odloženim dejstvom. Nakon što su 2009. privremeno opale, cene hrane su nastavile da rastu, dostižući čak i viši nivo od onog s početka krize. Kada se jedan tunižanski ulični prodavac u znak protesta protiv korupcije polio benzinom i zapalio, inicirao je pokret koji se velikom brzinom proširio na čitav region. Mehanizmi koji su doveli do tortilja krize i dalje su netaknuti. Do današnjeg dana zemlja, nekad korišćena za uzgajanje prehrambenih useva, koristi se za proizvodnju biogoriva. Suočeni s izborom između korišćenja useva za prehranu ljudi ili za punjenje rezervoara, kreatori politike i farmeri se često odlučuju za automobile. Procenjuje se da se četiri odsto globalnog poljoprivrednog zemljišta koristi za proizvodnju biogoriva, dok se 40 odsto američkog roda kukuruza usmerava u proizvodnju etanola. Sad kad rastu i cene sirove nafte, ovi procenti će se verovatno dodatno uvećati, jer su sirova nafta i biogoriva u direktnom, jednostranom odnosu supstitucije, uspostavljenom onog trena kad su fosilna goriva prestala da budu jeftinija alternativa. Osim povećanja cena koje je direktno uzrokovano ratom (odnosno značajno smanjenim snabdevanjem iz Ukrajine), sada se, kad je o cenama hrane reč, akumuliraju i drugi efekti konflikta. Ove jeseni i zime će uticaj izostale žetve postati očigledan na svetskim tržištima, i kriza će ući u novu, kritičnu fazu - donoseći nove proteste gladnih i povećane rizike po globalni mir i stabilnost. Zapravo, broj života ugroženih ovim nadolazećim humanitarnim katastrofama mogao bi da baci u zasenak sve što smo dosad videli u Ukrajini. Međunarodna zajednica stoga mora da uloži napor da se uspostavi primirje i krene s mirovnim pregovorima. Isuviše toga je na kocki da bi bilo jedna, bilo druga strana u sukobu i dalje mogle da se fokusiraju na potpunu pobedu u ovom ratu.