Pisana pravila za digitalnu imovinu

Funkcionalan finansijski sistem ključna je komponenta svake uspešne ekonomije. Bez efikasnog sistema plaćanja i široko dostupnih finansijskih usluga ljudi ne mogu lako da se uključe u ekonomske aktivnosti, štede za crne dane, investiraju u inovacije i nove poslovne modele, ili se osiguraju od rizika. Ali, upravo zato što finansijskom sektoru pripada centralno mesto, procesi kroz koje prolazi imaju dalekosežne posledice. Ako nas je digitalna revolucija ičemu naučila, to je da je jedna naizgled minorna inovacija u stanju da okrene naglavačke ili čak eliminiše čitave industrijske grane. Finansijske tehnologije (eng. fintech) nam obećavaju još brže a jeftinije ekonomske aktivnosti (uključujući one prekogranične), poboljšanu alokaciju kapitala koja vodi produktivnijim investicijama, te sve efikasnije i dostupnije finansijske usluge, posebno kad je reč o onih 1,7 milijardi ljudi kojima su bankarske usluge još uvek nedostupne ili slabo dostupne. Ali, tehnološke inovacije nisu same po sebi „dobre“ ili „loše“. Neke promene društvima donose opštu dobrobit, druge mogu biti na korist malobrojnih, a na štetu mnogih, dok većina njih podrazumeva mešavinu koristi, troškova i komplikacija. Brzi rast digitalne imovine je jedan takav slučaj. Iako su na tom polju prevare česte, ono otvara i brojne mogućnosti, a zemlje koje su u stanju da te nove tehnologije efikasno koriste mogle bi da postanu konkurentnije u odnosu na druge. Kako da vlade - i demokratska izborna tela - procene taj odnos rizika i nagrade? O tome je za Project Syndicate govorio Raguram Radžan, bivši guverner Centralne banke Indije i profesor finansija na Univerzitetu Čikago. Da li kriptovalute zahtevaju više regulative nego tradicionalni finansijski instrumenti? Kriptovalute mogu da posluže u mnoge svrhe, ali hajde da se usredsredimo na samo nekoliko. Za početak, za veliki broj ljudi one predstavljaju investicionu alatku. Svaka investiciona alatka zahteva izvestan stepen regulacije kako bi bili eliminisani muljatori koji će pokupiti vaš novac i zbrisati s njim. Ovo je posebno važno u situaciji kad postoji više od 6.000 različitih kriptovaluta, i kad mnoštvo ljudi plasira tokene, kriptovalute, različite verzije iste vrste digitalne imovine, itd. Ko da zna šta je tu legitimno, a šta nije? Odgovor na to bazično pitanje zahteva izvestan stepen regulacije, što bi u najmanju ruku trebalo da podrazumeva da svako mora da se registruje, kako bi se znalo da su mu namere časne. Drugo pitanje tiče se instrumenata koji bi mogli da predstavljaju rizik po finansijski sistem. Na primer, onaj ko emituje stejblkoine (kriptovalute dizajnirane tako da održavaju stabilnu tržišnu vrednost, prim.) u suštini poručuje: „Uzeću vaš novac, a kad god zaželite da povučete svoj token ili kripto, dobićete svoj novac natrag.“ To je vrsta obećanja koja se ne razlikuje od onog koje vam daje banka kad joj poveravate novac. Da bi to funkcionisalo, vi kao ulagač morate biti prilično uvereni u to da će novac biti tu gde ste ga ostavili - ili da će banka imati pristup tom novcu ukoliko je potrebno da vam ga vrati - čak i u slučaju da i svi drugi u isto vreme zatraže svoje pare. Na taj način stejblkoin na sebe preuzima rizik da ulagač u svakom trenutku može da povuče svoj novac, što je jedan od razloga zašto postoji regulativa kojom se uređuje poslovanje tradicionalnih banaka. Ako u jednom trenutku svako poveruje kako će svi drugi krenuti po novac, onda će i oni hteti svoj. Od svake institucije koja kaže „dobićete svoj novac natrag“ zato se mora zahtevati da demonstrira da je u stanju da prikupi dovoljno likvidnih sredstva kako bi to obećanje ispunila. Postoje i drugi razlozi preuzeti iz „normalnog“ bankarstva za regulisanje kriptovaluta i kompanija koje ih emituju. Da li postajete mehanizam koji je moguće iskoristiti za ilegalna plaćanja? Da li i sami isplaćujete entitete koji bi mogli biti ilegalni? Da li su ilegalni entiteti - mafija, narko-bosovi - važni igrači u vašem platnom sistemu? Jedna stvar koju bi regulatorna tela morala da imaju na umu jeste da regulativa ne bi trebalo da postane žig kvaliteta. Poruka ne bi trebalo da glasi: „Zato što smo regulisali te stvari, njihova vrednost je sada sertifikovana. Samo napred, investirajte.“ Ako ste regulatorno telo, ne mislim da biste u ovom trenutku hteli da na kriptovalute udarate taj žig kvaliteta - barem ne dok ne budemo bolje razumeli prirodu te zverke. Kakva vrsta regulacije kriptovaluta je najprikladnija? U najmanju ruku, trebalo bi zahtevati da, ako želite da emitujete bilo kakav token, morate da se registrujete, pritom nudeći nekakav opis onoga što ćete raditi s prikupljenim novcem, gde će biti pohranjen i kakav će pristup tom novcu investitori imati u budućnosti. To bi predstavljalo minimum regulative. Sve preko toga mislim da u velikoj meri zavisi od kvantuma onoga što se emituje, kao i od toga koliko dugo investitori moraju novac tamo da drže. Neke od ovih aktivnosti potpadaju pod nadležnost regulatornih tela za hartije od vrednosti, poput Komisije za hartije od vrednosti u Sjedinjenim Državama, a neke pod regulatorna tela koja proveravaju nečiju likvidnost ili solventnost. Kad regulatorna tela u bankarskom sektoru razmišljaju o stejblkoinima, njihova glavna briga je da li onaj ko ih emituje ima dovoljan pristup likvidnim sredstvima. Povrh toga, postoje propisi na osnovu kojih se utvrđuje ko ima pravo učešća, poput normi obuhvaćenih principom „upoznaj svog klijenta“. Znate li ko koristi vaše usluge, kome šalje novac, i gde taj novac završava? Da bi se na sva ta pitanja odgovorilo, potrebna je regulativa. Da li kriptovalute predstavljaju izazov s kakvim regulatorna tela dosad nisu imala prilike da se suoče, ili i one predstavljaju manje-više istu stvar? S mnogim od ovih pitanja regulatori su se suočavali i pre, ali ima i novih izazova. Može li vaša kriptovaluta da bude hakovana? Postoje li bezbednosne procedure kako biste zaštitili ne samo imovinu nego i proces njene razmene? Mogu li digitalni novčanici da budu poharani? Šta je s korisničkim podacima? Ko prikuplja te podatke, i kako ih pohranjuje? Kakvu vrstu privatnosti bi korisnici kriptovaluta trebalo da očekuju? Mnogi od ovih izazova vezanih za digitalne podatke i sajber bezbednost predstavljaju novinu. Mada se slična pitanja - naravno, u drugim oblicima - javljaju i u okviru postojećeg finansijskog sistema, u slučaju digitalne imovine ona su urgentnija. Pod pretpostavkom da adekvatna regulativa postoji, šta u oblasti finansijskih tehnologija najviše obećava? Potencijalno redukovanje troškova transakcija (usled automatizacije) sigurno je jedna od najvažnijih karakteristika digitalnih finansija - a na tome je moguće kreirati dodatne mogućnosti. Zahvaljujući toj novoj tehnologiji, kreditori neće više samo odobravati klasične zajmove na tradicionalan način; prikupljaće nove vrste informacija, i pojaviće se nove vrste kolaterala. Na primer, ako neko objavi bankrot i ostavi vas bez uloženih para, ta informacija će se momentalno proširiti sistemom, i toj osobi će biti veoma teško da unutar tog sistema ponovo od nekoga pozajmi pare. Stoga je ovde reč o nekoj vrsti implicitnog kolaterala - reputacije onog ko pozajmljuje novac, odnosno njegove sposobnosti da ga vrati - iako eksplicitni kolateral ne postoji. Jednu drugu mogućnost nude mikroplaćanja. Na primer, mogli biste da obavite mikroplaćanje svaki put kad pročitate neki članak, umesto da plaćate jednogodišnju pretplatu. Redukovani troškovi transakcija nešto tako čine mogućim. Još jedna potencijalno obećavajuća primena jesu „pametni ugovori“. Današnji ugovori zahtevaju partnera od poverenja. U međunarodnim trgovinskim transakcijama, na primer, na obe strane su vam potrebne korespondentne banke koje veruju jedna drugoj. Ali primenom „pametnih ugovora“, kojima se pitanje transakcija automatski rešava čim su ispunjeni preliminarni uslovi, možete da eliminišete troškove plaćanja posrednicima, bili oni pojedinci ili institucije. Kakve probleme ili prilike to otvara u zemljama u razvoju i ekonomijama u usponu? Finansijska inkluzija je veoma važno pitanje za zemlje u razvoju i ekonomije u usponu. Kada želite da što više ljudi uključite u finansijski sistem, svako redukovanje troškova transakcija ili poboljšanje pristupa može da bude od velike pomoći. Ako živim negde na planini i potrebna mi je gotovina, moram da se spustim u dolinu udaljenu dvadesetak kilometara, pa da se onda s gotovinom vraćam kući. Ali ako mogu da koristim digitalnu gotovinu, onda sam u prilici da izbegnem to odlaženje i vraćanje. I biću daleko raspoloženiji i sposobniji da participiram u formalnoj ekonomiji. To je pozitivna strana. Negativna je da postoji tendencija da je u zemljama u razvoju i ekonomijama u usponu stepen finansijske pismenosti niži, usled čega je prevare lakše izvesti. Osim toga, digitalizacija može da podstakne impulsivnije ponašanje. Ako posumnjam da je moja banka u problemima, sada je dovoljan samo jedan klik kompjuterskim mišem kako bih svoj novac odatle prebacio u digitalnu imovinu, dok bih ranije morao da stanem u red da bih povukao svoj novac. Ta lakoća kojom je moguće povući svoj novac stvara mogućnost veće povodljivosti u slučaju kad se sistem suoči s nekim rizikom. Postoji li neka jurisdikcija koja politiku i regulativu kriptovaluta shvata na pravi način? Na različitim mestima se eksperimentiše na različitim nivoima. Singapur je, recimo, zemlja koja čini najviše što može kako bi bila predvodnik na tom planu, ali u isto vreme vodi računa i o tome da postoji adekvatna regulativa. Tamo nastoje da ohrabre inovacije, obezbeđujući bezbedne prostore u okviru kojih ljudi mogu da eksperimentišu, ali se trude i da shvate kakve finansijske vlasti su potrebne da bi se rizici držali pod kontrolom. Da li nam situacija u Ukrajini govori nešto novo o tome kako bi trebalo pristupiti kriptovalutama? Uvećala je neke zabrinutosti vezane za kriptovalute kao sredstvo plaćanja. Bili smo svedoci prilično povodljivih kretanja vrednosti kriptovaluta pre i na samom početku rata, što sugeriše da one, kao imovina, nisu nužno imune na događaje iz stvarnog sveta. Postoji izvesna zabrinutost i da bi kriptovalute mogle biti iskorišćene za odliv kapitala ili zaobilaženja sankcija uvedenih Rusiji. To je, u ovom trenutku, potrebno dalje istražiti. Ali zbilja verujem da će, s obzirom na opseg novog režima sankcija, biti uložen dodatni trud u kreiranje alternativnih globalnih valuta. Kriptovalute će biti deo te ponude. Takav razvoj događaja će, takođe, dodatno podstaći centralne banke da regulišu oblast kriptovaluta. Mislim da je rat protresao stvari na tom planu, ali ne vidim da je fundamentalno promenio smer razvoja kriptovaluta ili regulatorni odgovor na njih. Kakav je, u najkraćem, vaš pogled na to gde se danas nalazimo? Ima li koristi od kriptovaluta? To je oblast u nastajanju. Postoji mnogo novih ideja i novih načina za obavljanje transakcija. Napuštaju se neki energetski neefikasni procesi - poput „dokaza o radu“ u kripto-rudarenju - dok se u isto vreme traga za energetski efikasnijim metodama. Mnogo je inovacija, i to je dobro. Ali regulatori još pokušavaju da prokljuve šta se dešava, i iskreno se nadam da u međuvremenu ništa neće eksplodirati. Globalno tržište kriptovaluta je već naraslo mnogo više nego što bi ikoga moglo da učini komotnim u situaciji kad ne postoji odgovarajuća regulativa. Kad ima dobar dan, vrednost tog tržišta premašuje 2.000 milijardi dolara. Još nismo videli ono što bi se moglo nazvati „ubitačno dobrom“ aplikacijom u sferu kriptovaluta. Ima kandidata za tako nešto, ali ništa u šta biste mogli da uperite prst i kažete: „Ovo je istinski korisno za tu specifičnu vrstu transakcija ili zadovoljenje te specifične potrebe.“ U ranoj fazi kriptovaluta one su služile prvenstveno potrebama onih koji su želeli da transakcije obavljaju ne privlačeći pažnju vlasti. To je danas sve manje i manje izvodljivo. Stoga se potraga za boljim načinima upotreba nastavlja. Šta ova tehnologija potencijalno može? Dilema s kojom se suočavaju regulatorna tela sastoji se u tome da treba omogućiti da se ta potraga neometano odvija a da se u isto vreme ograniči rizik po finansijski sistem, kripto-sistem i društvo u celini. U ovom trenutku, to je najvećim delom proces nalik tumaranju u mraku. Nadam se da će za nekoliko godina regulatorna tela biti u stanju da se osvrnu i kažu: „Pa, obavili smo pristojan posao i omogućili smo inovacije. I naučili smo više o svom poslu, a našli smo i zlatnu sredinu koja nam je omogućila da kripto-svet konačno postane koristan“. © Project Syndicate, 2022.