Napredovanje u nazadovanju

Proteklih desetak dana bili su izazov za sve one koji se bave evropskim integracijama, ali i onima čiji je fokus na spoljnim i bezbednosnim poslovima i regionalnoj saradnji. Od potpunog fijaska sa posetom ministra Lavrova, preko analitičkog papira koji je procurio iz Evropske službe za spoljne poslove, samita Otvorenog Balkana, posete kancelara Šolca i usvajanja izveštaja o Srbiji na Odboru za spoljne poslove Evropskog parlamenta, stručna javnost pokušava da analizira gde je sada Srbija u odnosima sa svojim evropskim partnerima. Balkanci vole kad je nešto procurilo iz „bezbednosnih službi“, no da ne budemo naivni, rečnik pomenutog papira nije svojstven bezbednosnim službama. Deluje da se radi o analitičkom dokumentu, koji treba da koristi drugim zvaničnicima EU u razgovorima sa zvaničnicima Srbije. Za domaću javnost veći deo ovog dokumenta nije neočekivan. Dok su se provladini mediji, bez utvrđivanja autentičnosti teksta i izvora dokumenta, uhvatili njegovog irelevantnog dela i dokazivanja ko je zaista „trojanski konj“ u opoziciji, mnoge važnije teme ovog papira ostaju neobjašnjene. Osnovno pitanje je da li vlast u Srbiji ima političku volju za koracima koji bi je doveli do članstva u EU? Da je neko 2014. godine, kada je Srbija počela da pregovara o članstvu za EU, prestao da prati sve događaje u zemlji, a onda otvorio izveštaj Evropskog parlamenta koji je u ponedeljak usvojen na Odboru za spoljne poslove, imao bi samo jedan utisak – da su sve prethodne godine uzaludno protraćene. Ko god pročita izveštaj, doći će do zaključka da Srbija, nakon osam godina pregovora i deset godina kandidature, ne doseže ni minimalne standarde demokratije i vladavine prava koji se očekuju od države koja želi da pristupi evropskoj porodici. Drugi ključan element ovog izveštaja očekivano je spoljna politika. Svako ko pročita ocene o neusklađivanju Srbije sa sankcijama Rusiji sa pravom bi mogao da zaključi da od tog postepenog usklađivanja, tokom prethodnih godina, a naročito od početka sukoba u Ukrajini 2014. godine, takođe nije bilo ništa. U izveštaju se, na više mesta, pominju izbori održani 3. aprila uz sveopštu ocenu da to nije bio fer proces. Navode se „ograničeni medijski pluralizam“, „rasprostranjeni pritisci na birače“, „zloupotreba javne funkcije“, a primećuje se i da rad izbornih komisija na svim nivoima nije bio dovoljno transparentan i proaktivan – što sada zvuči čak blago, s obzirom na to da se na konačne rezultate parlamentarnih izbora (prvi put u novijoj istoriji Srbije) čeka više od dva meseca. Nakon nešto „natezanja“ između evropskih poslanika koji su i dalje (ali sve manje) blagonakloni prema SNS-u i onih drugih, u izveštaju su ostale i ključne afere pomenute prethodne godine, koje stoje kao simbol stanja vladavine prava i nezavisnosti pravosuđa u Srbiji: na prvom mestu Savamala, ali i Krušik, Jovanjica i Telekom Srbija. Ove godine svoje mesto u izveštaju našli su i „Pandorini papiri“, a vlast se takođe poziva da istraži sve navodne veze sa kriminalnom grupom Veljka Belivuka. Naravno da niko nije očekivao da će Srbija za ovo vreme dostići skandinavske standarde demokratije i pravne države. Ali, da ste nekom 2014. godine predočili da Srbija 2022. neće moći da održi ni minimalno fer izbore, a da će se najviši državni zvaničnici, makar u javnosti, sumnjičiti za slučajeve ozbiljne korupcije i saradnje sa organizovanim kriminalom – niko ni u snu ne bi mogao da oceni da je došlo do ozbiljnog napretka u evropskim integracijama. Poruke iz izveštaja Evropskog parlamenta kritičari često opisuju kao nerelevantne zato što ovi dokumenti nisu obavezujući. Međutim, oni predstavljaju politički stav jedine evropske institucije izabrane neposredno od strane građana EU, a u slučaju Srbije, iza njega će stati sve relevantne evropske političke partije, čije su članice na vlasti u gotovo svim državama članicama. To uključuje i Evropsku narodnu partiju (EPP), federaciju stranaka desnog centra kojoj nominalno pripada i SNS. Ipak, odnosi EPP i SNS izgledaju sve udaljeniji – vladajuća srpska partija nedavno je drugi put uzastopno propustila da učestvuje na kongresu EPP-a. Sve ove ocene dobijaju na dodatnom značaju zbog toga što je Evropski parlament možda i jedina institucija EU u kojoj se politički stavovi EU o Srbiji mogu čuti jasno i glasno. Od dolaska Olivera Varheljija, diplomate bliskog vladi mađarskog premijera Viktora Orbana, na mesto komesara za proširenje, izveštaji Evropske komisije u Srbiji uzdržavaju se od kritike u oblastima u kojima postoje problemi. Više evropskih medija – austrijski Standard, briselski Politiko i nemački Dojče vele – preneli su navode zaposlenih u institucijama EU da se ocene EK o Srbiji sistematski ublažavaju od strane kabineta komesara. Primera radi, komesar Varhelji protekle sedmice učestvovao je na samitu inicijative Otvoreni Balkan, dajući lažnu sliku o tome da EU podržava ovaj i ovakav vid regionalne saradnje. Po mišljenju nekih država članica, Otvoreni Balkan je svojevrsno kontriranje kulminaciji Berlinskog procesa, lične inicijative tadašnje nemačke kancelarke Merkel koju je podržala i EU. Na poslednjem samitu Berlinskog procesa u julu mesecu 2021. godine trebalo je da budu potpisana četiri sporazuma kojim bi se i formalno završilo kreiranje Zajedničkog regionalnog tržišta. Niko od zvaničnika Nemačke, ali i lidera Zapadnog Balkana, do sada nije objasnio zašto sporazumi tada nisu potpisani. Saopštenje nemačkog Kancelarijata krajnje je šturo, uz želju da se potpisivanje dogodi u nekom narednom periodu. Nije u septembru 2021. godine Muti potrošila poslednju sedmicu svoga mandata samo da se oprosti od svog prijatelja Vučića, nego i da podseti premijere država Zapadnog Balkana da je kreiranje Zajedničkog regionalnog tržišta prioritet svih prioriteta. Provocirana od strane (provladinih) medija u Beogradu i Tirani, da na neki način javno da podršku Otvorenom Balkanu, najavila je da bi se potpisivanje četiri sporazuma moglo dogoditi na samitu u oktobru 2021. godine na Brdu kod Kranja. No, ni to se nije dogodilo. Ni Vučić, ni Rama, ali ni ovdašnji dežurni analitičari i eksperti za regionalna pitanja i tržišnu ekonomiju, još uvek nisu dali odgovor na suštinska pitanja: koja je to dodata vrednost Otvorenog Balkana, šta je to što Zajedničko regionalno tržište koje je trebalo da proistekne iz Berlinskog procesa nije ponudilo, a da Otvoreni Balkan nudi, zašto se odustalo od regionalne saradnje u kojoj je učestvovao ceo Zapadni Balkan i koja se odvijala uz patronat Nemačke, direktno pod pokroviteljstvom EU i po evropskim standardima? Iako je postojala indicija, EP nije postigao saglasnost da svoj skepticizam prema Otvorenom Balkanu pomene u rezoluciji o Srbiji, dok je takav stav podvukao u rezoluciji o Bosni i Hercegovini. Bilo kako bilo, i tokom 2021. godine u redovnom izveštaju EP koji je usvojen u martu, kao i u vanrednom izveštaju iz decembra, u kojem je osuđeno nasilje na ekološkim protestima, a posebno ono koje se dogodilo u Šapcu, EP je izneo negativne ocene stanja u Srbiji. To su dokumenti usvojeni pre početka agresije na Ukrajinu, tako da argument vlastima koji će oni sigurno koristiti, da se Srbija opisuje kao nedemokratska samo zato što nije uvela sankcije Rusiji, nema osnovu u realnosti. S druge strane, Rusija je sada nova prepreka na daljem putu Srbije ka EU. Dok je prethodnih godina u ovim izveštajima stajalo da će tempo napretka Srbije u procesu pristupanja zavisiti od napretka u oblasti vladavine prava i dijalogu sa Prištinom, sada se dodaje još jedan element – usklađenost sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Umesto da se lista smanjuje, ona se povećava. Trenutno je nejasno koliko su zaista snažni pritisci iz EU da se Srbija što pre uskladi sa sankcijama, a postoje naznake da oni nisu toliko snažni koliko vlast naglašava. Ali, to je relevantno samo u kratkoročnom periodu. Rat u Ukrajini promenio je normalnost u Evropi za naredne godine, ako ne i decenije, i Srbija će možda nastaviti da i dalje balansira, dokle god to bude izvodljivo – ali time će, defakto, biti sve dalje od EU. Drugim rečima, ono što čitamo u pred Odborom usvojenom izveštaju EP je politički stav EU o procesu pristupanja Srbije. O ovom dokumentu će se početkom jula izjasniti sam Evropski parlament na plenarnoj sednici u Strazburu, a svi znaci su tu da će on biti usvojen ubedljivom većinom. Stav EP, evropske službe za spoljne poslove, ali i država članica o Srbiji je trenutno u veoma lošem stanju i ne može se očekivati da će ove godine biti napravljen bilo kakav značajan napredak po pitanju evropskih integracija naše zemlje. Deo problema leži i na EU, u kojoj već godinama postoje nesuglasice oko daljeg širenja i načina na koji bi ono trebalo da se izvede. Međutim, i da u EU postoji entuzijazam za prijem novih članica, Srbija sa ovakvom političkom voljom za reformama i stalnim kontriranjem sankcijama i Otvorenim Balkanom, ne bi mogla da računa ni na otvaranje klastera, a kamoli ulazak u EU. Nemanja Todorović Štiplija European Western Balkans