Zašto „Batut“ skriva nalaze o zagađenju

Iako se kineska kompanija Ziđin Majning, kada je krajem 2018. godine preuzela Rudarsko-topioničarski basen Bor, obavezala da će u rešavanje ekoloških problema uložiti 136 miliona dolara, situacija se u međuvremenu samo pogoršala. Ustanovljeno je da se gotovo svakodnevno beleže prekoračenja ne samo dozvoljene doze sumpor-dioksida u vazduhu već i teških, kancerogenih metala. Visoke koncentracije arsena zabeležene su i tokom 2022. godine, pa je krajem januara koncentracija u vazduhu bila čak 180 puta viša od dozvoljene. Pokazalo se da ni u Smederevu situacija nije bolja: stručna ekipa akreditovane laboratorije Anahem iz Beograda, 9. septembra 2021. godine je uzorkovala nataloženu prašinu sa ravnih površina na tri lokacije na stambenim objektima u mestu Radinac (nekoliko kilometara udaljeno od Železare Smederevo) i ustanovila povišene vrednosti 10 različitih teških metala, među kojima se našao i potencijalno radioaktivni kobalt. Za to vreme je arsen u vodi u Zrenjaninu nastavio da radi ono što već dve decenije radi, pa je ponovo konstatovano da su građani četvorostruko više izloženi dijabetesu, infarktu i hipertenziji. Pritom se problem izlio iz Zrenjanina, jer je u celom Banatu zabeležena najveća stopa obolelih od dijabetesa u državi (više od 170 na 100.000 stanovnika). Malo bolja vest je stigla iz Majdanpeka, jer je Ziđin koper Srbija prošlog meseca kažnjen sa milion dinara zbog zagađenja reke Mali Pek teškim metalima u martu prošle godine. Problem je što to ne znači baš mnogo iz dva razloga. Prvo, pomenuta kompanija je ranije već platila kaznu zbog zagađenja u Boru, pa je to nije sprečilo da nastavi sa zagađenjem. Drugo, tužba je došla od strane Regulatornog instituta za životnu sredinu i obnovljivu energiju (RERI) i to nakon što su lično angažovali Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, koji je sproveo uzorkovanje mulja i ustanovio da bakra ima 17 puta više od dozvoljenih vrednosti, arsena 3,5 puta i olova u gotovo dva puta većoj vrednosti. Zbog toga RERI ukazuje da u ovom slučaju naročito zabrinjava izostanak reakcije nadležnih inspekcijskih organa, ministarstava ekologije i poljoprivrede, koji su utvrdili nezakonitosti, ali nisu podneli nijednu krivičnu prijavu. Na osnovu ovih samo nekoliko nasumično izabranih primera, reklo bi se da u Srbiji ne postoji nikakva ozbiljna analiza ugroženih lokaliteta, niti strategija da se izađe iz problema. Međutim, postoji. Projekat „Izrada nacionalne mape puta za unapređenje angažovanja zdravstvenog sektora - doprinos zdravom upravljanju hemikalijama u Srbiji do 2030. godine“, sproveo je Institut za javno zdravlje Srbije „Batut“ uz podršku Ministarstva zdravlja, a tehnički i finansijski podržan od SZO i realizovan tokom 2021. godine. Moto za njegovu izradu je bio: „Jačanje nacionalnih kapaciteta i intersektorskih sinergija u oblasti bezbednog upravljanja kontaminiranim lokalitetima i opasnim hemikalijama u cilju prevencije štetnog uticaja na zdravlje ljudi i životnu sredinu u Republici Srbiji“, a razlog za nastanak to što je Srbija civilizovana zemlja koja je duboko svesna da prema trenutno dostupnim procenama, 1,5 miliona smrti godišnje u Evropi može dovesti u vezu „sa postojanjem rizika po zdravlje poreklom od zagađene životne sredine, čije delovanje je moglo biti umanjeno ili eliminisano“. Uzgred, na to se i obavezala na 6. Ministarskoj konferenciji o životnoj sredini i zdravlju koja je održana u Ostravi (Češka) 13-15. juna 2017. kada je potpisala deklaraciju kojom je prihvatila da izradi i usvoji „Nacionalni multisektorski okvir za upravljanje kontaminiranim lokalitetima“. Zakašnjenje od četiri godine je imalo svoju cenu, što smo nedavno videli zahvaljujući studiji medicinskog časopisa Lanset koji je utvrdio da je prosečna koncentracija olova u krvi dece u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, ali što nismo mogli da vidimo na osnovu stope smrtnosti. Ne zato što se u Srbiji usled zagađenja umire manje nego u Evropi, već zato što Republički zavod za statistiku ne vodi evidenciju o tome. Od svih parametara koje UN očekuju da se prate, jedini podatak do kog je moguće doći odnosi se na smrt usled nenamernog trovanja (nema podataka o stopi smrti usled zagađenja vazduha ili vode). To je bezbolnije za vlast – krivica može biti i individualna, a u ostalim slučajevima je odgovornost pre svega države a tek onda pojedinačnih zagađivača. Ali, studija je bar došla u pravom trenutku po vlast – izbori su se bližili, a ekološki protesti umnožavali: saobraćajnice su nedeljama zatvarane sa namerom da se Rio Tinto protera iz Srbije i zabrani iskopavanje litijuma, organizovani su protesti protiv izgradnje mini-hidroelektrana, branjena je bara Reva, a u aprilu 2021. je organizovan Ekološki ustanak. Strateški dokument koji ima mapirane ne samo kritične tačke već i ozbiljan akcioni plan kako da se do 2030. sve to reši (veliki deo posla je trebalo da otpočne početkom prošle godine, a bar pet tačaka da već bude ispunjeno) mogao je da bude više nego dobar izborni adut. Šta bi bolje od njega potvrdilo tezu premijerke Ane Brnabić da je ekologija „problem prvog sveta“ i da se time bave ljudi koji imaju „sigurne poslove, zaradu, penzije“, kao i da je to što se ljudi u Srbiji danas bave ekologijom „potvrda dobre politike Aleksandra Vučića“. Ali, umesto da dokument bude upotrebljen, on je na volšeban način nestao. Iako je finansiran od strane Svetske zdravstvene organizacije, deluje da ni njima nije prosleđen u celosti, s obzirom na to da se na njihovom sajtu mogu pronaći samo crtice istraživanja. Na sajtu „Batuta“ se ni ne pominje mada su, bar kako NIN nezvanično saznaje, njegovo publikovanje i prezentacija bili deo ugovorenih obaveza. S obzirom na to da se na sajtu Farmaceutskog fakulteta nalaze tri fotografije sa neke prezentacije koja je održana o tom projektu bez i jedne reči o njegovoj suštini, možemo da pretpostavimo da su tu da bi dale „alibi“ pred SZO. Čudno, imajući u vidu da je projekat zbilja urađen (NIN je imao uvid u dokument) i to više nego profesionalno s obzirom na to da je na njemu radio multisektorski tim koji je ili već radio ili imao pristup prethodnim projektima koji su predstavljali građu za ovaj. A osnovna ideja je bila da se detektuju najugroženije oblasti i da se formira ekspertski tim koji bi između zagađenja, zdravlja ljudi i ekonomije tražio najbolje rešenje. „Naš problem je što bi monitoring trebalo da postoji, ali ne postoji. Postoji jedan broj studija koje su rađene u delovima Srbije koji su posebno izloženi zagađenju i koji su u najvećoj meri vezani za rudarstvo i topionice. I njih ima „Batut“, ali ih nemamo mi. Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo životne sredine su zajedno sa „Batutom“, SZO i Organizacijom za zaštitu životne sredine UN napravili mapu puta na osnovu koje se prati zagađenje, da bi se problem mogao identifikovati na pravi način i ustanovljeno je da je u pojedinim oblastima nivo zagađenja išao gotovo do toksiciteta, a da su najugroženija deca. Mi ne možemo više da merimo samo na mestima gde je uočeno zagađenje, već moramo da se prebacimo na merenje svuda jer se sve te čestice izložene teškim metalima prenose svuda. Drugo, ti zdravstveni problemi neće prestati sami od sebe, nego se mora raditi na tome da izloženost prestane. Sve to bi moralo da dođe na agendu, a ne dolazi jer je intersektoralno pitanje i nije samo u nadležnosti Ministarstva zdravlja. U ovoj zemlji bi moralo da postoji telo koje bi se bavilo uticajem životne sredine na zdravlje i koje bi zastupalo stanovništvo kada se rade strategije vezane za saobraćaj, zaštitu voda ili energetiku. I ono bi moralo da obezbedi da sve što ova zemlja usvaja kao strateške dokumente u sebi sadrži garancije da to sprovođenje neće imati negativan uticaj na zdravlje“, kaže Dragoslav Popović, predsednik Udruženja za javno zdravlje. Dakle, pokazalo se da stvari mogu da budu još čudnije – rukovodstvo „Batuta“ uporno i sistematski skriva sve što su njihovi stručnjaci više nego ozbiljno radili u protekle četiri godine po pitanju zagađenja. Konkretno, u sklopu dva nepublikovna projekta Ministarstva zdravlja, „Jačanje nacionalnih kapaciteta i intersektorskih sinergija u oblasti bezbednog upravljanja kontaminiranim lokalitetima i opasnim hemikalijama u cilju prevencije štetnog uticaja na zdravlje ljudi i životnu sredinu u Republici Srbiji“ iz 2018. i Development of a national road map to enhance health sector engagement-contribution to sound chemicals management in Serbia till 2030 iz 2021, izrađena su barem četiri dokumenta koja nikada nisu objavljena na sajtu „Batuta“. Iz prvog „Mapa puta za upravljanje kontaminiranim lokalitetima“, „Analiza nedostataka“, „Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji”, kao i sama Mapa puta predviđena drugim projektom. A samo u jednom od tih dokumenata – „Analizi nedostataka“ (rađen je pre skoro četiri godine) navodi se 709 ugroženih lokaliteta i sledeće pojašnjenje: „Ekološke ’crne tačke‘ u Srbiji su uglavnom povezane sa rudarstvom, preradom i topljenjem navedenih metalnih ruda... Od 709 lokaliteta, 478 je potrebno istražiti ili se još uvek istražuju, a 103 su trenutno pod istragom. Postoje 93 lokaliteta kojima je potrebna remedijacija (mera za sanaciju postojećeg zagađenja) i 564 lokaliteta kojima bi mogla biti potrebna remedijacija. Lokaliteti poput bivših vojnih objekata, benzinskih pumpi i punionica, postrojenja za hemijsko čišćenje, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i cevovodi za prevoz opasnih materija nisu uključeni u Katastar. Najveće učešće u ukupnom broju lokaliteta imaju deponije komunalnog otpada sa 31,17 odsto.“ Takođe, u istom dokumentu je detaljno obrađeno kako se zagađeni lokalitet odražava na zdravlje ljudi, pa je na primeru Bora istaknuto sledeće: „Za sve maligne tumore, osim tumora kože, postoji značajno veći rizik u obolevanju i kod muškaraca i kod žena. Ovaj obrazac se opaža za specifična mesta lokalizacije raka, uključujući i rak kolona i rektuma, pankreasa, bubrega, bešike, štitaste žlezde, limfopoetskog tkiva, Hočkinovog i non-Hočkinovog limfoma, leukemija i mezotelioma, a znatno veći rizik u obolevanju od raka pluća je registrovan i kod muškaraca i kod žena u Boru. Za sve maligne tumore, osim tumora kože, zapažen je i značajno veći rizik u umiranju i kod muškaraca i kod žena u Boru. Isti obrazac je primećen i u slučaju umiranja od raka grlića materice i raka jajnika kod žena, kao i za rak prostate i testisa kod muškaraca... Analizom smrtnosti za sve uzroke smrti, smrti usled bolesti cirkulatornog sistema, respiratornih, digestivnih i urogenitalnih bolesti, primećeno je da postoji veći rizik od smrtnosti u Boru u skoro svim grupama i kod muškaraca i kod žena. Veći rizik u umiranju kod oba pola registrovan je za sve bolesti i poremećaje, dijabetes melitus, bolesti cirkulatornog sistema, bolesti respiratornog sistema, kao i za urođene deformacije, malformacije i hromozomske aberacije.“ Slični podaci su izneti i u studiji „Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji“, a u čijoj izradi su uz „Batut“ učestvovala i dva ministarstva – zdravlja i zaštite životne sredine. Neformalna grupa „Mladi menjaju“ je pokušala da dođe do tog dokumenta i kontaktirala s Višom Tasićem, jednim od autora, iz Instituta za rudarstvo i metalurgiju Bor. On im je u novembru 2020. odgovorio: „Niko od nas koji smo bili učesnici projekta nema kao pojedinac pravo da te podatke iznosi mimo zvanične institucije koja je vodila projekat. Dok god „Batut“, kao izdavač studije, ne da zeleno svetlo, ona neće biti javno dostupna.“ Godinu dana kasnije, na osnovu zahteva za informacijom od javnog značaja i uz mnogo opstrukcija „Batuta“, Asocijacija za razvoj opštine Bor je došla do studije i objavila njen sadržaj. Osvrćući se na prezentovane podatke, Mirko Popović iz RERI je rekao da u slučaju Bora ili Smedereva ne govorimo više o zaštiti životne sredine već o „zaštiti zdravlja stanovništva od krivičnih dela koja zagađivači čine pod patronatom države, koja je dozvolila takvo postupanje kompanija“.Takođe je naglasio da uvek postoji veći odjek kada državna institucija izađe u javnost sa podacima o ugroženosti zdravlja, nego kad to urade nevladine organizacije. Međutim, studija nikada nije postavljena na sajt „Batuta“ iako je SZO za taj projekat uplatila 247.796 dolara. U taj iznos ušlo je i da se organizuje sastanak za javnost, na kojem bi bilo sve objašnjeno, ali se on nikada nije održao. NIN je od „Batuta“ zatražio odgovor na pitanje zašto studije nisu dostupne i zašto nisu štampane dvojezične publikacije kada je to bio jedan od zahteva SZO, ali nije dobio odgovor. Nije stigao čak ni na jedno jednostavnije pitanje - dokle se stiglo sa aktivnostima koje su predviđene „mapom puta“ koja se odnosi na upravljanje hemikalijama do 2030. i da li se poštuju predviđeni vremenski okviri? Glavni cilj novog projekta bio je razvoj nacionalne mape puta za unapređenje zdravstvenog sektora i doprinos zdravom upravljanju hemikalijama kroz multisektorsku saradnju. A specifični ciljevi su bili da se uradi analiza nedostataka, razvijajući akcione planove uz saradnju sa drugim sektorima. Čak i da je nešto od toga ispunjeno, nameće se pitanje da li bi se na taj način stiglo do tela koje bi zbilja bilo iznad političkih i ekonomskih ambicija vlasti i koje bi bilo fokusirano na zdravlje nacije. „Zakon o javnom zdravlju RS daje uporište za formiranje Zdravstvenih saveta i mnoge lokalne samouprave su formirale ova tela, čija bi uloga trebalo da bude od velikog značaja u procesu ne samo protoka informacija, nego i u procesu donošenja odluka koje su u skladu sa principom ’zdravlje u svim politikama‘. To bi značilo da se ne razmišlja samo o kratkoročnim koristima investicija, nego i o dugoročnim efektima na zdravlje populacije, odnosno na kvalitet života. Ostaje pitanje primene Zakona, kao i funkcionalnosti Zdravstvenih saveta na nivou lokalne samouprave. Važno je da se naglasi da Ministarstvo zdravlja ima Sektor za javno zdravlje i da bi uloga ovog Sektora trebalo da bude prepoznatljivija, kako u Ministarstvu zdravlja, tako i u komunikaciji i saradnji sa drugim ministarstvima u kojima se donose odluke koje su od indirektnog (ili direktnog) i dugoročnog značaja za zdravlje. Svedoci smo, nažalost, kako stručna tela često ostanu neuvažena i bez dovoljno snage za uticaj na donosioce odluka. Iskreno se nadam da će, zahvaljujući evidentno povećanom interesu javnosti, procesi odlučivanja dobiti drugačiju formu u korist kvaliteta života i očuvanja životne sredine“, kaže dr Marija Jevtić, prof. Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Problem je što je interes javnosti znatno povećan u poslednje dve godine, a „Batut“ i dalje uporno krije podatke koje ima već četiri godine i koje svakog dana dopunjuje. Jedina utešna vest je to što te studije postoje i što će se možda na čelu „Batuta“ ili države jednom naći neko ko će shvatiti značaj njihovog objavljivanja. I primene, ali to je već daleka budućnost. Sandra Petrušić